Šta s elektronskim otpadom?

Poslednje što nam pružaju računari koji se više ne koriste, a ostavljeni su negde na đubrištu jesu kadmijum, olovo i živa, i to u našoj hrani, vodi, vazduhu. Da li smo to želeli od informatičke revolucije?

Godinama smo bezbrižno koristili računare, ne razmišljajući o tome šta će biti s njima kada ih budemo zamenili novim i bržim modelima. Informatička industrija je zbog profita (čega drugog?) ograničila vek savremenih računara na nekoliko godina. Proizvođači softvera dobrim delom doprinose tom trendu jer su njihovi proizvodi sa svakom novom verzijom sve zahtevniji. Korisnicima „navučenim” na čari „sajber života” ne preostaje ništa drugo nego da nakon svake dve do tri godine nabavljaju novi računar ako žele da budu u skladu s performansama tekuće generacije. Ovakvom trendu doprinose proizvođači računara koji su svoju poslovnu i cenovnu politiku formirali tako da podstiču kupovinu novih, a ne tehničko unapređenje postojećih mašina. U najvećem broju slučajeva donošenje novih standarda čini da upgrade ima vrlo ograničeno trajanje i takođe dovodi u pitanje njegovu isplativost. Prema tome, sve je okrenuto ka što većoj produkciji računara, ali ne samo njih, već i mobilnih telefona, PDA uređaja, MP3 plejera...

Zahvaljujući lošijem ekonomskom stanju (eto nečeg dobrog od besparice), u našoj zemlji je brzina rasta broja odbačenih računara nešto manja. Ovo takođe doprinosi promeni navika u korišćenju ovakvih uređaja. Naime, računari se u našoj sredini nalaze u upotrebi u dužem vremenskom periodu, a i mi smo shvatili da Celeron na 850 MHz i danas može da završi sve u kancelariji i da nam nije baš neophodan njegov naslednik na 3,2 GHz. Međutim, iako još uvek dobro služe, ovi stariji modeli neće moći da izdrže duže od još nekoliko godina – i šta će tada biti? Sudbina su im đubrišta i otpadi! Da li je naše društvo spremno da izađe na kraj s ovom opasnošću?

Brdo mobilnih telefona

Sjedinjene Američke Države, statistički, stvaraju najviše tehničkog otpada u svetu. Tokom 2000. godine u ovoj zemlji je odbačeno oko 4,6 miliona tona popularno nazvanog „e-otpada”. Prema prognozama koje su se već obistinile, količina ovakvog otpada raste stopom od najmanje 5 procenata godišnje.

Kada su u pitanju mobilni telefoni, predviđa se da će do 2005. godine u Americi biti odbačeno oko 130 miliona mobilnih telefona, što na gomili čini približno 65 hiljada tona opasnog otpada. Na 315 miliona odbačenih i zastarelih računara i milione mobilnih telefona treba dodati i veliki broj televizora, bele tehnike, faks uređaja, video rikordera...

Nažalost, ni u Evropi situacija nije mnogo bolja – navike kupaca su slične, trendovi rasta količine otpada su slični, jedino se razlikuje ukupna količina stvorenog e-otpada. Međutim, postavlja se ključno pitanje: šta Amerika, Evropa i drugi delovi razvijenog sveta rade s ovim otpadom?

Mnogi korisnici kojima je računar donosio mnogo zabave i vedrih trenutaka ili pomogao da zarade za život nikada ne razmišljaju o tome da on predstavlja pravu ekološku bombu ukoliko je odbačen u prirodi. Brojne komponente koje sačinjavaju jedan elektronski uređaj sadrže znatan broj vrlo toksičnih materija. Ovu činjenicu proizvođači u razvijenom svetu dobro znaju i pokušavaju da je zataškaju pred sopstvenim javnim mnjenjem.

U toku proizvodnje elektronskih čipova, koji su sastavni deo svih savremenih digitalnih uređaja, koriste se hemijske materije čije je štetno dejstvo poznato i statistički je zapaženo da među američkim radnicima zaposlenim u ovim pogonima ima uvećan broj obolelih od raka.

Računari će izgleda u razvijenom svetu tek početi da izazivaju glavobolje, ne zbog loših monitora u koje se gleda, već zbog zagađenja koje stvaraju. Međutim, izgleda da se informatička industrija dosetila ideje da ovaj otpad podeli s nerazvijenim zemljama i da pri tom čak i zaradi!

Svoje đubre uvali drugome

Verovatno najomiljeniji način rešavanja problema e-otpada među biznismenima sa Zapada jeste da ga „uvale” drugima. Postoje dva načina za to. Prvi je doskora bio slučaj i u našoj zemlji, a drugi je tužna sudbina koja je zadesila siromašne u Indiji, Kini, Pakistanu...

