Internet i autorska prava

Industrija uzvraća udarac?

Nije tajna da je piraterija na svetskom nivou u porastu, ma koliko se borba protiv ovog oblika kriminala intenzivirala. Uzrok povećanja broja ljudi koji koriste P2P mreže, ili na bilo koji drugi način skidaju nelegalna izdanja, jeste enormni napredak internet tehnologija i konstantno povećanje broja korisnika. Zdrava logika kaže da je piraterija obavezna nuspojava ovog trenda. Internet je izum koji je iz korena promenio mnoge stvari, kao i društvo. Njegov otvoreni karakter rasteže granice postojećih copyright zakona do tačke pucanja.

A pući će, možda, veoma brzo. Oči tehnički potkovanije, društveno svesnije svetske javnosti 17. aprila ove godine biće uprete u Okružni sud glavnog grada Švedske Stokholma, gde porotu ne čeka nimalo lak posao. Tog dana, u 11 sati po lokalnom vremenu, biće pročitana presuda ljudima koji stoje iza najvećeg torrent trackera i „piratskog sajta” na svetu The Pirate Bay. Osnivači sajta Fredrik Neij, Gottfird Svartholm i Peter Sunde, kao i biznismen Carl Lundstrom optuženi su, najjednostavnije rečeno, za pomoć u rasturanju piratskog sadržaja.

Stvari, ipak, nimalo nisu jednostavne. Pozadina ovog suđenja i okolnosti koje su dovele do njega govore o apsolutnoj nemoći izdavačke industrije da se izbori sa svojim najgorim neprijateljem – piraterijom. Pirate Bay nije žrtveno jagnje u tom ratu već stoji na prvoj liniji, ali ne odbrane već napada svetskog anticopyright pokreta. Taj napad usmeren je na zastareli sistem odnosa između izdavača i potrošača, definisan zakonima koji su neodrživi u digitalnoj eri. Moderne tehnologije učinile su ove zakone zastarelim poput onog u Alabami koji zabranjuje mužu da bije ženu štapom debljim od njegovog palca.

Samo suđenje rezultat je enormnog pritiska moćnih kompanija i američkih vlasti na skandinavsku državu. Saopštenja čelnika izdavačke industrije proizvod su proračunate retorike usmerene ka tome da Švedsku predstavi kao promašenu državu: ona se često upoređuje sa Rusijom, koju nazivaju oazom piraterije. MPAA je takođe poslao pismo švedskom ministru pravde, gde ga, između ostalog, upozorava na to da je ta država postala zemlja bezakonja. Situacija je, pravno gledano, akademski kompleksna, ali ipak više na strani Pirate Baya. Legalno je pružati uslugu, a ta usluga može biti korišćena i na ilegalan način. Onda treba goniti 25 miliona korisnika usluge koju sajt nudi, a koja zakonski nije sporna.

Najglasniji u ratu protiv Pirate Baya su MPAA (udruženje američkih filmadžija sastavljenog od „teškaša” filmske industrije) i IFPI, koji brani interese 1400 najmoćnijih muzičkih izdavača. Svaki udarac na optužene delovao je po principu zakona akcije i reakcije: uvek kada bi se preuzele neke mere protiv sajta broj korisnika bi višestruko rastao, a prašina koja se dizala samo je gušila industriju u vidu sve veće mržnje prema njoj. Jedan od najboljih primera jeste policijska racija u prostorije Pirate Baya i zaplena hardvera. Nije tajna da je reč o orkestriranoj akciji koja je bila rezultat jakog pritiska ne samo MPAA na Švedsku već i američkih vlasti. Industrija snova u SAD je politički veoma moćna zbog svog ogromnog kapitala, tako da nije ni čudno što je bilo političkog pritiska. Upad u prostorije dogodio se 2006. godine, a policija je, za svaki slučaj, zaplenila sve što je našla; naravno, ništa „piratsko” nije ni nađeno. Posle nekoliko dana sajt je nastavio sa radom, jer za tako nešto pravnih prepreka i nema, a broj korisnika uvećao se za više miliona. Pirate Bay, naime, ne „hostuje” nikakav sporni sadržaj, već služi kao search engine za .torrent fajlove. Njegovo postojanje je legalno koliko i postojanje Googlea. Neposredno posle ovih događaja, osnivači sajta optužili su glavnog inspektora zaduženog za ovu akciju da je u konfliktu interesa jer radi i za MPAA, što je bilo gromoglasno demantovano. Čovek je kasnije napustio policiju, a danas zaista radi u MPAA. Sve je na kraju ispalo besplatna reklama za Pirate Bay.

Ako je prethodna akcija bila kontraproduktivna po MPAA, b(r)uka koja se digla posle skandala sa kompanijom Media Defender predstavljala je pravu katastrofu, ali i još jednu dobijenu bitku za Šveđane. Pomenuta kompanija nudi usluge usmerene ka sprečavanju P2P razmene kopija sadržaja nad kojima klijenti imaju pravo, najčešće kroz metode koje stoje na ivici zakona. Media Defender je pokušavao da zaguši P2P saobraćaj lažnim torentima i fajlovima, što je za posledicu imalo i probleme sa protokom kod samih provajdera. Takođe, stoji i iza lažnog piratskog sajta Miivi.com namenjenog identifikovanju korisnika klijentima i vlastima. Iako je kompanija pokušala da demantuje tvrdnje, velika količina procurelih, autentičnih internih mejlova ne samo da je govorila suprotno već je predstavljala i dokaz o umešanosti MPAA u ove ilegalne aktivnosti. Šteta po kompaniju bila je skoro milion dolara. Ako postojanje ovog „branioca” originalnih izdanja nije nelegalno, onda njegove metode sigurno jesu. Ipak, nikakvog suđenja nije bilo, ali se posle ovog skandala jaz između simpatija prema švedskom sajtu i antipatija prema MPAA u „narodu” povećao.

