Završni iskorak ka punom profesionalizmu video montaže

Tehnologija digitalnog videa koja je do pre dve-tri godine bila dostupna samo onima s dubokim džepovima u poslednje vreme počela je da silazi i u široke narodne mase. Nagli pad cena vrhunskih digitalnih kamkordera, naročito onih sa tri CCD (charged coupled device) čipa, drastično je oborio vrednost amaterskih kamera koje poseduju rezolucije do jednog megapiksela, dovodeći ih u cenovnu klasu kvalitetnijih digitalnih fotoaparata. Da priča bude još interesantnija, polovinom ove godine veliki svetski proizvođači poput Sonyja, Panasonica i Canona promovisali su svoje „high-end” modele s jednim CCD čipom, ali sa rezolucijama od dva i više megapiksela (recimo, Sonyjev DCR-TRV80E), čiji se kvalitet snimka i prikaza može porediti samo sa onim koji nude najbolje TV stanice. Takvi kamkorderi se u maloprodaji mogu naći za „relativno” male pare (1000 do 1500 evra), a omogućavaju snimatelju da napravi filmski zapis kakav se doskora nije mogao zamisliti u sferi amaterizma.

Paralelno sa ekspanzijom DV-a, kompjuterski softver vezan za problematiku obrade digitalnog video materijala doživeo je pravi procvat. Softverske kompanije, od onih malih i nezavisnih u kojima se poslovično rađaju sveže i originalne ideje, pa sve do giganata čija su imena poznata već i bakicama koje na pijaci prodaju jaja i sir, vode žestoku tržišnu bitku oko potencijalne klijentele. Jedni su, što je sasvim prirodno, okrenuti tzv. consumer tržištu, dakle onima koji obradu video signala posmatraju kao zabavnu međufazu, da ne kažemo nužno zlo, u procesu prebacivanja DV snimka na DVD ili neki sličan medij. Naravno, postoje i oni drugi čiji zahtevi idu mnogo dalje, a kojima su namenjeni proizvodi visoke klase, i do deset puta skuplji (ali i moćniji) od amaterskih. Raznolikost softverskih rešenja ovog tipa je, dakle, veoma velika, a o nekima od njih „Svet kompjutera” je pisao proteklih meseci. Međutim, nije sve oduvek bilo tako.

Crni pastuv

Godine 1991, u vreme kada digitalni video nije ni postojao u obliku u kakvom ga danas znamo, a kompjuteri su radili na taktovima koji su mereni desetinama MHz, kompanija Adobe Systems lansirala je prvu verziju softverskog alata za nelinearnu video montažu, što je za tadašnje pojmove bio revolucionaran potez. U deceniji koja će potom uslediti, Premiere je izrastao u program koji je postao nezvanični standard u svojoj oblasti, okrenut probirljivim (polu)profesionalcima koji umetanje tranzicije između dve filmske scene ne smatraju vrhuncem montaže. Nalik na sve ostale Adobeove alate, i on je kroz brojne verzije neprestano evoluirao, ali je nadolazeća konkurencija u međuvremenu učinila svoje, pa je verzija sa oznakom 6.5, objavljena pre dve godine, ocenjena kao pomalo anahrona i neprimerena reputaciji koju je program do tada nosio. Pored toga, u verziji za Macintosh računare Premiere nije postigao zadovoljavajući uspeh, pre svega zbog dominacije fenomenalnog paketa Final Cut Pro iz samog Applea. Zbog svega toga, u Adobeu su odlučili da sledeću verziju napišu ispočetka i usmere je isključivo prema Windows korisnicima.

