AMD A8-3850 Fusion APU

AMD A8-3850 Fusion APU

Dvadeset četvrtog jula navršilo se pet godina od kada je AMD javno obelodanio da kupuje ATI za 5,5 milijardi dolara. Strateški cilj te kupovine bio je kreiranje procesora Fusion. Prvobitna i, kako se kasnije pokazalo, nerealna očekivanja bila su da se do tog cilja može stići za tri godine. AMD je, nažalost, naišao na više neplaniranih problema, koje je trebalo rešiti u tom roku.

Da je AMD na dobrom kursu moglo se naslutiti onda kada je predstavljen prvi APU Zacate, koji je doneo veliki napredak po pitanju performansi na tržištu netbookova i zajedno sa pratećim čipsetom u okviru paketa Brazos „obrisao patos” Intelovim Atomom.

Ipak, iako odličan za „konzumiranje sadržaja”, kako je moderno definisati upotrebu netbook računara, ograničene performanse Brazosa samo su podgrevale nestrpljenje do izlaska moćnijeg APU-a poznatog pod kodnim imenom Llano. On je konačno predstavljen početkom jula, kada su do nas stigle desktop i mobilna verzija Llana – Lynx i Sabine. Kolega Marinković koncentrisao se na Sabine u tekstu o Asusovom netbooku, dok ćemo se mi ovde pozabaviti najvažnijim delom slagalice – procesorom AMD A8-3850.

Pre ulaska u tehničku analizu novog „akcelerisanog” procesora, osvrnimo se na samo ime. Kao što ste zapazili na kraju perthodnog pasusa, AMD nastavlja sa gašenjem marketinških naziva i njihovim menjanjem u slovno-brojne oznake nalik onima kod grafičkih kartica. Tako je nakon gašenja brenda Sempron ugašen i čuveni brend Athlon, od kojeg je ostalo samo A. APU-ovi će se sada klasifikovati po familijama – A4/A6/A8 i serijama 3400/3600/3800. Očigledna je i namerna sličnost sa načinom označavanja grafičih kartica Radeon.

Kako najlakše objasniti šta je to APU? Recept je relativno prost. Uzmete četverojezgarni procesor Athlon II i u njega ugradite kompletan North Bridge čipseta i DirectX 11 grafički procesor i dobijete APU. Prosto da se zamisli, ali teško da se uradi. Athlon II troši 95 W i ima površinu 168 mm², moderan North Bridge zauzima oko 60 mm² i troši oko 10 W, a kvalitetnog GPU-a nema bez 100 mm² i 40 W. Prosto spajanje napravilo bi nešto nalik čuvenom Frankenštajnu, pa je AMD morao da uvede nekoliko trikova. Pokazalo se da im je potrebno malo više vremena nego što su u početku planirali, jer su upravo spajanje i sažimanje razlozi zašto na prvi ozbiljan proizvod Fusion čekamo pet umesto tri godine. No, čini se da je vredelo.

AMD A8-3850 je na kraju izašao na skromnih 228 mm2, a TDP je postavljen na 100 W. Pri tom je procesor dobio duplo više L2 keš memorije.

„Magija” koja je omogućila kreiranje Llana jeste nova 32-nanometarska tehnologija HKMG SOI, koju koristi bivša AMD-ova fabrika u Drezdenu a sadašnji GlobalFoundries Fab1. Ovo je prvi AMD-ov procesor koji je urađen u toj tehnologiji – Zacate je, kao što smo rekli, proizvod TSMC-ovih fabrika i izrađen je u 40 nm.

Procesori familija A6 i A8 sadrže četiri procesorska jezgra koja su bazirana na dobro poznatoj arhitekturi Stars, odnosno K10. AMD je uneo i niz sitnih mikroarhitektonskih promena i duplirao je količinu L2 keš memorije, tako da je u čisto procesorskim testovima brži od starih X4 procesora. Grafički deo oslanja se na proverenu arhitekturu na kojoj su zasnovani grafički akceleratori Redwood iz AMD-ove prve generacije DX11 GPU-ova. No, i ovde je izvedeno nekoliko unapređenja, te je implementirana UVD3 jedinica za obradu videa, a redizajniran je i memorijski kontroler, što je i logično s obzirom na to da je deljen sa CPU-om. Samo jezgro APU-a i dalje čini 400 VLIW baziranih Stream procesora, što najavljuje izuzetno dobre performanse. APU ima i PCI Express 2.0 kontroler sa 24 linije, a Fusion je kompletiran unapređenim memorijskim kontrolerom koji podržava nedavno usvojeni standard DDR3-1866.

