Šta se krije ispod stotinak kilometara leda koji prekriva površinu Jupiterovog meseca Evropa, najuzbudljivijeg nebeskog tela u Sunčevom sistemu? Šta se krije u okeanu ispod nešto tanjeg leda na Saturnovom mesecu Enceladu? Okeani prepuni nezamislivog vanzemaljskog života ili kubni kvadrilioni litara mrtve vode, dezinfikovane radijacijom svojih matičnih gasnih giganata? Dvadeset hiljada puta više bih želeo da se svemirske agencije okanu dosadnog Marsa, smarajućeg Meseca i monotonih asteroida i sve snage usmere na istraživanje te dve daleke, ledene enigme.

Naravno, ništa od toga me ne zanima s naučnog stanovišta, već isključivo u smislu rekreiranja mojih živahnih naučno-fantastičnih tripova. Želeo bih da vidim kilometarske krakene, moluskoidne levijatane i bioluminiscentne megaoktopode kao što je onaj iz finala filma „Europa Report” (2013). Želeo bih scenario koji je uzbudljiviji od analize planktona i traganja za tragovima foto-sinteze. Želeo bi eksplozivni SF koji je bolji od tentacle sexa! Proletos sam igrao fenomenalnu Subnauticu i od tada ne prestajem da maštam o istraživanju okeanskih dubina volšebnih stranih svetova.

Dobar dan, ja sam Barotrauma i došla sam da vam ublažim bol neutažive čežnje... Ova zanimljiva mešavina Fallout Sheltera i FTL-a, kojoj je ubrizgano malo arome survival horrora, u junu je uletela u early access program. Igra predstavlja komercijalnu nadogradnju besplatne, open source igre koja postoji od 2015. godine. Skok sa nula na 25 evra opravdan je totalnim unapređenjima na svim poljima, od grafike do mehanike, i po mom mišljenju je sasvim realan.

Barotrauma je 2D simulacija podmornice, zamišljena da se igra u društvu drugih igrača, online. Veličina posade i posledični intenzitet haosa zavise od veličine podmornice – mali skifovi koji primaju dvoje lakši su za kontrolu od masivne skalamerije u koju staje šesnaest igrača. Pre početka partije svaki igrač bira ulogu – mehaničar, inženjer, doktor, obezbeđenje ili kapetan – od čega će zavisiti asortiman dužnosti koje će imati u plovilu. Teorijski, svako može da radi sve, ali namenske profesije su mnogo efikasnije na poslovima iz svog portfelja. Podmornice u igri su kompleksne beštije čije funkcionisanje zavisi od tone faktora, redovnog održavanja i pravilne i brze reakcije na incidentne situacije koje variraju od rupe u oplati do havarijskog gašenja nuklearnog reaktora. Zavisno od moda igre (multiplayer, pojedinačne misije ili sandbox), variraće vam generalni zadatak koji ispunjavate (dostava lekova u udaljenu bazu, likvidacija podvodnog levijatana...), mada serverski admini mahom biraju misije koje su relativno brze.

Svaka partija počinje tako što kapetan zada kurs, a igrači se raštrkaju po podmornici, ćakulajući preko VOIP-a, iščekujući da se nešto desi. Na to „nešto” obično ne treba dugo čekati – negde će početi da curi, problem će biti prijavljen, a mehaničar sa odgovarajućim alatom krenuće da krpi oplatu; neki lokalni Dijatlov počeće da se igra nuklearnim reaktorom i dići će izlazni napon na maksimum, što će dovesti do lokalnog požara koji će gasiti onaj ko se zatekne u blizini. Onda će, naravno, nestati struje u celoj podmornici, a s njom i pogona – dok inženjer servisira polupani reaktor, podmornica će se očešati o greben, što će napraviti rupu u oplati koja se može sanirati samo varenjem sa spoljne strane. Nekoliko dobrovoljaca će tada obući ronilačka odela, izaći napolje i krenuti sa zavarivanjem, što će privući lokalnu predatorsku faunu, koja će ih lasno raskomadati i kroz havarijsku rupu ući u podmornicu u kojoj još nema struje... Dalji razvoj situacije zavisi od obezbeđenja – ako su naoružani i brzom reakcijom smlate uljeze, situacija se može sanirati, a nekoliko žrtva otpisati u „jbg” kategoriju. Ali, ako rupu niko ne zakrpi i pumpe ostanu bez napajanja pa se podmornica napuni vodom, sve se završava veoma brzo, možda čak i brže nego usled napada indidžinus zverčica. Pošto nesreća nikad ne dolazi sama, tada vam se obično prilepi i neki od većih monstruma i krene da žvaće i čuka podmornicu, za šta je lek vatra iz turelnih topova koje prethodno treba uključiti (ako nema struje, adio mare), napuniti municijom i sesti na nišanske kontrole.

Sve ove i mnoge druge lepe stvari možete da radite u društvu botova ako ste introvertni nerd koji ne želi komunikaciju i saradnju s drugim igračima. Ako igrate s botovima, možete im zadavati tipska naređenja (popravljaj mehanička oštećenja, leči posadu itd.), a možete i slobodno preuzimati neposrednu kontrolu nad svakim od njih. Ovaj offline mod igranja nije posebno zanimljiv, ali može da postane kad single-player kampanja sa pričom bude finalizovana.

Barotrauma je vanredno interesantan naslov koji je, nažalost, ranjiv s nekoliko strana. Prva Ahilova peta jeste oslanjanje na veliki broj drugih igrača koje treba naterati na saradnju – mislim da bi bilo lakše naterati čopor mačaka da se ponaša kao stado ovaca nego ljude ubediti da rade u zajedničkom cilju. U svakoj partiji postoji nekoliko štrebera koji sve rade po PS-u i pomažu da podmornica ne potone ili eksplodira, dok ostatak ekipe baulja palubama i razbacuje alat po hodnicima, gasi pumpe za vodu ili ispaljuje harpune na komandnom mostu, a uvek se nađe makar jedan žovijalni lik koji njaka nuklearni reaktor dok preko VOIP-a citira Černobil. Rešenje mogu da predstavljaju partije s manjim podmornicama i manjom posadom koju ćete regrutovati s liste prijatelja na Steamu.

Miodrag KUZMANOVIĆ