Jedina konstantna stvar na mom HDD-u u poslednje 2,5 godine

Teška dilema, zar ne? Ja je nemam: najbolja igra koju sam ikada igrao je Sid Meier's Alpha Centauri. S obzirom da smo to razjasnili, ostatak teksta ću napuniti kompletnim vodičem za Hugo: Triumph of Stupidity. Dakle, ovako: skok, levo, levo, desno, napred, paljba, desno, levo, paljba, skoči na lijanu, levo, levo, izbegni lobanju, skok, paljba, desno, pravo, sagni se, levo, šutni majmuna, levo, pravo, desno, sagni se, levo, levo, skoči u ponor...

Nažalost, obe stvari potpadaju pod kategoriju zabavnog softvera. Iako su različitiji nego Godzila i bubašvaba, Alpha Centauri i Hugo su kompjuterske igre koje običan svet automatski stavlja u isti koš, koristeći odvratni deminutiv igrice. Sid Meier's Alpha Centauri je za nekoga samo jedna od mnogih igrica! Kalibar ljudi koji pada sa stolice gledajući „Žikinu dinastiju”, Minimaksa i „ZaM”, kopa nos kada ne razgovara sa nekim, razmišlja otvorenih usta i radi posao koji ne voli, nikada se neće potruditi da shvati razliku između igrice i umetničkog dela.

Alpha Centauri je najuspelija sinteza umetnosti, profesionalizma i ljubavi u formi koja još uvek niko ne shvata na pravi način. Kada za 50 ili 100 godina pojam kompjuterske igre bude zaslužno ustoličen kao pravac u umetnosti, pažljivi hroničari će ovaj naslov postaviti na zlatni pijedestal. S obzirom da prva mladost kompjuterskih igara još uvek nije prošla, iste se danas vrednuju samo kao (sub)kulturni fenomen. Uostalom, setimo se samo statusa filmske umetnosti pre nekih 80 godina: film je smatran zanesenjačkim hobijem za likove poput Đenke iz „Maratonaca”; pojavu prvih radio aparata neko je prokomentarisao kao „ludilo koje će brzo proći”; naučna fantastika je sredinom veka smatrana đubretom koje vređa pojam književnosti. Sličnih primera s prvim mačićima je bezbroj.

Nego, odlutasmo. Sid Meier's Alpha Centauri je apsolutni vrhunac koncepta začetog Civilizationom za DOS: u njoj je sadržano sve što je proslavilo original i nastavke, dopunjeno ogromnim brojem novina. Ova suva konstatacija ništa ne kaže o gargantuanskoj količini magije koja je više nego majstorski nabijena na jedan kompakt disk. Alpha Centauri je Pandorina kutija s pozitivnim predznakom, igra u kojoj se može doživotno uživati. To je, recimo, jedina konstantna stvar na mom HDD-u: u poslednje 2,5 godine operativni sistemi dolazili su i prolazili, stotine igara je instalirano i obrisano, ali se uvek nalazilo mesta za pola gigabajta fantazije.

Ovo je jedina igra u kojoj su se sve kockice složile u potpunosti: ultimativna zabavnost, adekvatna prezentacija, superioran AI, neverovatan scenario i nadzemaljska režija. Tu je i odgovor na večno pitanje: „šta se, zaboga, desilo sa kolonistima koje sam 2050. godine poslao na put u nepoznato”. Sudbina ideološki podeljenih frakcija interplanetarnih pionira čovečanstva, njihovi napori da prežive posle prinudnog sletanja na strani svet, razvoj civilizacije na potpuno novim osnovama, konfrontacije i razbuktavanje demona koje su poneli sa Zemlje i na posletku, svesnost o postojanju višeg oblika inteligencije i traženje načina za njegovo razumevanje: to su problemi i pitanja na koje igra pokušava da nađe rešenje i odgovor, uz malu pomoć nekoliko desetina dočekanih zora koje se traže od vas.

Filozofska dubina igre, ozbiljnost kojom su autori pristupili kreaciji okruženja i raspoloženja koje stvara do današnjeg dana nemaju nikakvu konkurenciju vrednu pomena. Upečatljivost vaših kompjuterskih oponenata i njihov individualni stil igre stvoriće utisak da igrate protiv živih ljudi, koji vas stvarno vole ili mrze. Borbu za preživljavanje i prevlast ubrzo ćete početi da shvatate lično. To je najveći mogući uspeh gotovo svakog umetnika, a naročito dizajnera kompjuterske igre.

Ko je uopšte odgovoran za Alphu Centauri? Sid Meier sigurno nije. Dugogodišnji čovek iz senke Brian Raynolds je faca koja je poslednju deceniju provela u Meierovoj senci, kreirajući esenciju onoga na šta je Sid stavljao svoj potpis. Posle Alphe, čoveku je najzad dosadilo da bude druga violina, pa je pokupio svoje stvari i osnovao sopstvenu kompaniju („Big Huge games”, koja se sada nalazi pod okriljem „Microsofta”). Ostavši sam, Sid Meier je krenuo da eksperimentiše sa žanrovima i okruženjem od čega, naravno, nije ispalo ništa: Sid Meier's Dinosaurs je zvanično otkazan, zbog, kako kažu u „Firaxisu”, teškoće Meiera i tima da igru naprave zabavnom! Nekadašnjem kralju ostala je samo jedna opcija: potpisao je ugovor sa „Ubi softom” za Civilizaciju 3. Igra je nedavno došla kod nas i, suprotno očekivanjima, nije značajnije uzdrmala igračku populaciju: gotovo sve što novi Civ nudi već je odavno viđeno i proživljeno. Po mom mišljenju, Civilization 3 je umoran i zamoran.

Hoćete li da znate šta mi je na drugom mestu? System Shock 2.

Miodrag „Morgan” KUZMANOVIĆ