Nismo toliko komplikovani da sve naše opcije i putanjice ne bi mogao da svari računar sa 512 MB RAM-a

Kompjuterska simulacija Srbije... Mislim da je ovo jedini preostali način za eksperimentisanje s ovom zemljom i ljudima: poslednjih 60 godina suludih pokusa su nas toliko upropastile da prosto nema više smisla pokušavati uživo. Sve naše demone, fobije, političke stranputice, nelogičnosti i tripove treba spakovati u formu upravljačke simulacije, bezbedno proigrati sve moguće varijante i na osnovu najuspelije formirati novi ustav, državno uređenje i sistem pravila. Ili to ili strana okupacija – trećeg nema.

Ova ideja uopšte nije glupa niti neostvarljiva, a ne zahteva ni računarski sistem VI generacije i Super Advanced veštačku inteligenciju koja bi je pokretala. Mi nismo baš toliko komplikovani da sve naše opcije i putanjice ne bi mogao da svari računar sa 512 MB RAM-a. Nasumični faktor gluposti kojoj smo istorijski skloni može da se odsimulira na jednoj stranici programskog koda u C++. Ma čak bi i bejzik bio dovoljan: 10 Do Something Stupid; 20 Annoy Whole World; 30 Goto 10... Naša društvena jednačina sigurno nije složenija od toga.

Odakle krenuti? Možda od skupštinske inicijative, formiranja odbora i lobiranja Ministarstva za nauku i tehnologiju da odreši kesu i investira milion dolara u ceo projekat. Država bi potom raspisala tender na isti način na koji traži izvođača radova za popravku autoputeva: firma koja bi se prihvatila rada na simulaciji Srbije morala bi tesno da sarađuje sa nezavisnom komisijom (formiranom od strane odbora) i da pod njenim nadzorom isprogramira projekat. Dotična nezavisna komisija je ključ cele stvari: trebalo bi da bude sastavljena od nezaposlenih mladih ljudi sa završenim fakultetom i natprosečnim koeficijentom inteligencije, odabranih kapitalista iz dijaspore i eminentnih novinara domaćih kompjuterskih časopisa. Matori kripovi nalik na Branu Crnčevića nisu dobrodošli, bez obzira na viševekovno iskustvo u komisijskom krojenju kapa.

Sve ovo je potrebno isključivo radi očuvanja ozbiljnosti i zvaničnosti projekta, čime bi se sprečili neželjeni uticaji mnogobrojnih mutnih interesnih grupa, političkih partija i masonerije. Od gotove igre bi trebalo napraviti izborni predmet koji bi se izučavao na prvoj godini svih društvenih fakulteta, popunjavajući zjapeću rupu koju je pet decenija zauzimala odbrana i zaštita. Time bismo postali jedna od retkih zemalja u kojoj je pojam republike („res publica” na latinskom znači „javna stvar”) zaista ostvaren u nekakvoj formi, pa makar i u vidu virtuelne vežbanke u studijskim grupama. Ljudi koji imaju budućnost i kojih se napredak ove zemlje zaista tiče time bi dobili moćno sredstvo za profilisanje sopstvenih ideja, iz čega bi se vremenom sigurno stvorila neka vrednost i znanje koje bi se moglo praktično upotrebiti.

Od ovoga bi se lako mogao napraviti i medijski fenomen, nalik onome koji Starcraft predstavlja u Južnoj Koreji, sa sve TV emisijama, službenim i neslužbenim šampionatima i sveopštim coverageom. Gro populacije ovde zaista ima više nego dovoljno vremena, a većina pismenih ljudi u gradovima poseduje računar ili ima pristup kod komšije, u školi ili na fakultetu. Zašto im ne dati nešto bolje od zaglupljujuće slasti televizije? Ili sporta? Sport nikoga nije učinio pametnijim, ali kompjuterske igre jesu, što je nauka odavno dokazala.

Koliko različitih faktora mora da se uzme u obzir prilikom razvoja SimSerbie? Milion veći od malog miliona? Sasvim je sigurno da bi prikupljanje uticajnih faktora za društveni i ekonomski modul igre uzelo najviše vremena. Mislim da bi politički segment igre bio najzanimljiviji: algoritam koji bi izračunavao sve potencijalne aktivnosti tristotinak stranaka jeo bi najviše procesorskog vremena, osim stringa koji bi simulirao rad Koštuničinog mozga, a koji bi zauzeo 1/1000 flopsa.

Finalno pitanje glasi: iako računarska simulacija možda može da nam pomogne da jednog dana postanemo deo normalnog sveta, da li je to ono što zaista želimo? Ulazak u Evropsku uniju podrazumeva zabranu samostalnog klanja stoke i kućnog pečenja rakije, što, po mom skromnom mišljenju, predstavlja najveći kamen spoticanja. Šta vredi razrađeni teorijski model sa jasno definisanim preferencama, kad rizikujemo da 40% ruralnog stanovništva potegne vile, blokira puteve i zapali skupštinu?

Za takvu priliku bi valjalo razviti jednu dobru, nasilnu i masivnu real-time strategiju. Just to be on the safe side.

Miodrag „Vaskoliki” KUZMANOVIĆ