Premiere Pro (zapravo verzija 7.0) je aplikacija kreirana ekskluzivno za Windows XP (Home ili Professional Edition) sa instaliranim Service Packom 1 i optimizovana je za Intel Pentium procesore. Ovako striktna orijentacija, koja isključuje Windows 2000, a upotrebu AMD-ovih procesora sužava samo na XP modele možda deluje pretenciozno i u najmanju ruku nefer prema mnogim vlasnicima računara, ali je u osnovi imala za cilj maksimalno iskorišćenje resursa operativnog sistema, pogotovo kada je u pitanju završni rendering gotovog projekta odnosno njegovo eksportovanje u odabrani format. Iako po zvaničnim podacima traži minimalno Pentium 3 na 800 MHz, 256 MB RAM-a i 800 MB prostora na hard disku, čisto sumnjamo da će bilo ko jednu ovako zahtevnu aplikaciju pokušati da potera na navedenoj konfiguraciji. Za optimalne rezultate potreban je P4 na 2-3 GHz, 1 GB RAM-a i poveći disk, od 80 GB i više. Razlozi su jednostavni: ako se zna da jedan sat video zapisa u DV25 formatu (Standard DV i MiniDV) zauzima oko 13 GB prostora i da je potrebno obezbediti još toliko praznog mesta za „svopovanje” i eksportovanje, sledi da je za njegovu komfornu obradu potrebno odvojiti oko 25 GB.

Već prilikom samog startovanja Premiera uočava se jedna novina – belog lipicanera koji je dugo bio njegov zaštitni znak zamenio je crni pastuv. Dizajnerski hir, marketinški trik ili težnja da se na simboličan način raskine veza sa prethodnim verzijama? Po svemu sudeći, od svega po malo. Takođe, oni koji su ranije radili s programom verovatno će biti iznenađeni odsustvom uvodnog prozora za izbor načina montaže. Ništa čudno, jer je Adobe konačno odustao od tzv. „A/B” montaže i verziju Pro je prilagodio isključivo montaži jedne trake (single-track editing), što su drugi proizvođači softvera odavno učinili.

Da se stare navike ipak teško menjaju, vidi se iz načina na koji je organizovan desktop Premiera. Iako je sam interfejs, uključujući i ikonice, potpuno redizajniran, osnovni layout namenjen editovanju filmskog zapisa ostao je skoro isti. Za razliku od sličnih programa, rad u njemu se i dalje izvodi u dva prozora: levom, koji služi kao izvorni i u kojem se vrši fino podešavanje audio-video efekata i tranzicija, i desnom, koji je vezan za vremensku liniju (timeline) i prikazuje krajnji rezultat montaže, kao i sve ono što se u tom procesu dešava. Korisniku je, po ugledu na Photoshop i druge proizvode ove kuće, pružena puna sloboda u organizaciji prozora unutar desktopa, s tim što su autori ugradili četiri predefinisana rasporeda vezana na najznačajnije faze u postupku obrade materijala: montaža slike, primena specijalnih efekata, montaža i obrada zvuka i korekcija boja. Sve u svemu, onima koji su navikli da koriste programe niže kategorije sa „user friendly” interfejsom, okruženje Premiera će delovati komplikovano i nerazumljivo, ali kada se čovek navikne, njegova funkcionalnost dolazi do punog izražaja.

Igra bez granica

Proces obrade digitalnog video zapisa počinje njegovim „hvatanjem” (capturing), koje se ostvaruje povezivanjem kamkordera i računara preko IEEE 1394 odnosno FireWire veze. I tu se odmah uočava bitna novina u Premieru Pro – program konačno ima mogućnost detekcije scena na video traci, pa će ih, ako je opcija uključena, automatski razdvajati i tako pripremati za montažu. Konkurentski proizvodi poput Sonic Foundryjevog Vegasa 4.0 ili Pinnacleovog Editiona 5 odavno poseduju tu sposobnost.

