Drugi svetski rat nepresušni je izvor inspiracija za brojne timove koji se bave razvojem igara. Mnoštvo shootera, nepregledan niz poteznih i real-time strategija, uz poneku avanturu i RPG čine upotrebu ove popularne teme već pomalo izanđalom. Napucavanje sa Švabama, bilo u strateškoj ili akcionoj formi je, čini nam se, postalo izgovor za manjak ideja u konceptualnom smislu.

„Bitmap Broters”, legendarni brend trojice talentovanih engleskih programera odgovornih za neke od najvećih hitova na Amiga platformi (Xenon 1 & 2, Speedball 1 & 2, Gods...) sasvim je odgovarajući partner za ovako izrabljenu ideju. Zenit njihove popularnosti odavno je prošao, a na jedine dve stvari koje su odradili za PC (Z i Z 2) ljudi nisu obratili previše pažnje, opravdano ih svrstavši u kategoriju poluinspirativnih, više nego prosečnih ostvarenja. Njihovo najnovije delo stameno jezdi istim mediokritetskim kursom, izdvajajući se isključivo detaljima koji ne prevazilaze ambicije najobičnije šminke.

World War 2: Fronline Command spada u „neresursnu” podklasu real-time strategija koja je širu popularnost doživela sa Ground Controlom, a planetarni „acclaim” sa nekoliko nastavaka Sudden Strikea. Završavanje misija i kompleksnih borbenih zadataka isključivo sa snagama koje su vam dodeljene jedno vreme je predstavljalo svežu krv u žanru bremenitom plagiranim idejama, ali danas su to već vesti od juče. Ceo koncept je doveden do savršenstva bogatim i lepim Blizkriegom, koji potencijalnoj konkurenciji zaista ostavlja malo prostora za disanje.

Aduti kojima WW2: FC pokušava da izbori za mesto pod suncem su kompletna 3D izvedba, sa mogućnošću rotiranja i zumiranja terena i jedinice, uz pozajmicu nekoliko elemenata koji su proslavili pet nastavaka Close Combata (line-of-sight i moral). Akciju možete posmatrati iz bilo koje perspektive, a manipulacija kamerom dozvoljava zaista ekstremno pozicioniranje pogleda: radi potpunog pregleda situacije, možete odzumirati tako jedinice postanu jedva vidljive na prostranoj mapi, a možete im sesti za vrat i posmatrati individualne vojnike kako otvaraju vatru sakriveni iza žive ograde. Ovo svakako predstavlja stratešku prednost u odnosu na bitmapirani teren Sudden Strikea i Blizkriega koji, sa druge strane, izgledaju lepše i detaljnije. Stvar ukusa.

Kampanja u igri je striktno linearna, bez obzira na drugačiji privid koji stvara mogućnost izbora između nekoliko misija, koji je čisto kozmetički jer ih na kraju možete (ali ne morate) odigrati sve (prelazak nekoliko ključnih otvara mogućnost daljeg napredovanja). Počevši od padobranskog desanta koji je prethodio danu D i invaziji na plaže Normandije, stavljeno vam je u zadatak da vodeći kombinovani odred rešavate tekuća taktička pitanja kroz angažmane niskog intenziteta, uz nekoliko masivnijih izuzetaka tipa samog iskrcavanja i bitke u Ardenima koju ćete biti u kasnijem toku kampanje. Na sastav i brojnost snaga koje upotrebljavate u misijama nemate apsolutno nikakvog uticaja, što je šteta: mogućnost podešavanja snaga, prenošenja iz borbe u borbu i rasta iskustva i upotrebljivosti istih predstavlja veliki procenat u oceni neke od igara ovog tipa (Ground Control, Blitzkieg, Close Combat...). Nažalost, igra će u svakoj novoj misiji uvaljivati novu dozu anonimusa sa početničkim iskustvom. Što je najgore, sastav snaga koje dobijate predstavlja svojevrsnu puzzlu koja bi trebala da bude interesantna, ali nije: zagonetke tipa „kako da sa dva topa, tri pešadijska odeljenja, snajperistom i bez tenkova zauzmem aerodrom?” zanimljive su samo mazohistima koje ne nervira konstantno učitavanje pozicija posle jubilarnog dvadesetog masakra sopstvenih snaga. To nije strategija nego smaranje sa mikrokalkulacijama u rasporedu trupa, obrtom situacije u sekundi i katastrofom koja podrazmeva reload. Ista stvar je unakazila Pretorijance.

Interesantni momenti maznuti iz Close Combata gotovo da padaju u vodu zbog izrazito neudobnog interfejsa. Svaka jedinica, bilo da se radi o pešadiji, tenku ili transporteru, poseduje određen broj opcija za akciju koje vam se prezentuju u obliku prstena kliktanjem na istu (trčanje, zaleganje, postavljanje zasede...). Veći broj jedinica poseduje i specijalni napad, čija se komanda ne nalazi na tom prstenu. To dovodi do košmarnih situacija kada, na primer, jurišate sa dva odeljenja na bunker koji vas poliva mitraljezom; vaši puleni trče i pucaju bez efekta, a da bi bacili bombe i uništili ga, morate kliknuti u donji levi ugao ekrana, ali ćete u 50 odsto slučajeva promašiti sitnu ikonu i usmeriti vojsku u suprotnom pravcu... Dok se opasuljite, mitraljez iz bunkera ih je već iseckao na froncle. Još je gora situacija sa tenkovima, koji imaju grdnih problema sa nalaženjem putanja: često će se pod žestokom vatrom okretati kao manijaci, praviti apsurdne krugove i okretati bok i leđa nemačkim protivtenkovksim timovima, što u praksi znači smrt za 1/5 sekunde.

Miodrag KUZMANOVIĆ