Taj prvi, manje uočljiv način sastoji se u tome da se stari ali još upotrebljivi računari izvoze ili poklanjaju manje razvijenim zemljama. Kada se sklapa ovakav posao, obično se dobijaju vrlo povoljni uslovi pa uvoznici iz nerazvijenih zemalja zadovoljno trljaju ruke. Korisnici dobijaju jeftin računar, domaći biznismeni ostvaruju zaradu, a najsrećniji su prodavci sa Zapada jer su se otarasili problema i izbegli bilo kakve troškove oko kasnije reciklaže ili odlaganja.

Pitanje je koliko dugo će ovakav polovan računar raditi kod svog novog vlasnika? Na prvi pogled uvoz polovnih računara deluje kao dobar posao za sve, ali će ta „brendirana mašina” kad-tad završiti na smetlištu. Na našem smetlištu. Da li će taj isti uvoznik za nekoliko godina da sakupi sve te računare i da ih vrati u zemlju porekla? Sigurno neće jer su biznismeni sa Zapada i dali povoljnu cenu samo da se otarase te robe – reciklaža je skup proces. O tome da je to tako govori činjenica da je reciklaža katodnih cevi iz računarskih monitora deset puta skuplja od njihovog otpremanja na drugi kraj sveta.

Polovni računari uvezeni u našu zemlju će za nekoliko godina postati teret i jedino rešenje je njihova reciklaža. Međutim, naša zemlja još uvek nema takve pogone i veliko je pitanje kada će ih imati. Pravilna reciklaža e-otpada je skupa i nju izbegavaju i mnogo bogatije sredine od naše.

Deca koja gutaju olovo

Drugi način na koji se razvijene zemlje oslobađaju starih računara jeste to što ih izvoze bukvalno kao tehnološki otpad. Koliko je nama poznato, ovako nešto se još uvek ne dešava kod nas, ali je zato svakodnevna praksa u slučaju, na primer, Kine i Indije.

Mali privatni preduzetnici u ovim zemljama, koristeći razne zakonske propuste, uvoze ogromne količine starih neupotrebljivih računara. Kada stignu na svoje poslednje odredište u svom „računarskom životu”, veliki broj siromašnih, a često i dečjih ruku, odvaja pojedine delove, sortirajući ih i obrađujući. Ovaj posao je veoma opasan po zdravlje jer se u tom procesu oslobađa velika količina toksičnih materija, a ova deca to rade bez ikakve zaštite.

U područjima gde se nalaze ove radionice mnogi žitelji imaju zdravstvene tegobe iako nisu zaposleni na pomenutim računarskim stratištima. Podatak da stanovnici tih predela moraju da dovoze vodu za piće sa izvorišta udaljenih najmanje trideset kilometara govori dovoljno o zagađenosti podzemnih voda. Zar želite da se i nama tako nešto dešava?

U ovim primitivnim pogonima reciklaža se obavlja uz mnogo mehaničkog rada i na kraju predstavlja veću opasnost nego što bi bila da su ti isti računari odloženi u neko bezbedno skladište. Recimo, računar u sebi sadrži mnoge delove od plastike i sličnih materijala. Ima ih na matičnoj ploči, kućištu, izolaciji na žicama itd. Na ovim primitivnim mestima za reciklažu deca spaljuju velike lopte zgužvanih žica, nastojeći da ih oslobode plastike i PVC omotača. Prilikom sagorevanja ovih materija u atmosferu se oslobađaju vrlo opasne i otrovne hemikalije. Na drugoj strani, radnici u otvorenoj vatri sagorevaju matične ploče, pokušavajući da dobiju bakar od kojeg su napravljeni štampani vodovi. Ovo su dva primera koja predstavljaju samo početak...

Računar – hemijska bomba!

Mnogi ne znaju da naoko bezopasan računar predstavlja potencijalno vrlo opasnu mešavinu toksičnih materija, a isto važi i za mobilne telefone, televizore, monitore...

Matične ploče računara, kao i štampane ploče drugih uređaja sadrže metale koji su opasni u prirodi: antimon, hrom, srebro, cink, olovo, kalaj i bakar. CRT monitori sadrže mnogo olova, čiji je zadatak da stvori neku vrstu filtera koji neće propuštati opasno zračenje. U priloženoj tabeli možete da vidite od čega se sastoji prosečan računarski otpad.

Mnoge od navedenih materija poznate su kao vrlo opasne i otrovne. Ne treba da nas zavara njihova mala procentualna zastupljenost jer su mnoge od njih otrovne i u vrlo malim koncentracijama. Kada se ove cifre pomnože s brojem računara na otpadima, situacija postaje dramatična.