Prozor Timeline, koji predstavlja srž aplikacije i u kojem se vrši manipulacija scenama, takođe je unapređen. Pre svega, sada je u okviru jednog projekta moguće otvoriti više „kartica” koje se nazivaju sekvence. Svaka sekvenca može biti film za sebe, pa je na taj način moguće paralelno montiranje više „epizoda” od istog sirovog materijala (npr. istovremeno montiranje dva DVD-a od materijala sa tri DV trake). Podrazumeva se da se isečci, video, audio ili kombinovani, mogu rutinski prebacivati iz jedne sekvence u drugu, a kao zgodna opcija pojavljuje se i mogućnost njihovog grupisanja, na sličan način kako se to radi sa objektima u programima za obradu rasterskih i vektorskih slika. Navigacija duž vremenske linije je lakša, njeno rastezanje i skupljanje pojednostavljeno, ali se, nažalost, skok na određeni kadar prilikom kontinualne reprodukcije video klipa završava njegovim zamrzavanjem. Vegas 4.0 je, dakle, po ovom pitanju ostao napredniji. Najzad, kada govorimo o preciznoj montaži, kada je sliku i zvuk potrebno uklopiti sa savršenom preciznošću, na scenu stupa tzv. trim prozor, koji je daleko funkcionalniji u poređenju sa verzijom 6.5.

Pinnacle Studio 8.4 (klik za uvećanje: JPG, 46 KB) Adobe Premiere Pro je, naravno, samo jedan u nizu programa ove vrste. Jedan od njegovih najjačih konkurenata je Vegas 4.0 (SK 3/2003) i, otkako je Sony uzeo pod svoje firmu Sonic Foundry, svi su izgledi da će se borba za osvajanje tržišta ne samo nastaviti, već i intenzivirati. Oba programa spadaju u istu cenovnu klasu (oko 700 dolara), imaju svoje prednosti i mane, poseduju potpuno različite interfejse, pa se izbor između njih svodi na nijanse, što poznavaoci ove problematike dobro znaju. Naravno, ne treba zaboraviti ni na Pinnacle Edition 5, takođe ozbiljnog igrača u ovoj priči. Međutim, ima li smisla kupovati tako moćne programe radi prostog hvatanja DV-a, seckanja i „tumbanja” nekoliko scena, primene nekoliko video efekata i prostog eksportovanja u MPEG-2 format, pogodan za kreiranje DVD-a? Naravno da nema. Za ljude sa takvim potrebama postoje brojna rešenja u vidu jeftinih alata (od 50 do 100 evra) koji su sposobni da urade i do sedamdesetak odsto onoga što nude neuporedivo skuplji paketi. Paleta takvih programa je velika, ali ćemo ovde pomenuti samo jedan, koji nam se čini veoma zahvalnim. U pitanju je Pinnacle Studio 8.4, izuzetno jednostavan program, za čije je savladavanje potrebno svega nekoliko sati. U njemu se montaža bukvalno svodi na igru, ali su krajnji rezultati daleko od amaterskih. Automatska detekcija scena, neuobičajeno dobar audio editor, lakoća manipulacije kadrovima i ogroman broj tranzicionih efekata (pogotovo ako se instalira biblioteka Hollywood Effects Pro) čine Studio 8.4 više nego upotrebljivim. U njemu zaista nema opcija koje bi prosečni korisnik aktivirao jednom u nekoliko godina, ali zato poseduje sve ono što je potrebno za izradu pristojnog DVD-a. Da stvar bude još bolja, u njega je integrisan i editor DVD menija, i to jedan od najlepših koji smo imali prilike da vidimo. Sve je to rezultat saradnje sa firmom Red Planet Cinema (www.redplanetcinema.com) koja se bavi izradom 2D i 3D animacija. Sve statične i animirane pozadine delo su ove firme i inače debelo koštaju, ali se uz Studio 8.4 dobijaju besplatno. Konačno, enkoder programa Pinnacle Studio je relativno brz i, bez obzira na to što ne omogućava tako fina podešavanja kao Premiere Pro, kvalitet izlaznog filma je na zavidnom nivou. Drugim rečima, program za svakoga i za svaki dan.

