MP3 euforija

Najinteresantnija tema proteklih meseci svakako je upotreba MP3 fajlova

Motion Picture Experts Group (MPEG) funkcioniše pri Međunarodnoj grupi za standardizaciju (ISO/IEC) koja postavlja standarde za video i audio kompresiju. Neposredne algoritme za kompresiju razvijaju nezavisni proizvođači/istraživači.

Svoju slavu MP3 duguje istraživačima sa „Frauenhoffer” instituta iz Erlangena u Nemačkoj koja je razvila uspešan algoritam za enkoder za MPEG Layer 3 sistem kompresije zvuka, koji je zasenio čak i Real Audio, posebno razvijan za potrebe prenošenje zvuka u realnom vremenu preko Interneta.

MPEG Layer 3 omogućava kompresiju u odnosu 1:12, uz očuvanje punog CD kvaliteta. Konkretno, jedan album od 72 minuta, dakle 650 MB, bez ikakvih gubitaka možete smestiti na 40-50 MB, dakle na onakvu istu CD pločicu s početka sada umesto 72 minuta možete smestiti oko 864 minuta ili preko 16 sati muzike!

Za razliku od wavea, perceptualni koderi, kakav je MP3, ne zasnivaju kompresiju na istovetnoj reprodukciji signala, već na funkcionalnosti, odnosno cilj je da „slušač” ne razlikuje zvuk pre i posle kodiranja. Primarni princip na kojem se perceptualni koderi zasnivaju su psihoakustični efekti kao na primer maskiranje frekvencija. Maskiranje može biti dvojako: frekvencijsko i vremensko. Ljudsko uho detektuje širok spektar frekvencija (od 20 Hz do 20 kHz, a najveća osetljivost je između 2 i 4 kHz), ali kada je na jednoj frekvenciji prisutan signal određene jačine, druge tiše signale blike po frekvenciji uho nema načina da „čuje”, odnosno registruje (frekventno maskiranje). Čak i kada jači signal prestane, potrebno je da protekne još neko vreme dok uho ne počne da „čuje” slabiji (vremensko maskiranje). Na osnovu podataka o čujnosti formira se takozvani psihoakustični model po kojem enkoder procenjuje šta treba odbaciti. Primenjujući pomenuti model na ulazne signale enkoder određuje komponente koje treba sačuvati i prosleđuje ih u izlaz.

Dodatna ušteda dobija se smanjivanjem bit ratea što degradira kvalitet. Bez ikakve kompresije audio podaci sastoje se od 16-bitnih semplova sa učestanošću od 44100 po sekundi. Ako je signal snimljen stereo tehnikom postoje dva takva kanala. Za reprodukciju u realnom vremenu potreban je protok od 1400 Kbita za svaki sekund muzike CD kvaliteta. U tabeli je pregled nekih bit rejtova i ušteda samo pri primeni manjeg bit rejta. Zvuk na bitrate-u 64 Kbit/s je neznatno degradiran.

Algoritam za dekoder je mnogo jednostavniji samim tim što ne zahteva primenu psihoakustičnog modela, jedini zadatak je da rekonstruiše signal iz kodiranog spektra.

Programi

Upotreba je prilično jednostavna i sve alatke za uspešno obavljanje celog procesa možete vrlo jednostavno i besplatno preuzeti sa Interneta. Za početak potreban vam je program za tzv. „ripovanje” („skidanje”) muzike sa CD-a. U tu svrhu mogu da posluže razni programi; mi preporučujemo WinDac32 koji je jednostavan za upotrebu, a ima i napredne funkcije kao što su uklanjanje „krčanja”. Naravno, da bi mogli digitalno da presnimavate sa CD-a neophodan vam je CD-ROM uređaj koji je u stanju da čita RAW zapis (što ne mogu samo neki jako stari CD-ROM-ovi). Zatim, potreban vam je koder, besplatno ga možete preuzeti sa web sajta „Fraunhoffer” instituta, s tim da besplatna verzija omogućava samo kodiranje fajlova u 44,1 kHz stereo i to u 128 Kbit/s, za niže vrednosti i kombinacije moraćete da licencirate pomenuti program.

Što se dekodera tiče, u pomenutoj arhivi dolazi i dekoder koji nije osposobljen za reprodukciju već samo za konvertovanje u originalni PCM zapis. Srećom, bar ovde ne možete da se požalite na izbor. Svakog dana se pojavi bar jedan novi dekoder, preporuku su za sada zaslužili WinAmp, Nad i Yamp. Sva tri programa su shareware.

Pošto je i za dekodiranje potrebno dosta procesorskog vremena, na mašinama slabijim od 486/100 dekoderi neće moći da u realnom vremenu dekodiraju stereo zapis, a ako imate procesor ispod P/133, intenzivan rad u drugim aplikacijama dovešće do „preskakanja”. Ukoliko reprodukciju vršite preko računara moraćete da slušate i zvuk ventilatora sa kućišta, što donosi dosta buke ukoliko ste pravi audiofil. Takođe, slaba zvučna karta pogoršaće odnos signal/šum (pravo rešenje je AWE 64 Gold sa SPDIF izlazima.