Vizuelno se ovaj APU ne razlikuje od drugih AMD procesora. Ključna razlika je u tome što koristi novi FM1 socket koji ima 901 pin. Sa čipsetom, koji se u slučaju Fusiona zove Fusion Controler Hub (FCH), APU je povezan putem PCI Express magistrale širine x4. Sa grafičkim slotom APU je povezan putem x16 magistrale pune brzine. Jedna od mogućnosti APU-a je ono što AMD naziva Dual Graphics. U prevodu, to omogućava povezivanje GPU-a unutar APU-a s nekom karticom iz familije Caicos ili Turks u specifičan CrossFire režim rada.

Naravno, ključno pitanje je kako ovo inženjersko čudo, stvarano pet godina, radi u realnom životu? Najkraći odgovor bio bi – odlično! Za krajnjeg korisnika čitava stvar je sasvim transparentna. Nema posebnog podešavanja, sve u startu radi u najbržem modu.

S obzirom na to da je reč o pravom Quad Core procesoru, očekivali smo i dobili dobre performanse. Isto se može reći i za grafičko jezgro DirectX 11. Ipak, reč je o punokrvnom Redwoodu, a dosadašnja iskustva u njegovom testiranju stavljaju ga u sasvim drugu klasu u odnosu na klasične integrisane grafike.

AMD nam je na test poslao i svoj najjači APU – A8-3850. X4 radi na 2,9 GHz, dok GPU deo radi na 600 MHz i ima 400 Stream procesora. Kako bismo stekli što jasniju sliku o nivou performsi koje Fusion integracija omogućava, ovaj Llano APU poredili smo sa procesorom Athlon II X4 635, koji takođe radi na 2,9 GHz, kombinovanim sa grafičkom karticom Radeon HD 5570, koja je najsličnija integrisanom GPU unutar novih procesora. Konkurentsku pozicioniranost proverili smo u odnosu na procesor Core i3-2105, koji je jedan od retkih koji ima jaču verziju Intelove GMA grafike. Na posletku, kreirali smo i Dual Graphics sistem kombinujući APU sa grafičkom karticom Radeon HD 6570 da bismo ispitali kako ova mogućnost radi u praksi.

U slučaju Fusiona i njegovih sastavnih delova imamo niz zanimljivih rezultata. Procesorski testovi potvrđuju AMD-ovu tvrdnju o unapređenju procesorskih jezgara. U domenu grafičkih testova prednost ima eksterna grafička, što je i očekivano s obzirom na to da raspolaže sa „ličnih” 1 GB DDR3-1800 memorije, dok GPU unutar APU-a mora da se „snabdeva” informacijama iz RAM-a brzine DDR3-1600. Ipak, razlika u performansama uopšte nije toliko velika i zapravo ide u korist APU-a, ilustrujući njegovu sposobnost da priušti grafički ugođaj kao kod eksterne grafičke kartice. No, APU ima keca u rukavu, a to je AMD-ov Dual Graphics.

U slučaju AMD A8-3850 protiv Core i3-2105, dobijamo jasnu sliku zašto je AMD pozicionirao svoj APU baš protiv ovog Intelovog procesora. U procesorkim testovima, četiri prava jezgra imaju nedvosmislenu prednost u odnosu na dva sa HT tehnologijom, barem kada je reč o multithredovanom softveru. U aplikacijama koje nisu baš tako dobro thredovane razlika je manja, nekad u korist AMD-a, a nekad u korist Intela. U aplikacijama koje koriste GPU, apsolutna prednost je na strani AMD-ovog APU-a i njegovog moćnog DirectX 11 GPU-a. Jedina situacija u kojoj Intelov pulen odnosi pobedu, a da nije reč o eksplicitno procesorskom testu, jeste video transcoding u MediaShowu. Do sada smo koristili MediaShow 5.5, ali smo zbog podrške za Intelovu tehnologiju QuickSync prešli na MediaSHow 6.5. Intelov QuickSync koristi posvećene jedinice unutar Sandy Bridge procesora kako bi drastično ubrzao proces video transkodinga. Da bi QuickSync bio iskorišćen, proizvođač softvera mora da optimizuje svoju aplikaciju korišćenjem Intelovog softvera, od čega AMD, naravno, nema nikakve koristi. Negativna strana tehnologije QuickSync je u tome što njena „magija” nestaje onda kada u sistem „ubodete” neku grafičku karticu, sem u slučaju da koristite virtuelizaciju Lucid Virtu Green. Ipak, Virtu je tek promovisan i traži posebnu licencu da bi se imlementirao na matičnu ploču, te je pitanje koliko ćemo ga često sretati na matičnim pločama. Napominjemo to da se QuickSync koristi i u testu PCMark 7, što se i te kako odražava na rezultate pojedinih testova.

Da bismo izbalansirali ovu prednost Intela, u testove smo uvrstili i novi vReveal 3, program za obradu foto/video materijala. On je optimizovan za OpenCL, koji Intelova integruša ne podržava. Ipak, to nije smetalo da Core i3-2105, uz eksterni Radeon, bude najbrži na ovom testu.

