Internet i izbori

Da li će Data Science zameniti demokratiju?

Američki predsednički izbori 2016. godine koji su kulminirali izborom Donalda Trampa, po brojnim osnovama istorijski, demonstrirali su mnoge stvari. Jedna od njih je svakako sve veći uticaj tehnologije na odvijanje modernih izbora u demokratskim zemljama. Ne pričamo o botovima, hakovanjima i tome slično, već o uticaju big data pristupa na političke kampanje.

Epizoda sa Cambridge Analyticom je bila u centru pažnje dugo vremena, ali je fokus bio na kontroverznom načinu dobavljanja podataka, a ne na pristupu njihovog korišćenja. Usred panike koju je Trampov izbor podigao i drugih pitanja koja su bila u središtu pažnje, uticaju big data pristupa u kampanji nije pridato dovoljno pažnje. Nadamo se da će tokom trenutne, već zahuktale, izborne kampanje za izbore 2020. godine o tome biti više reči, ako ne bude opet nekih senzacionalističkih vesti kojima bi velike medijske kuće posvetile više pažnje.

SVE!!!

Big data kampanje svakako već zaslužuju da budu vest dana. Kako je navodni milijarder Donald Tramp (uz pomoć milijardera Roberta Mersera) izuzetno sofisticiranom big data kampanjom, kakvu njegovi protivnici nisu ni naslućivali, uspeo da uprkos brojnim poteškoćama i nepogodnim okolnosti pobedi na izborima, tako sad jedan drugi milijarder planira da dotičnom Trampu onemogući da svoj izborni uspeh ponovi. Majkl Blumberg (Michael Bloomberg), bivši gradonačelnik Njujorka, čiji je politički angažman kod nas poznat prvenstveno po raznim pokušajima da ograniči reklamiranje i prodaju zaslađenih bezalkoholnih pića, prema procenama je desetak puta bogatiji od Donalda Trampa (Blumberg je težak skoro 50 milijardi). Nekad republikanac, već par ciklusa najozbiljnija nezavisna pretnja kandidatima dve partije, Blumberg je sad odlučio da se stavi na raspolaganje demokratama kako bi svog sugrađanina i kolegu milijardera sa kojim se ne slaže po većini pitanja lišio najviše izvršne funkcije. Blumberg je oformio tim od desetak vodećih eksperata iz ove relativno nove oblasti, big data političke kampanje. Oni već rukovode timom od nekoliko desetina programera, inženjera i data analitičara, a insajderi govore da je budžet operacije efektivno neograničen. Jedan od eksperata je novinarima na pitanje koje podatke planiraju da prikupe odgovorio: „Sve”.

Kako to radi?

Verovatno je svakome prva reakcija da sa podsmehom odbaci mogućnost kako neko može da preko interneta izmanipuliše njegovim mišljenjem kako bi se glasalo za određenu opciju. Ipak, da predupredimo taj argument, ovde nije u pitanju manipulacija u smislu da neko nešto radi protiv svojih ubeđenja zbog tehno manipulacije, već da se glasači blago poguraju u smeru željenog kandidata, kao i da se poguraju da izađu ili pak da ne izađu ako naginju ka njegovom suparniku. Pristup i ne mora da deluje na svakoga, ljudi kao pojedinci mogu biti pomalo nepredvidivi, ali kao mase i nisu.

Treba imati u vidu da se sličan pristup, iako daleko manjeg obima i sa daleko manje varijabli, koristi u marketingu već neko vreme. Prave se profili potrošača i preko medija, za koje je utvrđeno da su im najvažniji, serviraju im se custom ponude i kampanje. Taj sistem naziva se mikrotargeting. Od stručnjaka iz ove oblasti smo saznali da se u pojedinim projektima big data proučavanja tržišta i kupaca i posledičnim marketinškim kampanjama procenat uspeha (potrošač je naveden da izvrši ciljnu akciju koja je predmet marketinške kampanje) kreće i do 90%. Pride, u odnosu na moderne političke operacije zasnovane na istom pristupu, dotične marketinške kampanje barataju sa daleko manjim budžetima, te posledično uključuju daleko manje ciljne grupe i daleko manje varijabli na osnovu kojih se određuje najuspešniji marketinški pristup.

Odmahivanje glavom uz argument da to nije ista stvar jer nije isto nagovoriti nekog da promeni brend jogurta i da glasa za određenog kandidata je prisutno u javnosti, ali nauka ne daje pravo toj kritici. Što se tiče prethodne političke upotrebe koja je najzapaženija u predsedničkim izborima Sjedinjenih Američkih Država 2016. godine i referenduma o Brexitu, naučna istraživanja iz oblasti psefologije (nauka o političkim izborima) i srodnih naučnih disciplina, navode da su i ove kampanje imale odličan procenat uspeha (glasač je naveden da izvrši ciljnu akciju).

