Propaganda, cenzura i VPN

Trenutna situacija na crnom tržištu VPN servisa i usluga u Iranu, propaganda zapadnih medija o stanju interneta u Islamskoj republici i slični primeri u svetu

Počnimo ovaj tekst u veselom tonu time što ćemo reći da je takva stvar kao što je slobodan internet od korisnika za korisnike mit, farsa ili utopija, nešto što nikada nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati. Internet je u delimičnom i deljenom vlasništvu država i korporacija koje internet infrastrukturu grade i održavaju, dok je ogroman deo sadržaja na njemu takođe u vlasništvu uskog broja megakorporacija, sa čime je upoznat svako ko zaista čita odredbe koje internet megakorporacije stavljaju pred korisnike u vidu EULA ugovora, preko kojih dotični korisnici prelete kako bi gledali smešne video-snimke mačića i saznali šta radi ona iz 4/3 sa kojom su pre deset godina dvaput pričali za vreme odmora.

Svako ko iole prati naše tekstove na temu internet dešavanja zna da države i megakorporacije manipulišu sadržajem dostupnim korisnicima interneta, te je gomila stvari ako ne direktno uklonjena sa mreže, onda skrajnuta, marginalizovana ili potisnuta sve do dubokog weba. Pojedine stvari koje pojedinci konstanto objavljuju i puštaju u promet zaista zaslužuju da budu uklonjene.

Na Bliskom istoku ništa novo

Činjenica da slobodan i potpuno otvoren internet ne postoji nikako ne sprečava zapadne medijske kuće da kukaju o njegovom nedostatku u bilo kojoj zemlji koju im Pentagon odredi. Tako smo prethodnih desetak godina imali priliku da saznamo da stanje interneta u Iranu nikako nije na zavidnom nivou, te da su vlasti odlučile da internet drže na kratkom povocu. Koliko tu tačno ima propagande i koliko su tačno i u kojim sferama života građani Irana pogođeni državnom regulativom interneta, koja je svakako unutrašnje pitanje i nešto što se radi u svim državama, pa i u etalonima liberalne demokratije poput Švedske (što je, da ponovimo, u pojedinim slučajevima opravdano), ne znamo. Da li su svakodnevne aktivnosti Iranaca umanjene ili su ograničenjima pogođeni isključivo strani plaćenici i izdajnici islama, Revolucije i države, da se izrazimo rečnikom tamošnjeg establišmenta, ne možemo precizno utvrditi, pošto u Iranu, nažalost, nismo bili. Uzgred, nije ni enorman postotak onih koji tekstove o iranskom internetu pišu za zapadne medije. Ipak, činjenica ostaje da je zbog ili zaista opresivne državne politike ili loše osmišljene i implementirane regulative ili nečeg posve trećeg, u Iranu prisutna znatna potražnja za uslugama VPN servisa.

Kako to radi i odakle u Iranu

VPN, virtual private network ili virtualna privatna mreža je privatna komunikaciona mreža koja se koristi za komunikaciju u okviru javne mreže. Transport VPN paketa podataka odvija se preko interneta korišćenjem standardnih komunikacionih protokola. VPN omogućava korisnicima na razdvojenim lokacijama da preko javne mreže jednostavno održavaju zaštićenu komunikaciju vezom koja je emulirana kao direktna veza (point-to-point link – PPP) između klijenta i servera. PPP emulacija dobija se enkapsulacijom podataka zaglavljem koje omogućava rutiranje kroz javnu mrežu do odredišta koje je deo privatne mreže. Podaci su enkriptovani i paketi koji su presretnuti u okviru javne ili deljene mreže se ne mogu pročitati.

VPN je od početaka razvoja imao znatnu primenu u korporativnom okruženju i koristio se za komunikaciju podružnica i radnika na „terenu” sa headquarterom, kako bi komunikacija ostala poverljiva i bezbedna. Nije trebalo dugo vremena da individue koje se bave nekom vrstom zabranjene aktivnosti (posebno usko tehnološki baziranim zabranjenim aktivnostima) razviju interesovanje za ovaj način komunikacije. Naravno, VPN je se i dalje u većini slučajeva koristi u poslovne svrhe ili ga koriste pojedinci koji ne vole da im NSA ili slične čike gledaju preko ramena za vreme surfovanja. Takođe, u državama koje gaje neki jači oblik regulative sadržaja na internetu, VPN je popularan način zaobilaženja ograničenja, što nas dovodi do trenutne teme.

