Veliki procenat igara koje pretenduju da budu smešne to jednostavno nisu. U stvari, prag osetljivosti publike je pomeren nekoliko kilometara udesno: kao što se gotovo niko ne smeje vicevima koji nisu brutalni, tako ni igre koje ne grebu po crnom humoru nisu komične. Stubbs the Zombie in Rebel Without a Pulse golica osećaj za burlesku na gotovo isti način na koji je to svojevremeno činio MDK 2, ali uz eksponencijalnu veću dozu kontekstualne surovosti.

Gotovo sav appeal igre proizlazi iz vešte manipulacije inverznim: na službenom sajtu postoji tiradica tipa „koliko ste zombija ubili u svojoj igračkoj karijeri?” i „kako bi vam se dopalo da igrate na strani večnog cannon foddera”. Vodeći Stubbsa i njegovu neživu armiju u misiji istrebljivanja civila, vojske i policije, u jednom trenutku ćete ukapirati da dobri momci nisu to što jesu i da vaš urbani rampage ima smislenu osnovu. Twist u okviru twista koji funkcioniše savršeno, blagodareći suptilnoj poruci i šmeku koji vam se servira od početka i kojeg postajete svesni posle nekog vremena. Cela stvar ima antiutopijsku podlogu: mesto dešavanja igre je pseudofuturistički grad-eksperiment (Punchbowl u Pensilvaniji), otelotvorenje američkog sna u sistemu koji funkcioniše savršeno. Retro-futurizam pedesetih godina prošlog veka, sa kockastim kućnim robotima koji odmenjuju čoveka u nekreativnim poslovima, hover-automobilima i sličnim gizmoima, srećnim porodicama sa staklenim osmesima plod je eksperimenta Endrua Mandeja, enigmatičnog industrijalca filantropa sa neodoljivom željom da čovečanstvo uzdigne na next level. A onda iz zemlje izranja Stubbs koji neodoljivo želi da jede mozgove... Htonsko podzemlje koje evoluira od čistog nasilja ka donosiocu vrednosti, rušenje lažne utopije i donošenje preko potrebne katarze i razobličavanje lažnog jesu poruke dodatno ojačane kulturnim referencama koje nalazite na svakom ćošku igre.

OK, ozbiljno rizikujem da me proglase za lakrdijaša zato što u igri vidim subliminalnu filozofsku poruku, stoga ćemo se u nastavku orijentisati na ono od čega se živi. Stubbs je, pre svega, akciona igra u trećem licu u kojoj vodite master zombija koji ima sposobnost da od ljudi kreira svoje sledbenike. Policajce/vojnike/civile možete eliminisati na nekoliko načina, ali žrtva u svakom slučaju ubrzo ustaje u formi zombija. Puko udaranje protivnika ima smisla samo na početku: korišćenje specijalnih sposobnosti u kombinaciji sa manipulacijom zombi armijom predstavlja jedini recept za uspeh u kasnijem toku igre kad protivnici dobiju jače naoružanje. Stomačni „vetar” koji stvara otrovni AoE efekat, crevo-bomba koje detonirate po želji, sopstvena šaka koju otkačinjete i šaljete da zaposedne humanoida i glava koju koristite kao kotrljajuću bombu jesu četiri specijalke koje se upotrebom troše, a koje nadopunjujete jedenjem mozgova (svaki protivnik kome priđete sleđa ili ga zviznete nekoliko puta spreda dozvoljava „eat brains” zahvat). Zombije možete kontrolisati zviždukom (posle kojeg trče u vašem pravcu) ili ćuškanjem u leđa i usmeravanjem u željenom smeru, mada će se u najvećem broju slučajeva „samonavoditi” ka živim protivnicima. Nivoi su striktno linearni, mada to nimalo ne utiče na kvalitet sirove akcije. Situacije u kojima dvadesetak zombija sa podignutim rukama napreduje kroz kišu metaka ka policijskoj barikadi deluju zaista impresivno na komično/horor čudan način.

Stubbs pokreće Halo engine pa vizuelni dometi igre ne predstavljaju ništa posebno u poređenju sa trodimenzionalnim mamutima najnovije generacije. 3D modeli protagonista i antagonista su urađeni za klasu bolje od imaginarne OK kategorije, ali okruženje deluje isprano i sa malom koncentracijom detalja. Ovo još jednom potvrđuje tezu da je 3D urbani teren neuporedivo teže dočarati nego 3D prirodu: bolji dokazi od Stubbsa i Vietconga 2 nam nisu potrebni. Nažalost, igra je neobjašnjivo zahtevna s obzirom na vremešnost enginea i zastarelost vizuelnih elemenata. Cela stvar podseća na PC verziju Haloa pre pojave prvog patcha, koja je primetno seckala na srazmerno jakim mašinama.

Kao kontrast grafici, zvuk i muzika Stubbsa zaslužuju platinastog idola. Sve zvuči baš onako kako treba: od hropačkog krkljanja zombija (braaains!), preko dranja i zapomaganja civila, do gnevnih komentara i povika organa reda, uživaćete u zvučnoj biblioteci koja radi pravi posao. Ipak, licencirana muzika uzima kolač: megahitovi pedesetih godina kojih se možda sećate iz, npr, filma „Povratak u budućnost” (Mr. Sandman, Earth Angel...) u kontekstu igre funkcionišu na teoretski maksimalno dobar način. Ukratko, sa audio-strane, Stubbs je prva liga.

Posle grafike, najveća mana igre je dužina. Na default nivou težine možete je pregaziti za jedno popodne i deo večeri. Za razliku od većine nazovi „top profile” naslova, Stubbs se ne završava u trenutku kada lagano postaje dosadan, već na vrhuncu zabave. Oh, well.

Miodrag KUZMANOVIĆ