Dvadeseti rođendan PC-a

Davnog 12. avgusta 1981. godine IBM je predstavio svetu prvi PC računar

Danas, dvadeset godina kasnije, u IBM-u priznaju da su pogrešno procenili uređaj koji se polako uvlači u sve aspekte života modernog čoveka, ali to ne umanjuje njihovu zaslugu u stvaranju PC-a. Personalni kompjuteri zapravo su se pojavili nekoliko godina pre zvanične prezentacije, ali su njihovi kupci uglavnom bili tehnofili i entuzijasti kojima je novi računar minimalno olakšavao rad. U tom periodu tržištem su vladali takvi računari kao što su MITS-ov Altair 8800 iz 1975, Commodore PET i Apple II iz 1977. i Atari 400 i 800 iz 1979. godine. Do tada IBM nije shvatao ozbiljno PC računare i sve svoje kapacitete usredsređivao je na proizvodnju majnfrejm računara za velike korporacije i vladu.

Godine 1979. jedan od zaposlenih u IBM-u predložio je upravi nov dizajn malog računara za prosečnog potrošača, ali je projekat odbijen kao neozbiljan. Ken Olsen i deo njegovog razvojnog tima tada su napustili IBM i osnovali kompaniju DEC („Digital Equipment Corporation”) da bi sa svojim PDP-8 postali poznati kao tvorci mini kompjutera. IBM se osvestio tek sredinom 1980. kada je pokrenut projekat Acorn (engl. žir; nema veze sa istoimenom britanskom firmom), ali ni sami nisu verovali koliki će hrast iz njega izrasti. Vođa projekta, pokojni Filip „Don” Estridž, imao je običaj da kaže da je PC bio primer kako IBM pre može da uradi nešto brzo nego nešto kvalitetno. Zbog potrebe brzine bile su angažovane i spoljašnje kompanije: „Intel” je obezbedio procesor 8088 koji je radio na taktu od 4,77 MHz, a „Microsoft” operativni sistem DOS pod kojim je radio programski jezik BASIC.

Nepoverenje vrha IBM-a u sopstveni projekat videlo se od samog početka. Kada se Bil Gejts prvi put sreo sa predstavnicima „Velikog plavog” jula 1980. godine, dočekan je rečima: Ne uzbuđujte se previše i ne očekujte da će se desiti nešto veliko. Pomenutog dvanaestog avgusta PC je predstavljen; u IBM-u su se nadali da će uspeti da prodaju 240.000 primeraka u sledećih pet godina. Međutim, ovaj broj mašina rasprodat je još tokom prvog meseca!

Ni danas nije jasno zašto je IBM odlučio (navodno pod uticajem Gejtsa) da se za PC uzme procesor 8088 („osakaćena” verzija procesora 8086) umesto nešto skupljeg, ali mnogo bržeg „Motorolinog” MC68000. Što se izbora operativnog sistema tiče, priča o tome veoma je zanimljiva. IBM je prvo želeo da od firme „Digital Research” kupi pravo na CP/M, tada najpopularniji operativni sistem, koji je radio na preko 600.000 računara sa procesorom 8080. No, kada je Don Estridž zamenio Gerija Kildejla, autora CP/M-a, na čelu „Digital Researcha” pregovori su propali, a IBM se obratio „Microsoftu”. Bil Gejts je u to vreme favorizovao Xenix, verziju Unixa koju su u „Microsoftu” sami razvili, ali je on imao dve mane – zahtevao je 100 KB memorije i hard disk, u to vreme preskupe komponente. To nije sprečilo „Microsoft” da prihvati posao, kupi Q-Dos za 50.000 dolara i proda ga dalje IBM-u kao MS-DOS (PC-DOS).

Kako bi parirao velikom uspehu PC-a, „Apple” je na tržište izbacio Apple III, a zatim i Lisu, prvi personalni kompjuter koji je koristio miša. Prvi je bio previše slab, drugi preskup, pa nijedan od ova dva računara nije mogao da se takmiči sa IBM PC računarima koji su polako počeli da dobijaju kompatibilne „klonove” (funkcionalno identične računare drugih proizvođača), čime je „baza” njihovih korisnika drastično povećana.