Dodaci

Čini se da je prvi okidač za pravu euforiju oko MP3 fajlova prouzrokovala mogućnost pravljenja dodataka u jednom od pomenutih dekodera, WinAmpu. Dodaci se razvijaju u dva pravca i to kao skinovi i pluginovi. Skinovi („kože”) su u stvari alternativni izgledi pomenutog programa, a maštovitost autora je tolika da je ukupan broj dostigao petocifrenu vrednost. Rezultate maštovitosti možete da vidite na slikama, praktično sve što se dešava oko vas pretočeno je u izgled za pomenuti program – od automobila, preko filmova do stripova. Yamp je otišao i korak dalje, pa sem izgleda možete uticati čak i na dizajn prozora.

Što se pluginova tiče, stvar je još interesantnija. Generalno, možemo ih podeliti u tri grupe. Prvi su namenjeni „vizuelizaciji” zvuka - najrazličitiji ekvilajzeri od imitacije klasičnih VU metara, preko pejzaža sa pulsirajućim sadržajem, pa sve do onih koji zahtevaju „3dfx” kartice ili OpenGL drajvere da bi radili - kao što je limenka Coca-Cole koja igra u ritmu muzike koju puštate. Drugi su namenjeni procesiranju zvuka, pa tako možete dodati eho ili učiniti da glas pevača liči na robotski. Poslednji su namenjeni interpretaciji drugih tipova zapisa MOD, S3M, a od autora WinAmpa najavljena je i podrška za CD Audio.

MP3 walkman

Okidač broj dva po svim pitanjima je sigurno uređaj za reprodukciju MP3 fajlova nezavisan od računara. Pre izvesnog vremena pojavio se i prvi portabilan uređaj nazvan MP3man. Radi se o uređaju veličine 3,5-inčne diskete i težine oko 100 grama koji može da smesti do 64 MB MP3 fajlova. Bez gubitka kvaliteta možete smestiti oko 64 minuta zvuka, a uz minimalne gubitke (bit rate od 64 Kbit/s) preko dva sata. Uz njega dolazi docking station preko kojeg se paralelnim portom povezuje sa računarom. Pored osnovne namene, u memoriju možete smeštati i druge podatke i tako ih prebacivati sa računara na računar. Pošto nema pokretnih delova, ovaj uređaj je „operisan” od preskakanja i sličnih neprijatnih situacija sa raznim Walkman i Discman uređajima, čak i u vožnji biciklom, džogiranju ili vožnji kolima, a i trajanje baterije je, u skladu s tim preko osam sati. Inače MP3man je bio finalista za BYTE-ovu godišnju nagradu. Verzija sa 16 MB košta oko 200, a sa 64 MB oko 450 dolara.

Gnev izdavača

Direktor asocijacije RIAA (Recording Industry Association of America) Frenk Krejton (Frank Creighton) kaže da je jedina funkcija pomenutog uređaja reprodukovanje piratovanog materijala. Razlika koju pomenuta gospoda povlače između ovakvih i kopija na praznim audio kasetama je u nedegradiranju kvaliteta i distribuciji koja se, kako ćemo kasnije videti, polako ali sigurno otima kontroli. Značajna razlika mora da se napravi između samog medija - MP3 i sadržaja. Kao što reče jedan obožavalac: „Ako opljačkate banku koristeći Ford, niko neće tužiti fabriku”.

Sigurno je da budućnost novog standarda za zapis zvuka zavisi od podrške računarski-nezavisnih uređaja sa mogućnošću i snimanja i reprodukcije. Već se mogu pročitati desetine najava za uređaje koji će koštati od 30 dolara pa nadalje, od priključaka za paralelni port koji će omogućiti reprodukciju i na najslabijim računarima, do nezavisnih uređaja sa 2,1 GB diskovima...

Pored neposredne upotrebe za individualno slušanje muzike, ovi sistemi imaju primenu i na radio stanicama i uopšte bilo gde je potrebno distribuiranje zvuka. Kompresovane fajlove mnogo je zgodnije transportovati preko Interneta - pesma dužine oko pet minuta zauzima negde oko 3 MB, odnosno par minuta transfera modemom od 33,6 Kbit/s. Pošto je zapis digitalan, kopiranjem se ne degradira kvalitet zapisa, pa je kopija identična originalu. Naravno, odmah se pojavio veliki broj sajtova koji nude besplatno preuzimanje velikog broja MP3 fajlova i to svega - od Mocarta do Madone.

E, na ovo poslednje ljudima iz Američke izdavačke industrije (RIAA) diže se kosa na glavi, jer besplatno distribuiranje muzike znači enormnu ekonomsku štetu za producentske kuće.