Pravilna reciklaža

Pod pritiskom javnog mnjenja, velike kompanije su započele projekte reciklaže zastarelih računara, a najpoznatiji su takvi projekti kompanija HP i Dell. Postoje specijalizovani pogoni u kojima se na pravilan način, sa minimumom ugrožavanja zdravlja radnika, vrši reciklaža starih računara. Tehnologija i oprema za ovaj zadatak su vrlo skupe i složene i većina manje bogatih zemalja ih nema.

U pogonu za reciklažu se prvo obavlja pregled i ručno rasklapanje računara na komponente, što nije opasan proces za radnike. Nakon sortiranja, veći deo dalje obrade obavlja se uz pomoć mašina koje sprečavaju širenje štetnih hemikalija koje mogu biti oslobođene u ovom procesu.

Plastični delovi se melju u specijalnim mlinovima, peru, suše i pretvaraju u sekundarnu sirovinu za upotrebu u industriji plastičnih masa. Slično se dešava i s ostalim komponentama: one prolaze kroz mlinove, a različite materije se iz računarskog granulata izdvajaju prema svojoj prirodi – metalni delovi uz pomoć magneta, drugi elementi uz pomoć odgovarajućih hemijskih procesa itd.

Ono što je važno naglasiti jeste da ovakvi pogoni prema strogim propisima moraju da filtriraju izduvne gasove i otpadnu vodu i da na svaki način spreče ugrožavanje životne sredine. Iz tog razloga je njima jeftinije da izvoze računarski otpad u zemlje trećeg sveta, gde radnici u mizernim uslovima tobože „recikliraju” stare računare za dnevnicu od jednog i po dolara. Činjenica da samo Amerika od svog ukupnog e-otpada izvozi oko 50 do 80 procenata govori dovoljno.

A kod nas?

Kod nas je situacija po ovom pitanju jako loša, a nije katastrofalna samo iz jednog razloga – loše ekonomske situacije – pa je ukupna količina računara na otpadima relativno mala. Ljudi koriste opremu što duže mogu, što je dobro, ali kako vreme prolazi uskoro bi količine odbačenih računara mogle ubrzano da porastu. U ovoj situaciji neophodno je doneti zakone i uredbe koji će je regulisati.

U razgovoru sa Željkom Pantelićem iz Uprave za zaštitu životne sredine Ministarstva za nauku i životnu sredinu republike Srbije saznali smo mnoge interesantne detalje vezane za ovaj problem i postali su nam jasni razlozi nedavne zabrane uvoza polovnih računara.

Naravno, ova zabrana se nije dopala domaćim firmama koje su se ranije bavile ovim poslom, a njihova primarna ideja nakon donošenja uredbe bila je da se pronađe način njenog izbegavanja i zaobilaženja. Odluka o zabrani uvoza polovne opreme je dosta kritikovana jer neki tvrde da je ovakav uvoz bio dobar za nas, ali isto tako ne možemo da prihvatimo situaciju da naša zelena brda postanu smetlište računara sa Zapada i da naši ljudi barataju opasnim materijama.

Prošle godine je započet projekat izrade strategije za postupanje s opasnim otpadom, a trenutno se radi na izradi zakona koji će regulisati ovu oblast. Finalna verzija zakona bi trebalo da bude dovršena do kraja godine, a uključivaće i veliki broj pojedinačnih pravilnika koji treba da regulišu različite kategorije otpada.

Tada sigurno neće biti moguća situacija za koju smo saznali od radnika jedne firme koja vrši otkup različitog metalnog otpada. Oni, naravno, nemaju pogone za reciklažu računara i katodnih cevi, ali su voljni da, bez nadoknade, preuzmu donete stare računare. U njihovom dvorištu završili su mnogi polovni računari korišćeni u nekim domaćim kompanijama. Na pitanje šta je s njima bilo kasnije dobili smo odgovor da su eventualno neki metalni delovi odvojeni, a veliki deo tog otpada ova firma prosto odnosi na deponiju jer joj se ne isplati da s njima uradi bilo šta drugo.

Složićete se s nama, zbog ovakve situacije zakon o postupanju s tehnološkim otpadom je neophodan, i to prema najvišim evropskim standardima. Moguće je da će uskoro biti raspisane velike kazne za ostavljanje računara na deponijama, pa će nam biti jeftinije da odvojimo nekoliko stotina dinara po računaru za recikliranje. Bolje je da nešto malo platimo nego da teški metali ulaze u naše podzemne vode.

Evo šta kaže literatura: „Olovo može dovesti do oštećenja centralnog i perifernog nervnog sistema, krvotoka i bubrega. Primećeni su takođe značajni efekti na žlezde sa unutrašnjim lučenjem, kao i ozbiljna oštećenja mozga kod dece u razvoju. Olovo ima efekat akumulacije u životnoj sredini i visoku akutnu i hroničnu toksičnost za biljke, životinje i mikroorganizme.”

Mi želimo da pijemo zdravo mleko, a vi?

Mirko PERAK