Nesumnjivo jedna od najzanimljivijih faza u procesu rada sa snimljenim materijalom jeste primena efekata i tranzicija. Ljudi koji u kućnim uslovima izvode montažu amaterskih snimaka često prave greške ubacujući preveliki broj specijalnih efekata u svoja mala „remek-dela”. Oni možda izgledaju sjajno kada se posmatraju van filmskog konteksta, ali i te kako mogu da smetaju prilikom kasnijeg gledanja. Začudo, paleta Premierovih efekata nije tako bogata kao što bi se očekivalo. Deluje paradoksalno da neki mnogo slabiji programi na tom polju imaju veće mogućnosti, ali je stvar u tome što su oni namenjeni zabavi, a Premiere Pro to svakako nije. Naime, kreiranje tranzicija i primena efekata izvode se drugačije nego što je to slučaj kod srodnih softvera, ali je zato preciznost s kojom se to čini i broj parametara koji se naknadno mogu podesiti impresivan. Prevlačenjem nekog efekta na vremensku liniju ili na rez između dva kadra, a zatim duplim klikom na njega, otvara se čitav novi programski modul u kojem se njegove karakteristike mogu podesiti do savršenstva.

Ozbiljni korisnici će znati da cene činjenicu da se novi Premier oslanja na YUV kolorni sistem, koji je prirodan za digitalni video. To praktično znači da program prilikom procesa hvatanja video zapisa ne vrši konverziju u RGB sistem, zadržavajući pri tom potpuno prirodne boje. O uštedi vremena i prostora da i ne govorimo. Ipak, ako se javi potreba za korekcijom boja, na scenu stupa novi „three-point color” modul, u okviru kojeg je moguće podesiti bukvalno bilo koji parametar vezan za korekciju slike.

Na polju zvuka Premiere Pro je načinio ogroman kvalitativni skok. Pre svega, puna podrška 24-bitnog zvuka i semplinga do 96 KHz, kao i ASIO (Audio Stream Input/Output) kompatibilnost, što sve predstavlja ekvivalent SACD (Super Audio CD) i DVD-A standardima, omogućava kreiranje 5.1 surround zvuka najvišeg kvaliteta. Program je tu zapravo ispred svog vremena jer je još uvek teško zamisliti DVD video izdanja sa zvukom takve rezolucije. Audio mikser je izvanredan za softver ovog tipa. Editovanje zvuka je moguće do nivoa „subframeova” sa neverovatnom preciznošću – do devedesetšestohiljaditog dela sekunde (1/96.000 s). Konačno, tu su i VTS (Virtual Studio Technology) efekti, tačnije njih sedamnaest, pomoću kojih se zvuk može dovesti do nivoa perfekcije.

Finalni korak u pripremi filma jeste njegovo eksportovanje u željeni format. A to je polje na kojem ovaj program zaista briljira. Pored standardnih mogućnosti da se izmontirani film ponovo snimi na DV traku ili odmah kreira sirovi DVD (dakle, bez menija i sličnih kozmetičkih ulepšavanja), njegov glavni adut je modul Adobe Media Encoder, doslovno čitava aplikacija, u kome su moguća podešavanja od kojih zaista boli glava, naročito u slučaju snimanja generičkog MPEG-2 fajla. Za one koji nisu dovoljno iskusni, na raspolaganju su brojne opcije koje sadrže predefinisane parametre. Na primer, kada je reč o MPEG2-DVD formatu, postoji čak šest tipova podešavanja za televizijski sistem PAL, ali to ne znači da korisnik ne može da kreira i neki novi. Brzina renderovanja je na zavidnom nivou, ali proces ipak može da potraje, pogotovo ukoliko je na čitav film primenjen određeni filter ili efekat (recimo, osvetljenje, korekcija boja ili kontrast), a sve se izvodi u dva prolaza.

Adobe Premiere Pro je definitivno opravdao svoj novi sufiks. Doslovno ne postoji ni jedan segment programa koji nije pretrpeo unapređenja, od kojih su neka naizgled zanemarljiva, većinom usmerena ka boljoj funkcionalnosti, a druga suštinska, koja Pro verziju definitivno vraćaju na tron softverskih alata za nelinearnu video montažu. Konkurencija definitivno ima razloga da se češka po glavi.

Slobodan MACEDONIĆ