U srcu naše galaksije, napredna civilizacija o kojoj ne znamo ništa, sagradila je najveći i najlepši svemirski brod koji je ikada postojao - svemirski brod „Titanik”. Njegova unutrašnjost, veličanstvena i raskošna, podseća na mešavinu „Ric” hotela, zgrade kompanije „Krajsler”, Tutankamonove grobnice i Venecije. Svemirski brod „Titanik” tehnološko je čudo kome se ne može desiti ništa loše. Teorijski. U praksi, međutim, stvari lako mogu na krenu naopako...

Možete li da zamislite sebe u sledećoj situaciji: sedite u dnevnoj sobi, pijuckate pivce, grickate kikiriki i gledate najnoviju epizodu omiljene TV serije južnoameričkog porekla, a onda se, u jednom trenutku, uz zaglušujuću buku i tresak, na vašu rođenu kuću survava ni manje ni više nego „Titanik”?! Zvuči nemoguće, ali verovatnoća da vam se dogodi tako nešto, ma koliko bila mala, uvek postoji. Većina današnjih prosečnih tinejdžerki sa oduševljenjem bi prihvatile da im sobu ruinira prekookeanski brod, naravno, pod uslovom da im zajedno sa gvožđurijom sa neba padne i Leonardo Di Kaprio. Šta bi se, međutim, dogodilo da vam umesto prekookeanskog na kuću naleti svemirski brod čiju posadu čini nekoliko mrzovoljnih i pokvarenih robota, te jedan papagaj zreo za duševnu bolnicu?

Naučna fantastika je književni i filmski žanr koji zbog svoje specifične prirode teško trpi uplitanje humora u tematiku kojom se najčešće bavi. Uspešne filmske SF komedije mogu se izbrojati na prste jedne ruke („Spaceballs”, na primer), a humoristička proza danas ne bi ni postojala kao pojam da nije ljudi poput Terija Pračeta i Daglasa Adamsa, koji su svojim delima pokazali da parodiranje epske i naučne fantastike na pravi način može da da izuzetne rezultate i donese veliki uspeh. Zahvaljujući „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju” i njegovim nastavcima (ukupno pet romana nevelikog obima), Daglas Adams je stekao status kultnog pisca, što nije pošlo za rukom mnogim drugim autorima „ozbiljnog” SF-a čiji se opusi mere hiljadama stranica. Doživljaji Artura Denta i kompanije, najpre osmišljeni za potrebe jedne radio emisije na BBC-ju, a zatim pretočeni u knjige, postali su toliko popularni da se kao logična posledica nametnula potreba za pravljenjem kompjuterske igre. Nažalost, karakteristike ondašnjih PC računara bile su takve da je „The Hitchhiker’s Guide to the Galaxy” mogao biti napravljen isključivo kao tekstualna avantura. Više od deset godina kasnije Adams se vratio kompjuterima i dizajnirao igru Starship Titanic po motivima istoimenog romana.

Najpre nekoliko reči o vezi između igre i romana. Iako je ideja za priču o ogromnom svemirskom brodu, koji posle kolapsa u hiperprostoru završava na krovu jedne kuće potekla od Daglasa Adamsa, pravi autor romana „Starship Titanic” je Teri Džons, jedan od članova čuvene družine „Montipajtonovaca” (garantovano ga pamtite po ulozi proždrljivog gosta u filmu „Meaning of Life”). Scenario igre, koji samo površno prati radnju opisanu u knjizi, delo je samog Adamsa, pri čemu je i Teri Džons imao aktivnu ulogu u njegovom stvaranju. Možete onda zamisliti kako izgleda i šta sve čini avanturu koju su kreirala ova dva čoveka: bizarni likovi i besmislene situacije u koje oni zapadaju, njihovo apsurdno ponašanje, smešni dijalozi (za čije se razumevanje i shvatanje traži odlično poznavanje engleskog jezika), paradoksalni problemi često na granici zdrave logike itd. I Adams i Džons su na određeni način ostvarili aktivnu ulogu u igri: prvi se lično pojavljuje u njenoj završnoj sekvenci, a drugi je svoj prepoznatljivi glas pozajmio luckastom papagaju.

Starship Titanic je mešavina Mystolike igre i klasične avanture u prvom licu sa jednom nestandardom mogućnošću. Naime, davno zaboravljeni način komunikacije između igrača i računara, koji se svodio na upisivanje tekstualnih naredbi, oživeo je u ovoj igri i pretrpeo radikalna unapređenja zahvaljujući sposobnostima današnjih mašina. Kao što se zna, stare avanture su prepoznavale isključivo proste rečenice koje su se najčešće sastojale od dve ili tri reči (npr. „Take (Red) Key”). Starship Titanic, međutim, poseduje neku vrstu veštačke inteligencije tako da igrač bez problema može upotrebljavati složene rečenice u razgovoru sa drugim likovima. Konstrukcije poput „Can I have an upgrade to the first class room?” sasvim su prihvatljive, štaviše, igra se ne može završiti bez korišćenja takvih i sličnih rečenica. Ovakav sistem igraču daje slobodu da sa robotima na svemirskom brodu popriča bukvalno o svemu što mu padne na pamet (npr. pitajte vratara šta misli o Daglasu Adamsu).

Razume se, Starship Titanic nije tekstualna avantura, već joj se samo komunikacioni interfejs bazira na unosu teksta. Ostale osobine igre su standardne: veoma lepa grafika u High Coloru, kontinualno kretanje u prostoru (sa manje lepim međuanimacijama) i odlična muzika (neke teme je komponovao sam Adams).

Ključna mana ove avanture leži u njenoj nerazumljivosti. Iako su roboti ponekad voljni za priskoče u pomoć, često je veoma teško zaključiti šta je potrebno uraditi u datom trenutku. Ne postavlja se, dakle, pitanje kako se određeni problem rešava, već šta je njegova svrha i, na globalnom planu gledano, odakle početi sa rešavanjem avanture kada se jednom nađete u unutrašnjosti svemirskog broda. U takvim uslovima, manje iskusnim igračima se lako može desiti da se zaglave na samom početku bez vidljivog razloga, što nije nimalo stimulativno. Inače, cilj igre je vratiti svemirski brod u operativno stanje sakupljanjem delova Titanije - veštačke inteligencije koja upravlja vitalnim funkcijama „Titanika”. Deluje jednostavno, ali...

Slobodan MACEDONIĆ