Zaštita dece na Internetu: akcija „Klikni bezbedno” (3)

Osnovna roditeljska pitanja glase: u kom dobu deca smeju da imaju pristup kompjuteru, u kom smeju na Internet i u kom na Fejsbuk?

Upravo zbog ovakvih nedoumica biti roditelj i jeste najzahtevnije zanimanje, naročito sada, u ovom brzom globalnom svetu. Najbolja adresa za postavljena pitanja su psiholozi, ali ni oni nisu potpuno saglasni i nemaju jedinstven stav. Odgovori, naravno, nisu nimalo laki, te smo ih podelili prema dobima u razvoju deteta.

Bebeće doba i predškolsko dete

U dobu starije bebe (jedna do dve godine starosti) većina roditelja odlučuje se da u njen svet uvede televiziju. Međutim, čak i reklame (što su omiljene „emisije” većine dece) nisu bez ružnih i deci neprimerenih scena. Zato roditelji pribegavaju kućnim DVD plejerima i kontrolisanom sadržaju sa optičkih medija. Obično su u pitanju crtani filmovi, koji detetu kroz zabavu pružaju dosta odgovora na životna pitanja, na primer pojam „dobra i zla”.

Ovo je veoma važno doba za dete jer tada vi kao roditelj s njim gradite odnos, čije ćete rezultate osetiti tek u doba detetovog puberteta. Dete prvih pet godina „snima” ponašanje roditelja i ljudi oko sebe, i u procesu je izgradnje sopstvene ličnosti i karaktera. Upravo u tom dobu poželjno je da ono nauči osnovne stvari na računaru, i to uvek pod stalnim nadzorom roditelja: za početak crtani filmovi na računaru (kao i pojedini video klipovi sa YouTubea), ali i prostije igre (u početku ih igra roditelj) koje deci pružaju isti doživljaj kao da je u pitanju crtani film. Osnovnu stvar koju roditelji moraju da imaju na pameti jeste to da sama upotreba kompjutera u ovom dobu ne razvija inteligenciju (mašta je čak važnija), ali razvija motoriku i mehaničke radnje. Naravno, postoji mnogo lepih online igara i multimedijalnih CD-ova koji se mogu iskoristiti u svrhe razvoja mašte i nekih psihičkih funkcija, ali je ipak bolje da se za to više koriste klasične metode.

U poznijem, predškolskom dobu (tri do šest godina), dete bi trebalo da nauči da barata tastaturom (odlično pomoćno učilo za savladavanje pisma) i da sámo igra pojedine igre, kao i da crta u nekom prostijem programu (na primer, u Paintu), što je odličan kreativni alat. Kao i u bilo čemu drugom, sadržaj (prvenstveno igre) koji dete vidi na ekranu mora biti kontrolisan i primeren. Roditelj u to mora da bude sasvim siguran. Druga veoma važna stvar u ovom dobu jeste to da već ovde počinje ograničavanje korišćenja kompjutera, a za ovaj uzrast treba ga svesti na samo nekoliko sati. Bez obzira na to koliko je roditelj zauzet, umerenost je nešto čemu se deca od malih nogu moraju naučiti, i to će olakšati mnogo toga kada dete stigne u pubertet.

Posebna stvar ovde jeste takozvani efekat „gik-roditelja”. Rekosmo da deca „snimaju” ponašanje roditelja, te roditelji moraju svojim primerom da ukazuju na ispravan put. Kada dete pozove svog roditelja u pomoć oko neke igre, on jednostavno mora da zna šta dete može ili ne može, nekada mora da prepusti detetu rešavanje problema, ali nikako ne sme da se „zaigra” i ne pusti dete da nastavi igru nakon rešenja problema. Takvim ponašanjem razvijaju se mnoge negativne osobine: da dete kad god „zaškripi” zove roditelja, da omrzne kompjutere ili da nikada više ne pozove nikog u pomoć. Ovo pravilo uvek važi sve dok deca zovu u pomoć. Naravno, druga strana medalje je kada roditelj nije vičan kompjuteru, ali to smo odmah definisali – roditelj mora da nauči rad na računaru inače su deca ostavljena da se snalaze sama.