Ilegalne pretpremijere

Najčešće se stvari odigravaju tako što se na nekoj radio stanici emituje pesma pre zvanične promocije, neko to snimi i prebaci u digitalnu formu, prebaci na Mrežu i... ostalo je istorija. Žrtve su i velika imena među kojima i Pearl Jam čiji je album „Yield” bio na raspologanju fanovima širom sveta čak nekoliko meseci pre zvanične premijere, Alanis Morisete sa pesmom „Uninvited - City of Angels”, Madona - „Frozen” kao i Majkl Džeksonov album „Blood is on the Dance Floor”.

Naravno „mejdžori” su vrlo brzo reagovali i „Intel”, „Sony” kao i drugi veliki izdavači okupili su se oko dogovora u vezi sa razvijanjem standarda za zaštitu digitalizovanog sadržaja, tako da može biti primenjen i na računarske i na muzičke proizvode. Unajmili su istraživače koji surfuju Mrežom u potrazi za sajtovima koji distribuiraju komercijalne sadržaje. Zbog nelegalnih aktivnosti RIAA je uspela da zatvori čak 250 sajtova prošle godine.

U Velikoj Britaniji je grupa RadioHead izdala album pod nazivom „OK Computer”. Naslov je izgleda bio preafirmativan, jer je nekoliko sati kasnije jedan ilegalni search engine vratio čak 900 sajtova sa kompletnim sadržajem najnovijeg albuma. Prince koji je izgleda najviše otrpeo, jedan je od organizatora borbe protiv elektronskih pirata, ali 250 sajtova je samo „kap u moru”. Preko IRC-a, raznih soba za ćaskanje ljudi neposredno razmenjuju MP3 fajlove i, kako stvari stoje, teško da će se na gorepomenuti način uspeti nešto bitnije da se uradi.

Zbunjeni pravnici

Zbunjujući je i pravni sistem koji očigledno ne može da se nosi sa jednom tako pokretljivom stvari kao što je Internet. Zemlje kao što su Holandija i Japan, na primer, nemaju izdiferencirane odnose prema sadržajima na sajtovima - što praktično znači da možete držati šta god hoćete. Zato je tamo i situiran veliki broj sajtova sa poluilegalnim i ilegalnim materijalom i što se tiče muzičkih, ali i porno, neonacističkih i drugih sadržaja. Da li se na slučaj čoveka koji preuzima ove stvari iz Jugoslavije, recimo, primenjuju zakoni Holandije ili Jugoslavije?

Budućnost

Sigurno ste videli „Digital Watermark” plugin za Photoshop koji dodaje niz bitova svuda po slici, za posmatrača potpuno nevidljivih, pomoću kojih je moguće identifikovati Copyright. Predložen je sistem da kad god neko pokuša da downloaduje sliku/muziku ispiše mu se copyright oznaka. Ovo, nažalost, neće služiti toliko za prevenciju, koliko za sam proces gonjenja. „Playboy” to već odavno radi sa svojim slikama. Štiteći sadržaj na ovaj način može se lako i potpuno automatizovano proveriti sadržaj sajta i pokrenuti odgovarajuće mere.

„Yamaha” je promovisala svoj standard TwinVQ - koji zahteva skoro tri puta duže vreme nego za MP3 za kodiranje, ali daje bolje rezultate. Softver je još uvek dosta nedorađen, a šuška se da će ljudi iz „NullSofta” razviti plugin za WinAmp.

Ekspertska grupa za standardizaciju trenutno radi na razvoju specifikacija za MPEG Layer 4 ili popularno MP4, čak je i poznati sajt www.mp3.com rezervisao i adresu www.mp4.com – za svaki slučaj. Standard bi trebalo da bude promovisan u oktobru, a prvi enkoderi se očekuju u decembru.

Najozbiljniju alternativu pruža AT&T koji je kupio licencu za koder od „Fraunhoffer” instituta, doradio ga i promovisao novi zapis „a2b” koji, po njihovim rečima, proizvodi duplo manje fajlove od MP3 kodera. U realnosti ovi fajlovi su tek nešto više od dvadeset odsto bolji od MP3, ali unose mnogo bitnije promene. Da bi mogli da downloadujete bilo koji muzički fajl morate prvo da imate instaliran player, koji se integriše u deo browsera, pa kada vi hoćete da skinete fajl onda sajt doda ekvivalent vašeg ključa u fajl koji vam šalje, tako da, kao kod PGP-a, možete da pustite pesmu samo na računaru sa kojeg ste ga skinuli.

Sve što je čovek zaključao može i da otključa. Za sada se nije pojavila neprobojna tehnologija, a autor ovog teksta smatra i da neće. Kućna digitalna štamparija zvana Internet za sada radi punom parom. MP3 je sjajan način za predstavljanje neafirmisanih grupa.

Može li muzička industrija da zaustavi MP3 pokret? Ili bar da ga skrene? Sa jedne strane je industrija čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara, a sa druge milioni ljudi sa Mreže koji svakim danom proizvode enormne količine softvera za distribuciju, organizovanje, reprodukciju i softver za razbijanje zaštita.

Prvu rundu su dobili „Mrežni ljudi”, ali još ništa nije gotovo.

Damjan PELEMIŠ