Da stavimo citat iz nekog mafijaškog filma ispod naslova kao uvod u tekst? Neku opasku o spavanju sa ribama, betonskim cipelama ili pravdi koja se može dobiti samo kod Don Korleonea? Zaboga, ova igra je „kao mafijaški film/sve je autentično/slušaj samo dijaloge/vidi odela na pruge/budućnost je počela/geforce hardware t&l”! Naše duboko uverenje je da igračka kritika, kao i same igre, ima dužnost da evoluira ili metastazira, i pri tom stavi tačku na ruralno oduševljavanje sposobnošću kompjutera da audio-vizuelnom magijom dočara ubedljive karaktere. Čak ni kod novinara „Blica” i „Kurira” igre više ne ostavljaju utisak deteta sa specijalnim potrebama čije akvarele treba razneženo hvaliti („Jaaao, što si ga nacrtao, kao pravi je! Ljubi ga majka. Ajde sad da ti mama opere surlu i klješta, budi miran”).Igre su mainstream na isti način na koji su to televizija, film, pozorište, radio ili književnost. Publika koja igra igre nije u proseku debilnija od ostatka čovečanstva, naprotiv! Kako ovo da objasnimo druškanima iz 2K Czech, koji su drugi nastavak svoje budžetne sandbox sage o mafiji nazvali Mafija DVA? Brand recognition ili želja da razveju sve sumnje o temi igre, čak i kod dece sa pipcima i krznom? How about činjenice da se glavni junak igre zove Vito? Da je mladac upao u loše društvo, zakonski se oprao kroz invaziju na Siciliju u WWII, da bi se po povratku u USA posvetio ozbiljnijem kriminalu, da je razuman i hladan, ali da ima raspojasanog prijatelja koji ga uvaljuje u nevolje i ugrožava njegovo probijanje kroz krimi hijerarhiju... Evo, zaspao sam pišući o ovome, nekmoli igrajući. 2K Czech, umesto da iskoristi prednosti modernog interaktivnog medija i napravi nešto što nije najtipskiji, superdosadni kliše iz krimi roto romana sedamdesetih godina prošlog veka, krenuo je linijom najmanjeg mogućeg otpora i napravio igru koja predstavlja banalni miks nekoliko osnovnih mafijaških stereotipa. Zagor Te-Nej je složeniji i ubedljiviji lik od Vita Skalete, a na ostatak glumačke ekipe ne vredi trošiti mastilo: kad vam igra predstavi neki lik i kada on prvi put progovori, znaćete kakav će uticaj imati na radnju i kakva ga sudbina čeka u narednih pola sata igre. Odigrajte ovo i pogledajte nekoliko epizoda „Sopranosa” nakon finalne klape igre i videćete šta tačno podrazumevamo pod neinspirativnom zaostalošću Mafije II, koja duva u tikvu jeftine, transparentne i predvidljive nostalgije petparačkih romana i filmskog serijala „Godfather”.Zašto stavljamo ovoliki emphasis na priču i literarnu konstrukciju? Zato što sem toga u ovoj igri nema gotovo ničega, osim malo nesvrsishodne kozmetike. Kao i prethodna igra (iz 2002. godine), i ovo je po vokaciji kriminalni, GTA-oliki sandbox, osim fakta da dvojka ignoriše apsolutno sve što se na tom planu desilo u poslednjih osam godina. Empire Bay, to jest dvadesetak kvadratnih kilometara grada koji se iz nepoznatih razloga ne zove Njujork, ne predstavlja ništa osim sredstva za veštačko produžavanje igre. Ulice, saobraćaj, prolaznici, policija i ostale kulise služe samo kao estetski okvir za uživljavanje u priču, nemajući pri tom nikakvu drugu poentu. U igri nema nelinarnosti (story misije jasno su definisane i striktno linearne). Nema opcionog sadržaja nalik na efemerne, ali simpatične gluposti tipa uličnih trka, sporednih misija, mikro-RPG elemenata ili izazova neke treće vrste. Imate samo vožnju kola, smarajući anahronizam koji služi za transport između misionih lokacija i koji je mirne duše mogao biti potpuno automatizovan. Usko vezana za status vožnje kao levog smetala jeste opcija za budženje kola, menjanje tablica, boje i radkapni, koja teorijski služi za zamazivanje očiju policiji nakon krađe auta, a praktično ničemu, jer po dolasku na misioni marker snage reda smesta zaboravljaju vaša nedela. Mafia II je jedini crime sandbox u kojem su vaše akcije potpuno beskonsekventne. Možete pregaziti pola grada, izmitraljirati legiju momaka u plavom, vući za sobom poteru od deset marica, zabiti kola u zid restorana, utrčati unutra i utopiti se u cutscene brifinga sledeće misije, i izaći kao da se ništa nije desilo. Zaista ne znamo iz kog razloga ovo nije odrađeno u formi čiste, kondenzovane arkadne avanture, u kojoj bi vam se misije ređale na pokretnoj traci, a odsustvo (loše) iluzije sandboxa kompenzovalo tešnjim povezivanjem misija. Svaki masmedijski produkt ima publiku koja će ga sa slašću konzumirati bez obzira na datum na pakovanju. Ni Mafia II nije izuzetak od pravila da za dobru svinju nema loše splačine. Nepopravljivi nostalgičari koji se kunu u „Kuma” i „Dobre momke”, a koji su se tek nedavno sreli sa fantastičnim svetom video igara, za Mafiju II će reći: „Jao čoveče, pa ovo je jaaako, brate...” Ako znate jednog ili više takvih, učinite dobro delo pa ih nakon Mafije pozovite na sesiju Red Dead Redemptiona na Xboxu ili Playstationu i uživajte u statusu gurua i prosvetitelja koji vam po zakonu pripada. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