Konačno, švedski tužioci su januara ove godine podneli tužbu protiv četvorice ljudi povezanih sa sajtom. Ako budu osuđeni, mogu se suočiti sa zatvorskom kaznom od dve godine, kao i sa novčanom kaznom od oko 180.000 dolara. Tokom suđenja IFPI je izneo računicu o gubicima od 13 miliona dolara. Već drugog dana optužnica je skraćena na pola: izbačeno je iz nje sve što je povezano sa „pomaganjem u narušavanju autorskih prava”, tako da je ostala samo manja tužba za „pomaganje u omogućavanju dostupnosti”. Iako je ovo predstavljeno kao velika pobeda u startu, tehnički „potkovaniji” pravnici očekivali su ovakvu promenu. Advokat Per Samuelson odbranu je izgradio oko zakona baziranog na direktivi EU 2003/21/EC koja kaže da onaj ko omogućuje prenos sadržaja nije odgovoran za sadržaj. Jedino može biti odgovoran ukoliko inicira prenos. Administratori ne iniciraju prenos, to rade korisnici. Samuelson je naveo primer korisnika sa nadimkom King Kong. Po zakonu bi neko od optuženih morao da stupi u interakciju, tj. da inicira (zatraži) transfer od pomenute osobe. Tako je na ovom suđenju rođena „King Kong odbrana”.

Medijski cirkus koji se stvorio oko procesa ide na ruku Šveđanima. Na brojnim tribinama sociologa i pravnika diskusije donose slične rezultate i zaključke: došlo je vreme za izmenu zakona koji nije u stanju da odgovori potrebama digitalnog društva. Ako bi okrivljeni bili i optuženi, to bi bio opasan presedan. Industrija bi onda mogla da tuži bilo koga i morala bi da dobija te slučajeve ili bi onda suđenje osnivačima Pirate Baya postalo presedan. Zakoni o autorskim pravima pisani su tako da štite industriju i izdavače, a nisu tu zbog autora. U skladu sa njima, čovek ne sme da upotrebi ni muziku Elvisa Prislija, a kamoli da nacrta Mikija Mausa. Senka Volta Diznija je iznad svih nas.

Ako stavimo na stranu raspravu o legalnosti ovakvih sajtova ili piraterije uopšte, ostaju realnost i suština problema: digitalna era je svima namestila „na tacnicu” stvari do kojih se ranije mnogo teže dolazilo. Stroža kontrola protoka informacija suprotna je otvorenom karakteru Interneta i liberalnom društvu kakvom mnogi teže. Slika nije crno-bela: licemerno je govoriti o krađi u konvencionalnom smislu kada neko skine pesmu koju voli. Autori svoje honorare dobijaju pre izdavanja svojih dela. Svest ljudi je veoma teško promeniti kada ne postoji ni najmanje osećanje unutrašnje moralne obaveznosti, a ni jedan pokušaj edukacije od strane neke države (a pod pritiskom izdavačkog biznisa) nije urodio plodom.

Zakoni o pravima autora pisani su u vreme kada su koliko-toliko bili održivi, a danas je, u skladu s njima, npr. svaki deveti Šveđanin kriminalac. Zamislite koliko bi kontraproduktivno po izdavačku industriju bilo da pokuša da goni milione ljudi, što je i nemoguće. Zato se i okreće ovakvim metodama. Ipak, ispada da sve što pokušaju da urade, vrati im se kao bumerang. Trenutno bi mnogo pametnije bilo da pokušaju da maksimizuju profite na nove načine, umesto da sami seku granu na kojoj sede, dok nostalgično gledaju na vreme dial-up Interneta.

Pirate Bay 17. aprila neće prestati da postoji. Budući da nisu bili ranije osuđivani, teško da će optuženi zaista otići u zatvor. Pritisak javnosti s jedne, moćnih lobija i kompanija s druge strane posao sudu čini nemogućim. Ipak, kakva god bude bila odluka, sajt će nastaviti da funkcioniše zahvaljujući saveznicima širom sveta. Serveri u Rusiji već su spremni da obezbede normalno funkcionisanje. Reflektori javnosti izazvali su konstantno povećanje broja korisnika. Jedna politička partija u Švedskoj pokrenula je sajt filesharer.org, gde korisnici Pirate Baya i sličnih sajtova mogu da vrše upload svojih slika da bi pokazali „kako kriminalci izgledaju”. Industrija zabija sama sebi nož u leđa: hakerski napadi na njihove sajtove sve su češći, negativnih kampanja je sve više... Ako osnivači budu osuđeni, biće mnogo više gnevnih ljudi koji neće ni cent dati tim kompanijama. Ti ljudi će izaći na ulice, a ko će izaći na strani Warner Brosa?

Ivan VESIĆ