Nismo baš oduševljeni činjenicom da sve više game developera u poslednje vreme na tržište izlazi sa FPS naslovima za handheld konzole (u ovom slučaju za PSP). Iz više razloga, ova ostvarenja jednostavno nisu namenjena igranju u pokretu (velika hardverska zahtevnost, složen sistem upravljanja...), ali zahtevi korisnika i mogućnost da se zaradi hrpa novca na temelju ideje koja je već „progurana” na stonom tržištu očigledno čine svoje.

Posle očajnih prerada igara Medal of Honor (Heroes) i Brothers in Arms (D-Day), svoju sreću pokušao je da oproba i Activision lansiranjem iteracije vasionski popularnog Call of Duty. Ključna reč je „pokušao”, pošto je Roads to Victory daleko od očekivanog.

Nakon prvog startovanja igre učiniće vam se da ništa od prethodno rečenog nema smisla. Intro scena sastavljena od originalnih video isečaka praćena odgovarajućom naracijom, prepoznatljiva muzička pratnja i komandni meni koji kao da je preslikan iz stone verzije igre, nateraće vas da pomislite da za ovo FPS ostvarenje na PSP-u ipak ima nade. Takođe, kad vas bude dočekala više nego pristojna grafika, digitalizovani dijalozi i solidni zvuci eksplozija i šteketanja oružja, neće vam biti jasno zbog čega je Roads to Victory dočekan „na nož”. Odgovor je, kao i uvek, prilično jednostavan – igra je suviše kratka i jednolična, ne nudi ni gram inventivnosti i koristi sasvim prosečnu prateću priču kako bi igrača još jednom „uvukla” u dešavanja koja su se odigrala za vreme Drugog svetskog rata.

Kampanja je podeljena na tri dela i shodno tome nudi preživljavanje ratnih strahota iz ugla američkih, kanadskih i britanskih vojnika. Kako bi uspeo igru da upakuje u oblik pogodan za igranje u pokretu, autorski tim je morao da načini dosta kompromisa na polju dizajniranja i osmišljavanja nivoa. Ne očekujte da tokom misija imate punu slobodu kretanja po okolišu jer je linearnost do te mere izražena da ne možete otići ni pola ulice van dozvoljene rute kretanja a da vas igra ne obavesti da je dezertiranje zabranjeno. Bez obzira na to koliko se u prvi mah „jurišno-linearna” osobenost nivoa činila zanimljivom, posle izvesnog vremena ovo počinje izuzetno da smeta. Ipak, pošto se igra može završiti za pet-šest sati igranja, možda vam dotle i ne dosadi u tolikoj meri.

Upravljački interfejs je solidno osmišljen i nudi iznenađujuće visok stepen autonomnosti, mada je za uspešno savladavanje komandi potrebno utrošiti izvesno vreme (tri-četiri pređena nivoa i na konju ste). Usmeravanje vođenog karaktera obavlja se putem analognog džojstika, dok se osmatranje i nišanjenje vrši pomoću tasterâ ’iks-kvadrat-trougao-krug’. U praksi ova simbioza deluje kao dobro uigran tim, a kako postoji i pomoć u vidu automatskog lockovanja neprijateljskih vojnika, s upravljanjem ne bi trebalo da imate većih problema.

Ako baš budete zapeli da Call of Duty: Roads to Victory „doterate” do kraja, imajte na umu i podatak da igra automatski vrši skladištenje pozicije na kraju svakog nivoa. Snimanje međustatusa važi isključivo za vreme trajanja igračke sesije.

Adresa: www.us.playstation.com/PSP/Games/Call_of_Duty_Roads_to_Victory.

Vladimir PISODOROV