Predrag BEĆIRIĆ

Osnivač i vlasnik Janus Interaktiva i studija Fun Factory, proizvođača interaktivnih igara za decu Secret agent Izzy i Bunga Banga Re. Suosnivač i suvlasnik Interactive Media Servicea. Već petu godinu u sporu s državom. Trenutno radi kao instruktor rekreativnog i tehničkog ronjenja u Beogradskoj školi ronjenja.

Prošlo je trideset godina od kada je izašao prvi broj časopisa „Svet kompjutera”. Da li je to dovoljan period da u našim krajevima reč ’haker’ počne da se koristi na ispravan način? Znam da nije jer sam se, može se reći nedavno, uverio da reč ’haker’ mnogima i dalje predstavlja nekoga ili nešto nedefinisano, ali sigurno strašno, opasno i nadasve loše. Analizirajmo to na mom životnom primeru.

Daleke 1984. godine, u vreme kad je izašao prvi broj „Sveta kompjutera”, imao sam 14 godina. Računar Zx Spectrum već je uveliko bio moj. Za razliku od većine drugova koji su se zadovoljavali i oduševljavali igrama koje su nabavljali na najrazličitije načine, mene je više zanimala ona druga strana: kako to radi i kako ja to mogu da napravim. U to vreme doći do literature bilo je skoro nemoguće pa se svako učenje zasnivalo na analizi programa koje su drugi napisali. Analiziranje načina rada neke igre, pronalazak pokeova za besmrtnost, razbijanje zaštita i omogućavanje presnimavanja – to su bili moji počeci.

Ubrzo sam počeo i da pišem za „Svet kompjutera”, a pisao sam o onome što znam i onome što me je zanimalo. Bilo je važno napraviti, uraditi, dokazati, osmisliti, rasturiti, ali i objasniti, a da na kraju to i radi. Programiranje u asembleru, neretko i direktno u mašinskom kodu. U tom periodu mog odrastanja nastaje i moja prva igra koju su objavili oni koji su tada živeli s druge strane gvozdene zavese, na Ostrvu. MindTrap, zamka za mozak. Pisana u asembleru za procesor Z-80. Napisana za nepunih nedelju dana. Toliko je bilo vremena da se ispoštuje zadati rok. Od ideje do realizacije.

Zatim dolazim u kontakt s televizijom. Naravno, računar mi je i dalje bio osnovno sredstvo rada. I ponovo programiranje. Ono što su drugi radili onako kako im je rečeno ja sam pokušavao i uspevao da na svoj način programiranjem olakšam. I sebi, a i drugima.

Vreme je prolazilo, menjale su se televizije. Sa svakom novom televizijom povećavali su se i izazovi. I ponovo mi je povezanost s računarima, s programiranjem, s drugačijim načinom razmišljanja pomogla da budem primećen. Razlikovao sam se.

Tako su nastali i kvizovi „Kešolovac” i „Lova za slova”, a nakon njih i interaktivne televizijske igre „Tajni agent Izzy” i „Bunga Banga Re”.

Sećate li se Izzyja? Izzy je crtani lik, mačor koji doživljava avanture budući da radi kao tajni agent u službi dobra u veselom gradu prepunom neonskih reklama, šarenih ulica i urbanih prepreka. Izzy je vrlo spretan: on se sanka, kliza, vozi skejt, skuter, skija na vodi, vere se po ivicama zgrada. Da bi mačak Izzy mogao sve to da radi, bilo je potrebno okupiti ekipu i više godina strpljivo raditi. Ilustratori, 2D i 3D animatori, fazeri, kopisti, dizajneri, scenaristi i muzičari samo su deo ekipe koja je učestvovala u proizvodnji ove interaktivne igre za decu.

Glavni junaci sledeće interaktivne igre za decu bili su slonče Žan, tata Žak i mama Ana s njihovim pokličem pokreta slonpora Bunga Banga Re koji koriste dok se bore protiv zlog zeca Zoa i njegova dva pomoćnika, medveda Frederika i lisca Luja, koji hoće da zavladaju celom džunglom.

Zahvaljujući dotadašnjem dugogodišnjem iskustvu, programiranje endžina za pokretanje ovih igara i nije mi bio neki preveliki napor. Linije koda su prosto same dolazile i sklapale se u jednu celinu. Sve je direktno pisano. Jednostavno, kôd je postojao u glavi i bilo je potrebno samo prekucati ga i pokrenuti.