Ironično je da je PC počeo da posustaje kad je konkurencija odlučila da iskoristi isti procesor koji je sam IBM odbio tri godine ranije. Apple Macintosh sa MC 68000 postao je novi hit zahvaljujući grafičkom radnom okruženju (prozori, ikone, miš) i softveru koji je za njega uradio „Microsoft”. U to vreme PC su već pokretali „Intelovi” procesori 80286, a „Digital Research” je pokušao da nadoknadi ono što je izgubio sa CP/M-om izdavanjem grafički orijentisanog operativnog sistema GEM. GEM je zapravo dugo vremena bio mnogo popularniji od Windowsa, koji je tek nakon pet godina kopiranja najboljih „fazona” od MacOS-a, u verziji 3.0, postao prihvatljiv operativni sistem za PC i od tada je njegova prodaja vrtoglavo skočila.

Sredinom osamdesetih, paralelno sa PC-jem i Macintoshem razvijani su i jeftini kućni računari Atari ST i Commodore Amiga. Iako su junački odolevali, ovi računari na kraju ipak nisu uspeli da se izbore s gomilom PC kompatibilnih računara. Početkom devedesetih godina firme su bankrotirale.

Promenu u korist PC računara dovelo je 1986. godine uvođenje procesora Intel 386. Možda važniji od činjenice da se radilo o pravom 32-bitnom procesoru jeste podatak da je ovo prvi „Intelov” čip koji se nije prvo pojavio u IBM-ovoj mašini. Prva 368-tica zakucala je u „Compaqu”, što je označilo početak kraja IBM-ove dominacije tržištem PC-a. U isto vreme mnogo manjih firmi došlo je do patenata koje je „Intel” tokom problematičnih sedamdesetih godina menjao za druge, nove tehnologije. Kada su ove manje kompanije počele s proizvodnjom svojih verzija procesora 8086 i 80286, „Intel” je shvatio da gubi kontrolu nad tržištem, što je bio signal za proizvodnju novih procesora i agresivno spuštanje cene. „Intelov” 386 SX sa „skraćenom”, 16-bitnom magistralom i slogan „3 je više od 2” su do početka 1989. godine gotovo potpuno potisnuli klonove 286-tica s tržišta, pa su u „Intelu” pomislili da je pravi trenutak za lansiranje procesora 486. Ispostavilo se da nisu bili u pravu. Ne samo da korisnici nisu osećali potrebu za brzim 486-ticama, nego je u tom trenutku AMD počeo s proizvodnjom jeftinih 386 procesora, najavljujući veliku borbu koja i danas traje. Zato je 486 SX dobio ulogu jeftinog procesora koji mora da izgura konkurenciju.

Kada je „Intel” predstavio procesor Pentium, „Microsoft” je vešto vezao za njega svoj Windows 3.11. I pored greške u aritmetičkoj jedinici originalnog Pentiuma koja ga je koštala mnogo novca i ugleda, „Intel” je dokazao da čak ni takav fijasko ne može da ga poljulja. Nekoliko godna kasnije Pentium je dobio skup instrukcija (mašinskih naredbi) po imenu MMX, a „Microsoft” je izdao Windows 95. Od tada, dodatni skupovi instrukcija kao što su 3D Now ili SSE ostaju bitan atribut novih procesora.

Trenutno je tržište PC procesora raslojeno. „Intelov” Celeron, koji je nekada bio direktna konkurencija samom Pentiumu II, nije napredovao istom brzinom, pa ga je AMD-ov Duron stigao i prestigao. To se desilo i sa AMD-ovim Athlonom i Pentiumom III. Sledeće godine će AMD svojim Sledgehammerom pokušati da se nosi sa Pentiumom 4, ali ni u „Intelu” ne sede skrštenih ruku. Dvadeset godina nakon što je njihov 8088 sa svojih 29.000 tranzistora započeo lavinu, ona i dalje traje. „Intel” sada sprema dugo odlagani prelazak na 64-bitnu arhitekturu sa Itaniumom, čudovištem sa preko 320 miliona trantistora koji će, kad se pojavi, raditi na hiljadu puta većem taktu od svog najstarijeg pretka.

U poslednjih dvadeset godina prodato je preko pola milijarde PC računara. Čak i kada je loša poslovna godina, u svetu se prodaje više PC-ja nego televizora ili bicikala. Činjenica je da računari menjaju život ljudi i da će se to nastaviti i ubuduće. S njima se mnogo štošta može uraditi brže i lakše nego pre dvadeset godina, a u mnogim slučajevima rad bez kompjutera danas je praktično nemoguć. PC je bio uspešan svih ovih dvadeset godina zato što je bio oruđe za jednostavno obavljanje brojnih zadataka koje prati i prilagođava se potrebama vremena.

Dragan KOSOVAC