Kod učiteljice

Obavezu odlaska u školu deca doživljavaju stresno. Dete je zakoračilo u svoje ozbiljnije doba – doba socijalizacije (gomila novih drugara), nova bitna osoba za koju se vezuje (učitelj(ica)), novo okruženje i nova pravila ponašanja (sedenje mirno 45 minuta) i, ono najbitnije, obaveza pisanja domaćih zadataka. Deca koja su išla u predškolske ustanove lakše prebrode ovaj splet novih okolnosti u svom životu. Što se kompjutera tiče, većina dece zna da pokrene igru, da se prošeta kroz njene menije i da je igra (kao i da pokrene Paint, pusti film, promeni DVD i slično). Složenost igre može biti mnogo veća, recimo platformske igre koje će razviti reflekse, osećaj za ritam i pružiti mnogo muke roditeljima pri odgovaranju na pitanja. Doba „Mama, šta je ovo?” počinje oko treće godine, a pitanja vremenom postaju samo komplikovanija.

Tu glad za znanjem delimično nadopunjuje škola, ali u Srbiji se, sasvim pogrešno, izbegava kontakt sa kompjuterom. Organizovano učenje rada na računaru u školi poželjno je još u ovom dobu, ali je to, prema našem sistemu školstva, uglavnom ostavljeno za kasnije razrede. Međutim, domaći zadaci koji se dobijaju u školi, posebno na takozvanoj dodatnoj nastavi, daju uvertiru u to da dete, uz pomoć roditelja, zakorači na Internet. Prost primer je zadatak: „Ko je Jovan Jovanović Zmaj?” Roditelji koji nemaju u nekoj knjizi biografske podatke o ovom velikom piscu za decu posežu za Internetom. Iako dete još nije u stanju potpuno da shvati pojam Interneta niti način kakoda ga koristi, potrebno je uključiti ga u pretragu. Baš kao što biste radili da imate podatke u knjizi o čika Jovi i da ostavite detetu da to samo pročita.

U ovom dobu najveće opasnosti vrebaju u pretragama Interneta gde se lako, sa nekoliko redirekcija, dolazi do nedoličnog sadržaja. Dakle, umerenost u korišćenju, potpuna kontrola sadržaja, stalni nadzor i pažljivo pružanje pomoći, uz svest o tome šta dete može samo da reši.

Nastavnici

Pravi problemi na računaru nastaju u doba kada deca dođu u peti razred osnovne škole, jer su tada već uveliko sposobni da ga samostalno koriste. Pubertetsko doba počinje već tada, mada kod neke dece malo kasni. Ovo je doba kad su deca najizloženija lošim uticajima Interneta i kompjutera uopšte. Naivnost, nedovoljno izgrađena ličnost i bunt osnova su za nasedanje na mnoge kompjuterske prevare. U ovom dobu deca bi već trebalo odlično da barataju Internetom, da znaju kako da ga koriste i da krenu u guglanje prema svojim afinitetima – traže se slike i sajtovi fudbalera, tenisera, pevač(ic)a i ostalih poznatih ličnosti. Osim nedoličnog sadržaja do kog je putem servisa Google lako stići, postoje još teži problemi.

Branili to roditelji ili ne, dete sada hoće da ima Fejsbuk nalog („Mama, celo odeljenje je na Fejsbuku, mogu li i ja?”). Sam Fejsbuk postavio je donju starosnu granicu na 12 godina (peti razred osnovne škole), ali je sasvim jasno da se dete može predstaviti kao da ima 50 godina, kao i da se stariji mogu predstaviti kao da imaju 12 godina. Provere naprosto nema. Otuda nastaju i problemi – dete je naivno i lako će poverovati da je sagovornik njegov vršnjak.

Građenje odnosa koje je počelo još od prvog zagrljaja bebe sada ima najveći značaj. Prvo i osnovno, roditelj je taj koji otvara nalog, sa posebnim naglaskom na to da podesi sigurnosne opcije („prijatelj prijatelja” ne sme da postoji u opcijama). Roditelj je taj koji nadalje nadgleda (ima pristupnu šifru i proverava mail), dozvoljava detetu da mu neko postane prijatelj (najbolje je da su to njegovi vršnjaci koje i inače poznaje – drugovi iz razreda i slično). I to mora da bude roditeljska rutina. Sve je to rezultat građenja odnosa sa detetom u ranijim dobima.

• • •

Nastavak priče o Fejsbuku u doba puberteta i adolescencije biće u sledećem broju. Do tada nam komentare na tekst i svoja mišljenja šaljite na kliknibezbedno@sk.rs.

S.K.