Računari u arheologiji

Nijedna nauka nije podložna čestim i lakim promenama. Oduvek se ulagalo mnogo truda da bi došlo do preispitivanja pažljivo formulisanih i prihvaćenih istina ili do primene novih tendencija. Još teže je bilo proširiti metode ispitivanja – i sama ideja o interdisciplinarnosti doskora je posmatrana kao jeres.

Kompjuterska tehnologija je kao nova metoda rada lako inkorporirana u okvire pojedinih profesija – kompjuteri su se pokazali kao koristan alat u domenu izdavaštva, na primer. Ostali su teže hvatali korak; mnoge naučne discipline ostale su verne praksi sporog usvajanja tehnoloških novina. Internet je prvo odbačen kao „nepouzdan” po pitanju verodostojnosti informacija, a softver koji je postojao je u većini slučajeva bio primenljiv isključivo u određenom polju rada i nije korišćen u multidisciplinarne svrhe. Do početka devedesetih godina prošlog veka održane su mnogobrojne konferencije koje su na međunarodnom nivou preispitivale naučni kredibilitet primene kompjutera. Sve je teklo sporo. Neke definicije su ustanovljene, neke inovacije sprovedene, ali upotrebna vrednost ove tehnologije je još uvek kaskala za papirom i olovkom. I onda je 1990. godine usledila nagla promena! Utvrđen je ISO standard za korišćenje bibliografskih referenci iz elektronskih dokumenata, kompjuteri su postali preko potrebni u različitim ispitivanjima, poslovi se nisu mogli nikako drugačije zaključivati, a naučni materijal se dokumentovao u elektronskom obliku. Skeptici i konzervativci su polako popuštali pred digitalnom revolucijom. Način na koji smo posmatrali naučni rad zauvek se promenio!

Virtuelna arheologija

Na jednoj od konferencija posvećenih proučavanju kompjuterskih aplikacija i kvantitativnih metoda u arheologiji (skraćeno CAA), održanoj 1991. godine, prvi put je pomenuta „virtuelna arheologija”. Pojam se odnosi na mogućnost virtuelnog iskopavanja i dokumentovanja, uz korišćenje tehnologija kao što su hipertekst, multimedija i trodimenzionalno modelovanje. Do 1997. godine značenje termina je prošireno i podrazumevalo je opšti metod rekonstrukcije prošlosti – od prirodnog okruženja naših predaka do naseobina i upotrebnih predmeta. Termin je zapravo korišćen da definiše proces stvaranja digitalne rekonstrukcije naše prošlosti odnosno trodimenzionalnog arheološkog ekosistema. Danas virtuelna arheologija ne podrazumeva samo 3D vizuelizaciju i spada u jednu potpuno novu naučnu disciplinu koja se u svetu izučava pod nazivom „kompjuterizovana arheologija” (computing archaeology).

Počeci ove discipline su gotovo simultani sa razvojem GIS i CAD softvera koji koriste dizajneri, arhitekte i geodete. GIS (geografski informatički sistemi) je ime dato grupi kompjuterskih programa namenjenih čuvanju, transformisanju, manipulaciji i analizi prostornih (geografskih) podataka, a razvili su se još sedamdesetih godina iz softvera za kompjutersko dizajniranje i mapiranje (CAD/CAM – akronim za termin „computer-aided design/maping”). Neki CAD programi, kao što je AutoCAD, doživeli su globalnu popularnost kroz upotrebu na personalnim računarima i korišćenje u komercijalne svrhe. Kada je arheologija u pitanju, ova vrsta programa je isprva služila mapiranju arheoloških lokaliteta i konstrukciji njihovih prostornih 2D i 3D modela. No, tek kroz upotrebu GIS tehnologije dobijena je posebna vrsta arheološkog mapiranja – svaka mapa je imala više slojeva u koje su ugrađivane topografske informacije o, na primer, reljefu ili hidrologiji, ali i informacije o ljudskoj aktivnosti u analiziranom regionu tokom prošlosti. Jaka vizuelnost ovakvih programa, mogućnost generisanja novih informacija, kao i precizna statistička analiza pokazale su svoju vrednost, ali neke struje u savremenoj arheologiji kritikuju ovaj – kako veruju – isuviše strog, deterministički pristup nauci, pošto isključuje sociološki i kulturološki aspekt ljudskog uticaja na okruženje. Osim toga, smatrali su da je GIS alat koji lako može da zavede one koji su skloni tome da olako interpretiraju statističke analize zbog premalo znanja u rukovanju kompjuterima. Trebalo im je nešto novo.