Kao što smo rekli, zbog određenih ograničenja koja ne leže jednom delu populacije, VPN servisi su postali raširena pojava u Iranu. Ovi servisi funkcionišu tako što vam za novčanu nadoknadu ponude da budete deo privatne mreže i tako zaobiđete geografska ograničenja, kao i nadzor vlade. Ovo sve ne bi bilo ništa posebno da u zapadnim medijima nismo došli do ingeniozne tvrdnje kojom se treba pozabaviti, a to je da su VPN servisi u Iranu pod kontrolom državnog vrha Irana, gde su glavešine zabrane i cenzuru iskoristili kako bi zaradili ogroman novac od pružanja građanima iste one stvari koju su im i oduzeli. Naravno, kada se oslanjamo na vesti iz Anglosfere za informacije o državi koja trenutno nije u sjajnim odnosima sa Anglosferom, treba samo da se setimo kako se pisalo o našoj državi dok nije bila u sjajnim odnosima sa zapadnim svetom ili malog incidenta sa nuklearnim oružjem iranskog suseda, koje ipak nije postojalo, iako su milioni ljudi poginuli zbog njega. Optužbe za korupciju koje se konstantno podnose na račun državnika koji odbijaju da se poklone pred američkim hegemonijom se komotno mogu odbaciti. Šanse da je iransko rukovodstvo osmislilo genijalni plan da prvo ograniči internet, pa onda krene da prodaje VPN usluge i hapsi konkurenciju, veoma su male. Ipak, u državi u kojoj ispod najviših organa – vrhovnog vođe (veliki ajatolah), saveta čuvara Ustava (Guardian Council ili ustavobranitelji) i predsedništva, postoji kompleksna mreža moći i političkog uticaja vojske, islamskih institucija, političara, tajnih službi i Pasdarana (Korpus čuvara islamske revolucije), moguće je da je neko na nekoj od funkcija srednjeg ili višeg ranga odlučio da se upusti u biznis sa VPN servisima. Takve korumpirane funkcionere, kakvih ima svuda (da ne pominjemo da praksa lobiranja takvo ponašanje u SAD čini gotovo legalnim), organi vlasti bi teško iskorenili, čak i kada ovi ne bi raspolagali institucionalnim i interpersonalnim vezama, koje to dodatno otežavaju.

Iako sâm državni vrh verovatno nije učestvovao u pomenutim šemama, u celoj priči postoji jedna još strašnija komponenta, najverovatnije je sve to bila propagandna izmišljotina, na koju niko od dotičnih „novinara” nije ukazao. Kada država ili služba nudi VPN, ona je u mogućnosti da nadzire sav saobraćaj koji kroz njega prolazi, kao što provajder može da nadzire sav saobraćaj koji ide običnim tokom. Pružaoci VPN usluga često na sva usta govore da oni logove ne čuvaju, ne gledaju i da se svi podaci momentalno brišu, što verovatno nije tačno, posebno ako imamo na umu servis za transakciju kriptovalute, koji navodno anonimne blockchain transakcije takođe prijavljuje trećim stranama, bez znanja učesnika u transakciji (SK 1/2018). Kod državnih aktera sumnje ni nema, oni bi sigurno skupljali i analizirali podatke, pa makar i govorili da to ne rade. Iako zasad nemamo dokaza da iranski establišment radi tako nešto, svakako potencijal postoji, ne samo za Irance, već i za sve ostale, te se ne bismo začudili da baš iz Sjedinjenih Država krenu sa takvim projektima, prvenstveno na trećim tržištima, jer, što bi jedan od organizatora zajednice rekao, uvek optuži neprijatelja da radi ono što ti trenutno radiš.

Sve u isti TOR

Još jedna tehnologija je doživela procvat u Iranu zajedno sa VPN-om. To je takozvani dark web (tamni internet), koji se koristi za komunikaciju. Recimo, koristio se prilikom organizovanja nedavnih protesta zbog pogoršavanja ekonomske situacije. Pristup dark webu se uglavnom vrši putem Tora. Tor (The Onion Router) je slobodni softver koji principom onion rutiranja omogućava korisniku potpunu anonimnost. Onion rutiranje je implementirano enkripcijom u aplikacijskom sloju komunikacionog protokola steka, smeštenog kao sloj crnog luka. Tor enkriptuje originalne podatke, uključujući i IP adresu, više puta i šalje kroz virtuelno kolo koje obuhvata uzastopne, slučajno izabrane Tor etape. Svaka etapa dekriptuje sloj enkripcije da bi razotkrila samo sledeću etapu u kolu u redu, i tako ostatak enkriptovanih podataka. Konačna etapa dekriptuje najdublji sloj enkripcije i šalje podatke do destinacije bez otkrivanja originalne IP adrese. Rutiranje komunikacije je delimično prikriveno na svakom koraku u Tor kolu, te ovaj metod eliminiše svaku pojedinačnu tačku gde komunikacija može biti presretnuta i dekriptovana. Princip onion rutiranja je razvila DARPA da bi dvojca naučnika usavršila Tor i pokrenula neprofitnu organizaciju koja radi na njemu. Tor projekat putem akademskih grantova i dalje prima novac od države, te se mogu čuti mišljenja da SAD protežira njegovo korišćenje u zemljama sa „nedemokratskim” režimima, dok druge organizacije Sjedinjenih Država uveliko razvijaju metode napada na Tor korisnike i komunikaciju. Tor za sada ima dobru sigurnosnu reputaciju, ali se komunikacija preko njega uspešno napada preko operativnog sistema, browsera, ubačenog spywarea, te putem špijuniranja, prismotre i pecanja na sajtovima darka weba. Kao što je slučaj sa iPhonom, čak i da su sve razotkrile, američke službe ne bi istrčale da plebsu kažu da ne postoji takva stvar kao što je sigurna komunikacija, već bi pohranjivali osećaj lažne sigurnosti.

