 Ovaj tekst je posledica opklade koju sam izgubio. Na jednoj svadbi, dok mi je mozak radio sa 122 odsto kapaciteta sagorevajući miks čistog proteina iz prasetine i raketnog goriva iz rakije pečene u doba despota Stefana Lazarevića, umesto o politici, sa zakrvavljenim očima pričali smo o igrama. U jednom trenutku smo se dohvatili Nintendo Switcha – povod je bilo hvalisanje njegovog vlasnika da je to govance mnogo jače nego što izgleda. „KEN IT RAN KRAJSIS, HAHAHA,” smejah se ja gladeći bradu s ohološću Paija Meija, majstora kung fua koga niko nikada nije pobedio. Ne može Crysis, ali može The Witcher 3: Wild Hunt, nadoveza se on. Na moj upitan rugajući pogled i glasni: „BIČ, PLIIIIZ,” odgovoreno mi je šakom, ali ne u glavu, već u poziv za klađenje. „Oš da se kladiš da može? Ako može, moraćeš da ga igraš i opišeš u SK, a ako ne može, vozikaću te dve nedelje po gradu kao privatni taksista.” „Daj ruku”, *spit*, eto, sad je sve na papiru...
... (ostatak teksta trenutno nije dostupan on-line) Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