U poslovnoj upotrebi uspešnost kampanje se nalazi na spektru između nula dodatnih dinara (koji su zarađeni zbog reklamiranja baziranog na big data) pa do svih para u univerzumu. Iako je teoretski moguće da se napravi tako dobar pristup koji će zaraditi sve pare, zakon smanjenih povrata suzbija apetite marketinških direktora jer se u jednom trenutku ulaganja potrebna da bi se operacija podigla na viši nivo jednostavno ne isplate. U politici to nije slučaj jer se rezultat ne meri dolarima, pa čak ni glasovima, već isključivo činjenicom ko je pobedio. Rezultat je striktno binaran, kandidat je ili pobedio ili nije. Iako je zbog kolegijuma izbornika u američkim predsedničkim izborima stvar dovoljno komplikovanija, zakon smanjenih povrata u politici ne važi na isti način kao u potrošačkom marketingu, bolje je potrošiti deset milijardi za 51% glasova, nego milijardu za 49%. U slučaju predsedničkih izbora SAD stvar je još izraženija, isplati se uložiti deset milijardi u dobijanje 1000 glasova u Viskonsinu ako će to preokrenuti tu saveznu državu u vašu korist i omogućiti vam prevagu u broju glasova kolegijuma izbornika. Potrebno je da pristup funkcioniše u 10% slučajeva, što je, imajući u vidu obim operacije, više nego dovoljno da se izbori preokrenu.

Iako nije magija, big data pristup političkoj kampanji se ipak ne može podvesti kao stari pristup samo brži, jači i bolji. Ovo nije tradicionalni politički marketing ogrnut u internet ruho, ovo je nešto na skroz drugoj skali vrednosti, preciznosti i efikasnosti. Samo u javnoj sferi postoje ogromne baze podataka o pojedincima. Podaci lokalnih samouprava, glasačkih spiskova, popisa i tako u nedogled. Firme i institucije koje se bave statistikom, istraživanjem tržišta, marketingom poseduju enormne količine podataka koji su često na prodaju. Velika većina podataka sa Facebooka, Twittera i ostalih društvenih mreža je javna i može se koristiti u ove svrhe. Pored toga, internet megakorporacije i druge velike kompanije drže neverovatne količine podataka i metapodataka o potrošačima, i ne treba sumnjati da bi i ti podaci bili dostupni pod određenim uslovima i u određenim okolnostima. Da ne ulazimo u problematiku obaveštajno-industrijskog kompleksa, privatizacije državnog nadzora i političku ulogu odbrambeno-obaveštajnih institucija.

Pre su se kampanje radile na osnovu uzoraka i ograničenog skupa demografskih osobina. Big data pristup prebacuje fokus sa uskog uzorka na celokupnu populaciju. Sa ogromnom količinom podataka (ne samo demografskih podataka, već i stavova, misli, preferenci i svega ostalog što ljudi seju po internetu) i metapodataka obrađenih najsofisticiranijim algoritmima, moguće je otkriti koji podaci mogu biti iskorišćeni da bi se glasači mobilizovali ili manipulisali da glasaju po željenom nahođenju. Što više podataka, modeli su precizniji, a kampanje efikasnije.

Atomski sleva

Ovakve kampanje su veoma veoma skupe, što je i razlog zašto njima pribegavaju prvenstveno milijarderi. I dok Tramp i Blumberg mogu i hoće da ukrste internet propagandna koplja, više je nego jasno da prednosti koje big data pristup pruža gotovo da diskvalifikuju iz jurenja za predsedničkom foteljom demokratske hipersile svakog ko nije milijarder ili nema iza sebe nekog milijardera voljnog da ga finansira. To znači da su političke opcije sad vidno ograničene u okviru onih vrednosti za koje se zalažu milijarderi. Kao što je Blumberg sam rekao, nije gadljiv na to da svoju IT političku operaciju iskoristi kako bi skršio kampanje sa levog krila svoje nove stranke.

Nemamo ništa protiv Majkla Blumberga, slažemo se po pitanju sokova, fast food i soft drink megakorporacije perfidno i sistematski narušavaju zdravlje potrošača i unazađuju medicinsku nauku radi profita. Međutim, ponašanje Majkla Blumberga je veoma emblematično. Bivši republikanac je nakon miliona uloženih u pravljenje izbornih modela uvideo da ne može postati predsednik kao nezavisan kandidat, te je rešio da kooptira Demokratsku partiju i definiše njen kurs nasuprot željama biračke baze.

Ono što je verovatno pokrenulo ovaj preskup napor Blumberga je levičarski talas pobeda u Kongresu koji je doveo do skretanja partije ekonomski levo. Liberali koji su za miks neoliberalne ekonomije i društvenog liberalizma (pravo na abortus, LGBT pitanja, pitanja vezana za liberalizaciju seksa, droge, sekularizam, migracije, multikulturalnost i kontrola oružja) nisu dobro dočekali levičarsku frakciju koja se zalaže za daleko veći stepen društvene preraspodele (veće poreze na bogate i obimnije socijalne programe).

