Retki su oni koji u mlađim danima nisu lomatali SEGA džojstike na famoznoj Wrestlemaniji. Popularnost ove igre je dovela do izdavanja brojnih nastavaka, ali i verzija za druge igračke platforme. Najveća mana SNES „ekranizacije” jeste neopisiva sporost. Daleko od toga da je igra zahtevna, već se jednostavno prikazuje bezobrazno mali broj frejmova. Bilo kako bilo, posle nekoliko bacanja, zadatih i primljenih udaraca i nekoliko odbrojavanja, ovaj nedostatak će jednostavno postati zanemarljiv. U modu za dva igrača igra je vrhunski zarazna, ali situacija nije toliko loša ni u režimu za jednog. Možete se oprobati „jedan na jedan”, ali je mnogo bolja stvar survival mod u kojem birate četiri igrača koji će se suprotstaviti AI četvorci. U ringu su, nažalost, samo dvojica u jednom trenutku, osim kada neko nekog drži u klinču i otpočne odbrojavanje. U tim situacijama ulazi još po jedan saborac sa obe strane, preuzimajući stvar u svoje ruke i doprinoseći opštoj panici.

Na meniju se nalazi čak deset rvača (The Undertaker, Snake, Hawk, Sid Justice, Earthquake, Animal, Hulk Hogan...). Specijalnosti im se ne razlikuju preterano, a u ovoj verziji nema ni bacanja magija. Ipak, atmosfera je za svaku pohvalu, a tome doprinosi full predstavljanje rvača, sudija koji se neprestano mota i svakako sama akcija – zaletanje i odbijanje od konopaca, penjanje po stubovima u ćoškovima te skakanje na skoro onesvešćenog suparnika, šamaranje, šutiranje i spektakularno bacanje. Jedino što nedostaje jeste unošenje i lomljenje stolica o glave protivnika.

Miloš KNEŽEVIĆ