.yu

Više od 90 procenata građana Srbije nema pristup Internetu

Jedna od velikih nepoznanica (među mnogima, doduše) u našoj zemlji je i to koliki je zapravo broj njenih stanovnika koji se koristi blagodetima svetske Mreže. Razna ranija istraživanja pokazivala su u velikoj meri različite rezultate, tako da se nisu mogla uzeti kao validan reper. Najnoviju buru u javnosti izazvao je nedavno objavljen izveštaj Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu o spremnosti Srbije i Crne Gore da se priključi ovoj organizaciji, pod nazivom „Ka ekonomiji znanja – Yugoslavia”.

Studija na 90 strana (čiji se integralni tekst može preuzeti sa web lokacije www.unece.org/operact/enterp/documents/coverpagyugoslavia.pdf) učinila je vidljivim stepen naše zaostalosti koji se tiče sektora informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT), kao integralnog dela lokomotive savremene globalne ekonomije – ekonomije znanja. Prema navodima sadržanim u njoj (informacije je prikupljao Republički zavod za informatiku i Internet tokom 2002. godine), prosečna stopa rasta korisnika Interneta, počev od njegovog uvođenja u Jugoslaviji 1996. iznosila je oko 50 odsto na godišnjem nivou, što je za posledicu imalo to da je krajem 2002. oko 600 000 ljudi (7,06 odsto ukupne populacije) u u našoj zemlji bilo na kakav-takav način on-line. Od tog broja oko 500 000 ljudi se srazmerno često povezuje na Mrežu, dok se smatra da je u proseku oko 20 000 ljudi (0,3 odsto populacije) u svakom momentu tokom dana on-line. Između 20 do 40 odsto ljudi u našoj zemlji za Internet nikada nije ni čulo, a kamoli se njime koristilo!

Tipičan srpsko-crnogorski „Netizen” je i dalje muškarac, mlađi od 40 godina, koji dobro barata engleskim jezikom i student je ili zaposlen kao inženjer, novinar, naučnik, predavač ili dizajner. No, udeo žena u Internet populaciji stalno raste, te je 30 do 40 odsto korisnika tog pola. Broj sajtova registrovanih unutar nacionalnog domena dostigao je oko 15 000 i njih mahom kreiraju i održavaju kvalifikovane osobe, ali im je kvalitet izrazito neujednačen (po pitanju dizajna, funkcionalnosti, zastupljenosti engleske verzije, učestalosti osvežavanja...).

Loše i skupe komunikacije

Kao osnovna kočnica daljem proboju Interneta u domaću populaciju navodi se loša komunikaciona infrastruktura, za koju su u najvećem delu odgovorni državni telekomi (Srbije i Crne Gore), kao i visoka cena pristupa u odnosu na stepen prosečne platežne moći. Veoma mali broj (privilegovanih) korisnika ima mogućnost da Mreži pristupa na bilo koji bolji način od klasičnog dial-upa posredstvom telefonske linije. Sistem spojenih sudova je neumoljiv: svega trećina domaćinstava ima telefonsku liniju; od tog broja, približno polovina spojena je na analognu centralu putem koje se ne može ostvariti kvalitetan pristup Internetu; cene telefonskih usluga su previsoke za većinu korisnika, baš kao i cene pristupa koje određuju provajderi.

Što se upotrebe Interneta u poslovne svrhe tiče, ni tu situacija nije bolja. Samo manji broj firmi ima iznajmljene linije kojima se konektuje na Mrežu. Većina za to koristi klasične telefonske linije (ako uopšte i biva on-line). Međutim, čak i u tom slučaju, većina zaposlenih nema mogućnost da sa svog radnog mesta pristupa Internetu, niti čak ima sopstveni e-mail nalog. Ako se i u koristi u poslovnoj korespondenciji, Internet je u njoj prisutan preko svog najrudimentarnijeg servisa – elektronske pošte. Što se, pak, elektronskog poslovanja tiče, ono gotovo da uopšte ne postoji, ni na B2B ni na B2C nivou. Za to se i dalje upotrebljavaju „stari dobri” telefoni, faksovi i – lični kontakti.

• • •

Samo neki indikativni rezultati ove studije koje smo ovom prilikom naveli dovoljni su da se zapitamo u kakvom ICT mraku i dalje boravimo... Činjenica da možda imamo više korisnika Interneta od nekih susednih zemalja koje su maltene odvajkada sinonimi za apsolutno nerazvijena područja ne teši, već samo nagoni na razmišljanje u kakvom smo se društvu – ne preko noći – obreli i, što je još važnije, šta i dalje u njemu tražimo.

Dušan KATILOVIĆ