U međuvremenu nisu usvojene ni zvanične definicije koje opisuju kompjuterizaciju nekog dela arheološkog istraživanja i zbog toga se na Internetu mogu naći obimni rezultati pretraživanja opšteprihvaćenih termina na temu kompjuterske, virtuelne, on-line ili digitalne arheologije. Izraz „digitalna arheologija” su primenili upravo naši arheolozi, koji su i dosegli novu granicu metodološkog istraživanja u arheologiji primenom interaktivne 3D digitalne tehnike na lokalitetu Vinča.

„Arheologija je idealna za digitalnu formu”

Arheološki lokalitet Vinča se nalazi na zapadnoj obali Dunava, oko 14 km nizvodno od Beograda. Jedinstveno je nalazište u Evropi, sa preko 10 m kulturnog sloja koji je nastao zahvaljujući hiljadugodišnjem životu na tom mestu i samim tim pruža mogućnost detaljnog uvida u materijalnu i duhovnu kulturu drevnih stanovnika regiona. Iskopavanja u Vinči su započeta još 1908. godine od strane profesora Miloja M. Vasića, sa manjim pauzama za vreme i posle Prvog svetskog rata. Najveći zamah dobila su krajem dvadesetih godina 20. veka, kada je istraživanje preuzeo Džon Linton Majrs, u to vreme profesor na univerzitetu Oksford, finansiran od strane Ser Čarlsa Hajda. Višedecenijska istraživanja izbacila su našu arheologiju u fokus svetske nauke početkom tridesetih godina prošlog veka, a zaostavštinu profesora M. M. Vasića ponovo je u prvi plan stavio Odbor SANU za arheološka istraživanja u Vinči, obnovivši istraživanja 1998. godine, uz finansijsku pomoć gradske vlade.

Svest o tome da je metodologija praistorijske arheologije destruktivna, pošto posle nje nestaje sam spomenik kulture, navela je sadašnji tim istraživača da potraži drugačije načine obrade i skladištenja podataka. Činjenica je da arheologija pomaže da se čitava jedna epoha vrati iz zaborava, ali i uništava ono što istražuje. Bez adekvatne dokumentacije i postupka čitav proces nema smisla. To je smatrao i rukovodilac terenskih istraživanja u Vinči, dr Nenad Tasić, pa je od samog početka novoobnovljenih istraživanja uveo novinu da se statističke analize nađenog materijala vode preko kompjutera, da se čitav materijal skenira i digitalizuje. Preliminarni rezultati vidljivi bili su tokom 2001. godine. Tada je, povezivanjem arheološke analize i razvojem 3D tehnologije, stvoren ArchaeoPack, program za vođenje terenske dokumentacije. Jedan od tvoraca ovog programa je Vitomir Jevremović, apsolvent arheologije i programer, koji u njemu vidi alat koji treba da omogući interaktivni pristup nalazištu. Uz napomenu da ovako nešto niko na svetu ne radi, objasnio je tehničke detalje programa: u pitanju je softver rađen u jeziku C++, OpenGL je korišćen kao interfejs ka grafičkim karticama, baza na koju se oslanja je u SQL-u, a ima svoje sopstveno grafičko okruženje.

