...i zašto im nije suđeno da uspeju

Slobodan POTIĆ

U svetu igara za više igrača, kao i kod sportskih događaja, postoje dva popularna vida takmičenja – turniri i lige. Prvi, koji se obično održavaju vikendima, omogućavaju prijavljenim ekipama da lako i brzo, uz dovoljnu količinu znanja i sreće, stignu do vrha. Dobra osobina ovog vida takmičenja jeste što traje kratko, obično privlači dovoljnu količinu pažnje i obezbeđuje vredne nagrade. S druge strane, svaka greška može vas skupo koštati i često se dešava da za uplaćenu prijavu stignete da odigrate tek jedan meč, posle čega vas neko bolji pošalje kući da još vežbate. Kod liga taj problem ne postoji zbog popularnog sistema igranja „svako sa svakim”. Tako ćete po ceni prijave u nekoj od liga biti u prilici da odigrate veliki broj mečeva, često 15 do 20, gde vas greška (pa čak ni dve ili tri) neće previše koštati. Lige su, doduše, pravi izazov za organizatore i zato se na takve korake ljudi, čak i u svetu, dosta teško odlučuju.

Zašto lige kod nas ne mogu da uspeju, pitanje je koje će postaviti svaki iole upućeniji igrač računarskih igara. Znate li koliko se liga kod nas održalo u protekle dve godine? Jedna, dve, tri? Ne! Najmanje 10. Razlog zbog kojeg ste čuli za samo dve do tri lige leži u činjenici da su ostale organizovane u manje popularnim igrama, kao i da su završavane brže nego što je uopšte bilo planirano. Tako su se održale Quake 2, Quake 3, dve Unreal Tournament, četiri (nešto poznatije) Counter-Strike lige, Starcraft, pa još jedna Quake 3 liga. I nijedna se nije završila na regularan način i bez problema.

Nagrade nisu dovoljne

Ono što domaćim klanovima, ali i organizatorima turnira nedostaje jeste profesionalnost. Ljudi koji se i odluče na nešto što se zove organizacija lige ulaze u sve to skoro nepripremljeni. Rukovode se time da će velikim nagradama privući klanove, a time i medijsku pažnju i da će postati „lider” u ligaškom takmičenju kod nas, ne obraćajući pažnju na neke druge stvari. Na primer: šta će organizator ponuditi igračima? Dobre nagrade nisu dovoljne. Morate od prvog dana sebe i svoje saradnike organizovati skoro savršeno kako biste uspeli da odgovorite zahtevima tih stotinak igrača. Mesto za održavanje susreta treba da bude igraonica koja zadovoljava osnovne standarde po pitanju prostora, ali i po pitanju brzine računara. Organizatori su takođe ti koji i pored svih problema, poput raspadanja klanova, otkazivanja sponzorstva velikih firmi ili sve lošijeg stanja računara, ne smeju da izgube entuzijazam, čak ni kada sve polako počne da puca i da se raspada. Takođe, treba da budu svesni da u ovakvom poslu nema mesta stavu „lako ćemo” i da je potrebno uložiti priličnu količinu novca da bi se s ligom uopšte počelo. Tek kada ti ljudi shvate da im liga neće doneti dodatne prihode niti će posebno proslaviti njihovu igraonicu, te da će se na tom putu sresti s mnogim problemima, a budu spremni da ih sve prevaziđu, kod nas će se stvoriti kvalitetna ligaška takmičenja koja će imati dobra pravila i stručan tim ljudi koji će se baviti realizacijom. Takva liga, koja će imati korektan odnos s takmičarima, pa čak i bez preterano velikih i primamljivih nagrada, biće najveći konkurent za titulu uspešno održanog ligaškog takmičenja.

No, čak i ako tehnička strana čitave stvari blista, oni koji mogu dosta doprineti propadanju takmičenja jesu sami učesnici, odnosno klanovi. Kod nas je institucija klana još uvek nedovoljno razvijena i takozvani „profi gejmeri” nisu ništa drugo do mahom srednjoškolci željni dokazivanja, naravno, nespremni za bilo kakvu žrtvu koju im nešto ozbiljnije igranje video igara svakako može tražiti. Kako se ekipe formiraju, tako, preko noći, propadaju. Dolazi do drastičnih menjanja postava, pa često i do svađa. Nije to ništa čudno jer je kod nas klan još uvek samo izvestan broj ljudi okupljen oko ideje da se svi dobro zabave i osvoje delić slave. Od takvih ekipa se ni ne može očekivati da odigraju ligu do kraja, posebno kada krenu problemi u školi ili se prosto zasite igranja neke igre. Takvo će stanje i biti sve dok se kod nas, kao i svuda u svetu, ne oforme profesionalne ekipe. Članovi takvih ekipa biće ugovorom obavezani da igraju za neki tim sve do određenog datuma, a sponzor tj. vlasnik ekipe će za uzvrat morati da im isplaćuje plate. Baš kao u pravom sportu. Tada više neće biti mesta ličnim osećanjima i razmiricama jer one prosto neće više biti na prvom mestu.

Klackalica

Time dobijamo savršenu saradnju klanova sa organizatorima lige, koji čak i da neće, moraju da završe određeno takmičenje. To je sistem koji se koristi u Evropi i svetu, a koji ćemo vremenom i mi morati da prihvatimo ako hoćemo da poradimo na svojoj multiplayer sceni koja je upravo zbog slabih turnira i liga, tj. malog broja međusobnog odmeravanja snaga, prilično slaba u odnosu na bilo koju drugu evropsku scenu, pa čak i neke iz našeg neposrednog okruženja.

Naravno, dolazimo tako i do nezgodne „klackalica” situacije u kojoj sebe moraju da unaprede i ekipe i organizatori liga. Prvi će naravno reći da ne žele da se obavezuju bilo kakvim ugovorima niti hoće da vežbaju ako nemaju ligu ili bilo kakvo takmičenje za koje bi to radili, dok ovi drugi govore kako im ne pada na pamet da organizuju bilo šta dok se klanovi ne uozbilje. I jedni i drugi su u pravu, ali ko će ispasti pametniji u ovom slučaju te popustiti, još uvek nije jasno. Ipak se čini da trenutno prednjači „organizatorska” grupa najavama za CPL kvalifikacije kao i ESL hepeningom koji je počeo pre nekoliko meseci. Ostaje da se vidi da li će oni uspeti da izdrže neorganizovane klanove i da li će se tako klanovi ligama odužiti znatno ozbiljnijim pristupom čitavoj stvari.

Milan ĐUKIĆ