Kad se software pravi pametan, hardware nastrada

Čak i ako uzmemo u obzir da nijedna država ili bar nijedna non-US država ne može da vas detektuje kad idete preko Tora ili kvalitetnog „ne-drukamo-majke-nam” VPN-a, ljudi su izmislili rešenje za sve internet probleme vaskolikih režima još pre 20 hiljada godina, jer i sekira može da uradi ono što svi kompjuteri NSA ne mogu, da trajno onemogući pobunjenike da se domunđavaju preko interneta. Ako ste imali zadrte roditelje koji su smatrali da kvarite oči i da igre negativno deluju na školski uspeh, i koji su nakon svih vaših zaobilaženja šifara i parantal control programa jednostavno isekli kablove, znate princip po kom ovakav scenario može da funkcioniše. Da ne bi morali da seku tih nekoliko entry point internet kablova, u Iranu su pre nekoliko godina ozbiljno krenuli u projekat stvaranja nacionalnog interneta, koji bi bio potpuno odvojen od svetskog. Nakon popuštanja sankcija i buma online poslovanja, vlasti su zamrzle dotičnu propoziciju, što opet ne znači da nakon nedavnih komešanja i uloge interneta u njima neće odlučiti da nastave tim putem. Argument protiv održivosti takvog poteza, da su iranske centrifuge bile offline, pa ih je opet devastirao stuxnet (kompjuterski crv koji su navodno kreirali SAD i Izrael u tu svrhu), ne stoji. I da je sve to tačno, opet treba imati u vidu komparativnu skalu stvari i količinu sredstava, obaveštajnih i materijalnih, potrebnih za sabotažu na toj skali, kao i efekat, te bi bilo krajnje glupo potrošiti ta sredstva zarad propagande. Izrael, recimo, prvenstveno ima problem sa agresivnom retorikom Irana i razvojem metoda za efektivno pretakanje te retorike u realnu agresiju, i nema bitan interes u promeni režima Irana, koja bi izazvala haos iz kog uvek može izaći nešto još gore. Stoga su daleko manje šanse da bi se Izrael mašao u unutrašnji internet Irana na način na koji su navodno sabotirali nuklearni program, koji je bio pretnja po sam opstanak njihove države.

U iranskom slučaju, zatvoren internet bi i te kako funkcionisao bez većih problema, građani bi većinu svojih aktivnosti najnormalnije obavljali, dok bi verovatno bio prisutan hibridni sistem sa pojedinim pristupnim tačkama svetskom internetu. Za opštu sliku cele situacije i lakše sagledavanje naše poente treba imati u vidu da je Iran uređena država i pored brojnih, osnovanih ili ne, kritika na račun „ljudskih prava” u toj zemlji. Iran nikako ne predstavlja totalitarnu diktaturu, niti spada među najopresivnije države na Zemlji (u zapadnim medijima se naravno mogu čuti i suprotstavljena mišljenja). Takođe, postoje tehnološki daleko sofisticiranije države od Irana, što sve silne manipulacije sa internetom, a posebno projekat zatvaranja interneta u državne granice, stavlja u širi kontekst.

Sagledavanjem šireg konteksta, ponovo u cikličnom maniru dolazimo do vesele konstatacije sa početka teksta – slobodan internet je mit, farsa ili utopija, nešto što nikada nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati. Internet i brojne tehnologije koje rade putem njega (sada su u fokusu blockchain, end-to-end enkripcija poruka, društvene mreže kao alat organizacije i aktivizma, Tor (dark/deep web) i VPN) neće radikalno preobraziti svet na bolje, niti će ga uopšte preobraziti na bolje, već će se, ako ne budemo oprezni, desiti upravo suprotno, internet će omogućiti vlastodršcima do sad neviđene i neverovatne opcije nadzora i kontrole na koje niko neće biti imun. Zato se treba ostaviti internet optimizma i posvetiti internet opreznosti, pre nego što i za nju bude bilo kasno.

Srđan BRDAR