Pravu snagu APU pokazuje u multimedijalnoj i zabavnoj primeni i igrama. Ovo je prvi put da se susrećemo sa integrisanom grafikom koja omogućava ugodno igranje, uz relativno visok nivo detalja. U realnosti je prosto deplasirano porediti Radeon HD 6550D unutar A8-3850 sa Intelovom grafikom u Sandy Bridge procesorima jer je razlika naprosto ogromna. S jedne strane, Intelova grafika HD 3000 je neupotrebljiva za bilo kakvo igranje, dok je Radeon HD 6550D višestruko brži od svega do sada viđenog u „integrisanom” obliku. Ovde vas podsećamo na test integrisanih grafika iz prethodnog broja, gde smo jasno pokazali svrsishodnost i (be)smislenost integrisane grafike. AMD i Fusion naprosto redefinišu poimanje ovog koncepta. A tu je i pomenuti kec iz rukava, koji čitavu stvar penje za jedan stepenik više.

Dual Graphics je zapravo drugo ime za malo unapređenu tehnologiju Hybrid CrossFire. Omogućava povezivanje grafike u APU-u sa grafičkom karticom ugrađenom u PCI Express grafički slot. Rezultati su sjajni – Dual Graphics dodatno podiže performanse u svim igrama. Unapređenja su najbolja u DirectX 11 naslovima, nešto su manja u DirectX 10, a najmanja su u DirectX 9 naslovima. Rezultat prilikom igranja Lost Planeta 2 iskreno nas je iznenadio, ali smo ponavljanjem potvrdili da Dual Graphics duplira rezultate.

Dual Graphics je moguće napraviti sa Radeonima HD 6450, 6570 i 6670. Ono što treba imati na umu, a što se vidi iz naših testova, jeste to da su dobici primetni samo u igrama.

Kada na kraju sumiramo sve utiske nakon druženja sa AMD A8-3850, možemo konstatovati da je AMD napravio odličan proizvod. Koliko juče je za performanse koje nudi ovaj APU bilo potrebno kupiti dve različite komponente. Njih je, naravno, moguće kupiti i danas, a biće moguće još neko vreme, no budućnost već sada pripada APU-ovima. Po ceni od oko sto evra testirani APU predstavlja odličnu investiciju. Četiri procesorska jezgra i punokrvni Radeon mogu bez i malo muke da završe svaki zadatak koji se stavi pred njih, uključujući tu i neke od najzahtevnijih igračkih naslova. Do juče to je za integrisanu grafiku bila misaona imenica. Poseban bonus je mogućnost dodavanja jeftine grafičke za sistem Dual Graphics.

U praksi se pokazalo da dotična tehnologija zaista funkcioniše onako kako je predstavljena. Ona može biti tas na vagi prilikom biranja između Llanoa i Corea i3, odnosno nekog od još aktuelnih procesora Athlon II X4. U slučaju Llanoa odmah dobijate ozbiljnu grafiku unutar samog procesora, a jeftina nadogradnja uvek postoji kao opcija.

AMD-ov Llano, Lynx i A8-3850 potvrda su ispravnosti odluke od pre pet godina da se kupi ATI. Bez te fuzije na kompanijskom nivou ne bi bila moguća ni ova na tehnološkom nivou. Llano nas je zaintrigirao i sa nestrpljenjem očekujemo druge A procesore, kao i ploče sa A55 čipsetom.

Jeftniji hardver će dodati vetra u leđa fuzionizaciji. To je AMD-u neophodno, jer trenutno raspoloživi A8-A3850 na A75 ploči nudi mnogo, ali cena koju treba platiti nije mala. Zbog činjenice da postoje samo jedan čipset i jedan APU, ali i zbog toga što Dual Graphics radi sa ograničenim brojem grafičkih kartica, trenutno raspoloživi Llano namenjen je manjem delu tržišta. Oni koji žele jače performanse procesora moraju da idu na drugu soluciju, baš kao i oni kojima treba više grafičke snage. Ne zato što je Llano loš u tome, već zato što druga rešenja postaju bolji izbor onda kada potrebe prevaziđu ono u čemu on briljira. I obrnuto, korisnici koji traže manje i/ili jeftinije još neko vreme će morati da gledaju klasične kombinacije ploče, procesora i eventualne grafičke kartice.

Ipak, za sve one koji traže kvalitetan računar za široku primenu trenutni Llano predstavlja odičan izbor. Ne sumnjamo da će AMD brzo proširiti svoju ponudu, najviše zbog toga što je više nego jasno da je ova kompanija uložila sve karte na Fusion. Ako se po jutru dan poznaje, AMD-ov petogodišnji trud će se višestruko isplatiti.

Saša UZELAC