Ploča se vrtela dugo na gramofonu. Izlizala se, potpuno. Čulo se samo krčanje. A muzika, muzika se čula napolju.

Dok na ekonomski razvijenom Zapadu već decenijama stotine hiljada inventivnih ljudi u slobodi svoga uma stvaraju vrednost, u našim krajevima se planira put na novu smotru zvanu Sajam Čega-God, gde će se „pokupiti” inovacije na tržištu neke Nemačke, Austrije ili Italije, koja će brzinom zvuka biti iskopirana, flagrantno prefarbana i doneta pred domaćega kupca, ogoljena od imalo kreative. Jer zašto bi domaći preduzetnik bio išta više od trgovca, čoveka koji sa rizikom pleše bez dodira, bez gledanja i bez ljubavi.

Najlakše je tako, zar ne? Ne mislim na lakoću poslovanja ili rvanja sa jednako neinventivnom konkurencijom koja skida maržu munjevito, uz izraz lica očajnika dok horde kupaca na internetu traže alternativu. Mislim na taj iskonski problem sa rizikom, koji u našim venama slobodno teče, bez nade da će u nekom trenutku istorije njegova moć nestati. Upravo je rizik, i način na koji sa njime kreiramo i održavamo odnos, razlog naše stanke u tehnološkoj trci za razvijenima, koji jurnjavom i novcem rešavaju gotovo svaki izazov. Mi, generacijama strahom od rizika i promaje dojeni, nikako da isplivamo iz mraka, otvorimo prozor i pustimo vazduh da uđe. Ne samo da bismo time izbacili ono strahom ojačanih mentalnih bacila što se zapatilo u našim mislima, već bismo tako imali i šta da vidimo, oko nas.

Svet se izgradio velikom brzinom. Nije to vidljivo samo u visinama nebodera, u čijem se takmičenju nađoše i Istok i Zapad, ali i ono što između njih pleše. Taj se svet skromno i tiho, ili ne baš tako skromno, i svakako ne tako tiho, uvukao i u naše gradove. Grade se velelepni objekti, stambeni i poslovni, u raznim delovima naših gradova. Inostrani kapital kupuje naš strah od samostalnog preuzimanja rizika gradnje uoči još jedne recesije. Ipak, gosti iz razvijenog okruženja dobro poznaju prilike. U krizi se, ili pred krizu, i te kako isplati ulagati. No, mora se ulagati u prave stvari. Kako su to bogati investitori iz okruženja doznali u šta je dobro da se investira, pitamo se svaki dan. Odgovor je jednostavniji no što se čini – prostom metodom pokušaja i pogrešaka. U nizu pokušaja da se napravi nova linija prihoda, te prenošenjem sa kolena na koleno, uvaženi stranci su svoje učili da je rizik toliko prilika, koliko i pretnja. Mi smo se, izgleda, zadovoljili tim da ga vidimo kao pretnju i tu smo, nekako, stali. One koji su mislili drugačije, motivisali smo da odu, daleko odavde, sa setom u očima, ali jasnim planom, da se u sporu i neinventivnu domovinu, suštinski, nikada ne vrate.

I dok pasoše glancaju i nove vade medicinski radnici, jureći ka sigurnoj plati i poslu u nemačkim bolnicama Juga i Zapada, već se planiraju egzodusi nekih drugih ljudi, drugih zanimanja i umeća. Vozači su već u grupama napustili naše krajeve. Topao miris doma i prijateljski stisak šake u prolazu pokraj kafea u kom je sve počelo, nemaju šansu u borbi za dostojanstveni opstanak. A sve to, ili skoro sve, jeste zbog glupavog rizika i njegovog strašnog duha u nama, koji zveči i grebe vinilnu ploču, preslušavanu više no što je ijedna ploča morala biti. Na njoj je hit vanvremenskog karaktera, čiju kompoziciju potpisuje duo Strah & Nasleđe, oduvek cenjen u našoj maloj zajednici.

Možda je vreme da se posluša onaj ton što sa balkona dolazi. Vremena se menjaju, možda je u redu da se promenimo i mi. U toku je četvrta industrijska revolucija i startne pozicije se upravo dele sada. Kao i ranije, kada je svet menjao svoj oblik i suštinu, ničija pol-pozicija iz prošle sezone se u ovoj ne računa. Valja se zauzeti nova. Ključ je u rukama neopterećenih generacija, koje se bombardovanja ne sećaju i koji ne gledaju u prošlost koliko njihovi stariji rođaci i prijatelji. Njima ne moramo objašnjavati da je korisnik u centru modernog biznisa, da su udruživanje i partnerstva vrhunski poslovni modeli savremenog sveta i da je rešavanje suštinskih izazova nekih ljudi kreiranjem nove vrednosti put koji donosi svetlo.

U poslednje dve godine sam upoznao zapanjujući broj neverovatno kreativnih mladih ljudi. Njima kopiranje sajamskih eksponata inostranog sveta nije interesantno. Ako su uzeli dozu Instagrama tog dana i završili svoju sesiju ćaskanja preko nekog od aplikacija, biće spremni da vam pokažu čudo. Samo im fali malo fokusa, upornosti i truda da izguraju svoje „klinačke priče”. A mi? Hoćemo li ih zaustaviti u letu, kao što su nekada nas zaustavljali, drobeći nam o rizicima i opasnostima i savetujući nas da ćutimo i gledamo svoja posla? Ili ćemo izaći napolje? U susret muzici...

Momir ĐEKIĆ