Nakon igara za decu, na red su došle i igre za odrasle. Ovog puta u vidu licitacija. Sâm program nisam ja pisao – pisao ga je moj partner iz Bugarske – ali sam ja idejama učestvovao u njegovom razvoju. I tako smo radili taj posao dok nam ga nisu zabranili... Neki drugi su preuzeli posao i ja sam postao niko i ništa. I kao takav, počeo sam da igram tuđu igru. I igrao sam je i gubio. A onda sam počeo i da pobeđujem.

Nakon toga su me uhapsili. Sumnjaju da sam nameštao licitacije uz pomoć programa, nekoliko umreženih računara i velikog broja mobilnih telefona. Kažu, pogađao sam tako najnižu jedinstvenu ponudu. Sumnjaju da sam umrežavanjem dvadeset računara i 200 mobilnih telefona, uz program, izračunavao najmanju jedinstvenu ponudu na osnovu ponuda poslatih tokom igre.

Igrali ste Counter-Strike? Toga dana igrao sam ga i ja, ali ne svojom željom. U ranim jutarnjim časovima probudile su me lupa i buka na vratima. Onako bunovan, jer sam naravno tek otišao na spavanje, pogledao sam kroz špijunku i preda mnom se pojavila scena iz igre. Samo što sam ovog puta ja bio u ulozi teroriste. A „kauntera” je bilo svuda. I levo, i desno, i niz stepenice u hodniku. Kompletno obučeni i zaštićeni pancirima, s dugim cevima. A ja, ja sam bio tek probuđen i još nisam shvatao šta se to oko mene dešava. Kasnije sam po novinama čitao da ih je tog dana bilo angažovano više od stotinu.

Rekli su mi da sam haker.

Samo, u pauzi tokom tog prvog ispitivanja, Vladan mi je rekao da sam ih „zajebao”. Da, baš tu reč je iskoristio. Ja, onako zbunjen i začuđen, pitao sam zašto. Odgovor je bio neočekivan, ali i veoma jednostavan. Rekao je da ja nemam internet u stanu, a oni su verovali da ja preko interneta upadam u računarski sistem organizatora i tako nameštam sebi pobedu.

Nisam vam rekao ko je Vladan. Dobar i prijatan momak. Radi s računarima.

Mnogo je još zanimljivih detalja kroz koje sam prošao i kroz koje još prolazim, ali biće jednom vremena da se i to ispriča.

Novinari... o njima sada ne bih nadugačko. Reč ’haker’ za njih još uvek predstavlja nepoznanicu. Čak su me i pridodali listi najpoznatijih svetskih hakera. Društvu u koje spadaju Eric Corley, Robert T. Morris Jr, Nahshon Even-Chaim, Mark Abene, Fred Cohen, Vladimir Levin, John Schiefer, Adrian Lamo, Kevin Poulsen i Kevin Mitnick dodali su i moje ime. Morali su da se pohvale domaćim hakerom.

Da li sam ja haker? Da li njihova i moja reč ’haker’ imaju isto značenje? Još davne 1986. godine, u jednom od tada objavljenih tekstova osvrnuli smo se na tu reč ’haker’ koja mnogima uteruje strah u kosti, budi osećaj nesigurnosti, ali ujedno i strahopoštovanja pa je koriste u svim prilikama kad treba da ukažu na osobu koja radi ili je radila nešto s računarom. Ma, bilo je dovoljno i samo da ga poseduje pa da odmah postane haker.

Izgleda da je i danas tako. Kako kaže Mile, haker je osoba koja zna da radi za računarom.

Ko je uopšte taj Mile pa da daje svoje definicije? Mile je samo predstavnik grupe ljudi koji se ne razumeju i koji i dan-danas ne koriste računare, ali su njega pitali da im objasni značenje reči ’haker’, kao i da li sam ja haker.

Trideset godina nakon pojavljivanja prvog broja časopisa „Svet kompjutera” sve je i dalje isto. Možda su se računari menjali i napredovali, ali mi ljudi smo i dalje nesigurni ili presigurni kad upotrebljavamo reč ’haker’. Nadam se da će sledećih 30 godina doneti neku bitniju promenu na ovu temu.

Ako mogu, želeo bih da iskoristim ovaj tekst i dodam još nešto: TRAŽIM DOBRO PLAĆEN POSAO, U STRUCI. Formalno znanje ne posedujem. :)

Predrag BEĆIRIĆ