Blumberg je preneražen inicijativama poput 70% marginalnog poreza na prihod i poreza na bogatstvo, pa je odlučio da spreči kandidate koji drže te pozicije da dođu na čelo SAD. Unutarpartijske izbore je još lakše preokrenuti big data pristupom, kandidati imaju manje budžete pošto se donatori često čuvaju za opšte izbore, izlaznost je daleko manja (u nekim slučajevima i ispod 10% registrovanih članova partije), a glasači koji izlaze su daleko ostrašćeniji od prosečnog glasača. Blumberg je najavio da će u martu odlučiti da li će se kandidovati, a insajderi navode da to u dobroj meri zavisi od planova Džoa Bajdena (Joe Biden). Ako se Bajden odluči za kandidaturu, Blumberg će verovatno odustati i svim sredstvima stati iza svog dugogodišnjeg saveznika i istomišljenika, kako bi sprečio bilo koga sa „levljim” stavovima da osvoji nominaciju.

Bajden će u tom slučaju, imajući u vidu trenutno stanje Demokratske partije, postati gotovo surogat Blumberga. Treba imati u vidu još jednog milijardera, Hauarda Šulca (Howard Schultz – CEO Starbucksa), koji već dugo najavljuje nezavisnu kandidaturu, takođe razočaran levim skretanjem demokrata. Najzanimljivija, iako malo verovatna opcija, bi bila da Šulc brzo preseče, a Blumberg osvoji kandidaturu demokrata. U tom slučaju bismo imali tri njujorška milijardera u trci za predsednika. Profesori sa Prinstona Bendžamin i Pejdž (Benjamin, Page), autori obimne studije koja pokazuje da je SAD u stvari oligarhija, ne bi se mogli nadati boljoj potvrdi svoje teze. I dok se plutokratsko takmičenje u popularnosti odvija, bilo kakav ozbiljan pokret da se stane u kraj rastućoj nejednakosti je jednostavno sasečen, pošto se bez milijardi ne može organizovati dobra big data kampanja. Koliko god ljudi bili ubeđeni u svoju nezavisnost u odlučivanju, brojke pokazuju da je protiv big data podržane kampanje nemoguće boriti se bez slične kampanje.

Blaga digresija, po istraživanju NBC Newsa, big data kampanje eskaliraju trend rastuće političke polarizacije u SAD. Iz NBC-a navode da je u poslednjoj deceniji polarizacija uzela maha pošto su političari odustali od javne debate u kampanjama kako bi glasačima sa izraženim stavom po nekom pitanju servirali ono što ovi hoće. Lako se vidi kako big data eskalira trend takvog ponašanja, političar treba samo da identifikuje i mobiliše najpasioniranije glasače sa kojima deli stavove po nekom pitanju. Debata i protivnik više nisu bitni, već statistika i marketing. Nema pridobijanja glasača argumentima, potrebno je samo prepoznati „svoje” glasače, reći im šta hoće da čuju i podstaći ih da izađu na izbore. Nije ni čudo što su platforme sve radikalnije, polarizacija sve veća, a konsenzus nemoguć.

Kompjuterski generisan predsednik

Algoritmi su na nivou na kom jesu, a glasači su takvi kakvi su, vlade još uvek ne mogu da primene brehtovsko rešenje za taj problem, ali ne znači da treba da se pomirimo sa praksom kupovine izbora putem prikupljanja enormne količine podataka, algoritamske obrade i mikrotargetiranja. Dve stvari moraju da se ograniče – politički pristup novcu i pristup podacima. Novac je posebno nezgodna stvar u SAD nakon zakona Citizens United, koji skida limite doniranja u političke svrhe, ali se nešto svakako mora učiniti, dok bi i ostale zemlje morale da rade na smanjenju „tamnog novca” u politici i regulativi kampanjskih finansija. Druga stvar su podaci, čak i Amerikanci notorno skeptični prema vladi su dozvolili da se prikupi ogromna količina podataka o njima i stavi u javni domen. U drugim državama je situacija daleko gora, dok internet megakorporacije, a sve više i finansijske i druge megakorporacije, takođe prikupljaju sramotne količine podataka. To se mora pod hitno suzbiti, jer ako podaci postoje uredno prikupljeni, nemoguće je sprečiti najbogatije i najmoćnije ljude na planeti da do njih dođu i iskoriste ih u svoje političke svrhe. Ako se kampanje pretvore u takmičenje ko ima bogatijeg milijardera ili bolji algoritam sortiranja potencijalnih glasača, demokratija neumitno gubi.

Srđan BRDAR