ArchaeoPack je programski paket baziran na modularnom sistemu. Čini ga veliki broj nezavisnih i poluzavisnih modula koji međusobno komuniciraju i razmenjuju podatke. Preko ovakvih modula korisniku softvera nude se različite mogućnosti kao što su: unos podataka u bazu, ažuriranje podataka u bazi, međusobno povezivanje podataka koji su uneti (sistemom linkova, tj. veza), najrazličitije obrade podataka iz baze, rad sa grafičkim elementima, slikama i crtežima te njihovo smeštanje u bazu i povezivanje sa ostalim podacima, interaktivno grafičko prikazivanje statističkih i matematičkih analiza, trodimenzionalni prikaz samog nalazišta i slojeva i interaktivan rad na njihovom kreiranju i analizi kao i trodimenzionalni prikaz nalaza i, najzad, real-time prikazivanje svih unetih podataka baze (bez potrebe za specifičnim pretraživanjima). Kompatibilan je sa svim sistemima, a moguća je i tranzicija formi... „Jedino što je pravljen isključivo za arheološka istraživanja”, kaže Vitomir Jevremović. Međutim, ovo nije i jedini rezultat saradnje arheologije i kompjuterske tehnologije kod nas.

Program ArchaeoPack ili 3D GIS, kako ga ukratko opisuje dr Nenad Tasić, korišćen je i za potrebe projekta nazvanog „Documentation Rescue Transfer” koji je sponzorisalo Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije. Naime, cilj je bio da se digitalizuje arheološka građa koja je dobijena iskopavanjima M. M. Vasića u periodu 1911-1934, koja je inače i tada finansirala britanska vlada. Trebalo je od propadanja zaštititi 870 staklenih ploča (fotografskih negativa), dvadesetak planova na hameru, 2000 ilustracija i sedam tomova Vasićevih dnevnika. Rezultat je bila izložba „Praistorijska Vinča kroz arheološku dokumentaciju” odnosno prezentacija 3D Vinče u junu 2002. godine.

„Kako je digitalizacija planova prošla relativno bezbolno, prešli smo na tzv. real-time iskopavanje”, navodi dr Nenad Tasić. „Hteli smo da sve bude javno, digitalno i sačuvano, a postupak smo nazvali tehnikom za beleženje konteksta u arheologiji.” Ukratko, prvi put je najnovija tehnologija omogućila veliko interdisciplinarno istraživanje. „Omogućen nam je postupak koji počinje preciznim merenjem na terenu EDM-om odnosno elektronskim metrom razdaljine. On laserom vrši pozicioniranje, meri pozicije nalaza na terenu. Potom se svi tako pozicionirani predmeti sa svog mesta na terenu automatski prebacuju u kompjuter, koji se takođe nalazi na lokalitetu. ArchaeoPack pravi 3D model svih pratećih informacija, kao i samog nalaza, a digitalna ortogonalna fotografija daje mu dodatnu teksturu. Za sada ne postoji bolji način čuvanja – jer program prima sve vrste digitalnih informacija. Zapravo, arheologija je idealna za digitalnu formu jer se sastoji od teksta, slika i baza podataka, a zgodna je i za objavljivanje na Internetu; eto kako smo dobili ideju za sajt u septembru 2001. godine”, kaže dr Tasić.

Sajt „Digitalna arheologija” (www.online-archaeology.com) prezentuje pionirski poduhvat primene haj-tek metodologije u arheološkim istraživanjima. Na sajtu su detaljno predstavljeni ideja digitalne tehnologije u službi arheologije i projekti na kojima je korišćena. Sam dr Tasić kaže da je Vinča test-lokalitet za ArchaeoPack, kao što je program test sam po sebi. Proces rada će se razvijati u svrhu razvoja metodologije. „Cilj je dalja sistematizacija kompjuterskog znanja, unapređivanje 3D skeniranja nalaza i terena, real time analize... Obradu nalaza želimo da završimo sa poslednjim danom iskopavanja – da posle toga arheološki materijal samo interpretiramo i analiziramo, što i jeste konačni cilj svakog arheološkog istraživanja”. Vitomir Jevremović je dodao svoju viziju budućnosti arheologije – umrežavanje svih podataka, gradova i lokaliteta, čime će biti omogućeno profesionalno poređenje podataka, kao i lakše sporazumevanje i razmena ideja. „Integracija svih sistema u procesu iskopavanja takođe je bitna, posebno kada se postojećim mogućnostima dodaju nove tendencije – tehnologija 3D skeniranja, mobilne baze podataka i prenos čitavog nalazišta u 3D okruženje”, kaže Jevremović.

