Što je sigurno, sigurno je

Nije lepo zabranjivati ukućanima, pogotovo ako su imali finansijskog udela u nabavci, pristup računaru, ali kako se izboriti sa pustoši koja redovno ostaje nakon njihovih „sesija”? Generisan jad i čemer usled gubitka snimljenih pozicija iz igara, nestalih dokumenata i slika, obrisanih vitalnih sistemskih fajlova i sličnih „slučajnih” radnji ne može da izleči ni dve nedelje na „intezivnoj nezi” u najskupljoj banji. Kap kad-tad prelije čašu, a onda obično postaje jasno da se nešto mora učiniti da bi se računar zaštitio od nemarnih napasnika. Pravila lepog ponašanja prestaju da važe i počinje borba za goli opstanak između vas i dragih vam ukućana.

Pristup sistemu i podacima na njemu može se ograničiti na nekoliko različitih načina. U principu, tip i vrsta restriktivnih mera zavise isključivo od toga u kojoj meri autsajderima želite da uskratite zadovoljstvo korišćenja resursa vašeg računara. Morate se odlučiti da li će zabrana važiti samo za određene segmente operativnog sistema, odnosno da li ulazak u Defcon 1 stanje pripravnosti znači totalno zaključavanje mašine i onemogućavanje bilo kakvog rada. U prvom slučaju biće vam potrebno mnogo bazičnog znanja kako biste operativni sistem doveli u stanje mobilnosti koje mu ostavlja dovoljno manevarskog prostora za sukob na bojnom polju sa uljezima (mada se može iskoristiti i serija unikatnih alata usko određene namene – za primer vidi okvir). „Zaključavanje” računara na globalnom nivou, zbog jednostavne primene, predstavlja bezbolnije i logičnije rešenje, pogotovo ako ste početnik ili vas jednostavno ne zanima dublje ulaženje u temu zaštite privatnosti u lokalu (naravno, time možete da navučete gnev ukućana, što može izazvati još gore posledice od onih pomenutih na početku teksta).

Stavljanje resursa pod softverski ključ može se sprovesti na nekoliko načina, čak i iz BIOS-a na matičnoj ploči. Međutim, ukoliko vam je potrebno elegantnije rešenje koje ne podrazumeva isključivanje računara da bi se aktiviralo, a spremni ste da odvojite „crkavicu” zelenih novčanica na njegovu nabavku, vreme je da razmislite o nekom od specijalizovanih namenskih alata. Programi za „zaključavanje” računara prilično su popularni među korisnicima i proporcionalno brojni na tržištu. O nekima od njih već smo pisali, a ovog puta predstavljamo ostvarenje koje nas je privuklo kako svojim mogućnostima, tako i jednostavnim performansama. Lock My PC program je koji će u potpunosti onemogućiti pristup računaru, bez obzira na to da li uljez pokušava da mu pristupi za vreme dok je kompjuter uključen ili iz stanja mirovanja (imun je čak i na podizanje iz Safe Moda). Pored toga, može da ga koristi i više korisnika istovremeno, što ga čini pogodnim za upotrebu na multi-user sistemima na kojima je potrebno ostvariti veći nivo zaštite privatnosti.

Nakon instalacije (tokom procesa biće zatraženo da definišete šifru – zapamtite je dobro), program smešta komandnu ikonicu u systray, odakle se može pristupiti svim bitnim opcijama za njegovo efikasno funkcionisanje. Njihov broj nije velik, ali su zato vešto probrane i obezbeđuju ostvarivanje zacrtanog cilja na jednostavan način. „Zaključavanje” računara može se obaviti na nekoliko načina – osnovni podrazumeva pokretanje (logične) naredbe Lock Computer, a isto se može učiniti putem „vrućeg tastera” (sami ga definišete), odnosno nakon proticanja određenog vremenskog intervala u kojem korisnik nije bio aktivan (najmanja vrednost je jedan minut). Pored toga, programu se može reći kako da se ponaša nakon definisanog vremena – računar se može automatski isključiti, poslati u hibernaciju, restartovati... Dok je program aktivan, na ekranu je ispisana „pozdravna” poruka koja jasno ukazuje na to da je računar „zaključan”. To se može promeniti, dozvoljeno je učitavanje eksterno uskladištenih slika (GIF, BMP i JPG format su podržani), pa na taj način uljezu clearly and shurely možete staviti do znanja šta mislite o njegovom pokušaju (mogu se dodati i jednostavni grafički efekti koji će sliku pomerati tamo-amo po ekranu, proširiti je...). Ipak, to nije sve u ovom departmentu. Naime, ukoliko računar želite da koristite (pasivno) čak i dok je obezbeđen (na primer, gledate film, a zaštita se aktivara automatski), moguće je postaviti transparentni „zaslon” koji će propuštati sadržaj desktopa. Naravno, intenzitet transparencije može se ručno štelovati.

Autorski tim je učinio mnogo i na polju očuvanja integriteta funkcionisanja programa prilikom susreta sa visprenijim malicioznim korisnicima. Tako se komandna ikonica, kao i tragovi njegovog postojanja u Task Manageru mogu ukloniti iz systraya. Što je još lepše, Lock My PC koristi specijalni drajver za tastaturu koji sprečava pozivanje Task Managera uobičajenom metodom – pritiskanjem kombinacije tastera ’Ctrl+Alt+Del’, što je uglavnom propust koji se sreće kod ostvarenja slične namene. Takođe, upisivanje šifre moguće je obaviti i „naslepo” (bez ispisivanja ulazne forme koja se poziva tasterom ’Esc’), pa ne ostaje ništa drugo nego da konstatujemo da ste uz pomoć ovog programa sasvim lepo zaštićeni od znatiželjnika koji bi da „pročačkaju” sadržaj vašeg računara dok niste u blizini. Treba napomenuti i to da je iz programa moguće uskratiti pristup optičkim uređajima – bez obzira koliko ih ima.

Mane? Praktično da ih nema – ono što ste platili, to ste i dobili! Sigurno je da vas Lock My PC neće zaštititi u ekstremnim situacijama (vađenje hard diska, recimo), ali je zato u svim ostalim situacijama više nego dobro preventivno pomagalo.

Vladimir PISODOROV