Ipak, posebno je interesantna vizija „bežične arheologije”: „Uvešćemo rad na ručnim računarima koji će biti kompatibilni i koji će omogućavati prenos podataka na licu mesta. Još dok se radi iskopavanje, informacije će automatski biti digitalizovane i omogućiće obradu podataka u realnom vremenu uz pomoć ArchaeoPack servera na lokalitetu. Nalazi će dobiti svoje bar kodove kao šifru, umesto kartončića s brojem, što će umnogome olakšati rukovanje i obradu materijala”. Čuvanje kulturne baštine će, kako se čini, biti ostvareno kroz digitalizaciju i 3D tehnologiju. Inače, nalazi iz Vinče iz kampanje koja je trajala 1998-2003. godine, uz popis timova, izveštaje, fotografije i planove biće objavljeni na sajtu www.vincaculture.org tokom ovog meseca.

New Age arheologija

Konferencije CAA su tokom poslednjih nekoliko godina posvećene, između ostalog, i pitanju komercijalizacije arheologije kao nauke kroz postojeću 3D tehnologiju. Kako možemo da budemo sigurni da 3D rekonstrukcije i vizuelne predstave arheoloških lokaliteta na Internetu, televiziji, u muzejskim postavkama ili čak na akademskim susretima odgovaraju postojećim arheološkim ili istorijskim dokazima? Kako da potvrdimo vizuelni kvalitet nalaza ili naseobina? I da li se kroz takve poduhvate zapravo banalizuje jedna nauka?

3D vizuelne informacije su se u službi arheologije razvijale paralelno sa istovetnom tehnologijom u komercijalnoj industriji. Kultura virtuelne realnosti je iz igrica preneta u dokumentarne TV emisije i u naučne časopise kao što je „National Geography”. Ali koliko kvalitetno? Jedan od panela na konferenciji CAA u Ljubljani 2000. godine bio je posvećen problemu prezentacije originalnog konteksta arheološkog materijala kroz 3D tehnologiju, a još 1994. godine arheolozi Miler i Ričards zapitali su se koji su dobar, loš i zavaravajući faktor u arheološkom usvajanju kompjuterske vizuelizacije. Zabrinjavajuće je koliko se malo kontroliše kompjuterska grafika, ako se uopšte i kontroliše. Prvi problem se ogleda u nekompetentnosti samih arheologa koji mnogo strože pretresaju naučne publikacije, a drugi je što se arheolozi retko konsultuju tokom produkcije rekonstrukcija objavljenih putem medija.

No, za sada je proces digitalizacije podataka dobijenih tokom naučnih istraživanja dobio nepodeljenu podršku arheologa, za razliku od problematičnog pitanja prihvatljivosti dosadašnjih 3D arheoloških rekonstrukcija. Nadamo se da ćemo daljim usvajanjem kompjuterske tehnologije i paralelnim obrazovanjem stručnih kadrova u budućnosti dobiti posebnu vrstu arheologa koji će se specijalizovati isključivo za rad na digitalizovanju arhivske arheološke građe i njenoj prezentaciji u potpuno virtuelnom okruženju. Ukratko, nadamo se da ćemo dobiti arheologe koji će se baviti kompjuterizovanjem arheologije. I da je taj dan blizu.

Iris MILJKOVIĆ