Kako prevazići urođeni strah od nepoznatog

Situacije u kojima korisnici ne žele ništa da promene na svom sistemu, makar im to donelo osetno poboljšanje, veoma su česte. Mistifikacija računara, koji zauzima počasno mesto u prostoriji, u korenu je pogrešna, a u takvom okruženju promena operativnog sistema i omiljenih aplikacija predstavlja pravu apokalipsu. Ipak, računari postoje da bismo mi vladali njima, a ne oni nama, pa ćemo se u nastavku teksta osvrnuti na bitne detalje koji novajliju na GNU/Linuxu mogu dočekati iz zasede i svojom specifičnošću usloviti frustraciju od novog okruženja.

Lozinka?

Prva akcija koju će korisnik morati da obavi prilikom pokretanja svog GNU/Linuxa jeste prijavljivanje na sistem, tj. login. Neke distribucije imaju opciju podešavanja korisničkih naloga bez lozinke, što nikako ne treba praktikovati. Pravi višekorisnički sistem podrazumeva jasnu definiciju dozvola svakog korisnika i, pre svega, odvajanje administratora i običnih korisnika.

Administrator, to jest korisnik root, ima maksimalne dozvole i može preduzeti bilo kakav poduhvat na sistemu. Upravo iz tog razloga mora biti odvojen od tzv. običnih korisnika koji sistem koriste za svakodnevne potrebe. U prethodnom broju (SK 8/2006) prilikom pregleda fajl sistema GNU/Linuxa videli smo da je home direktorijum root korisnika lociran u korenom direktorijumu (/), dok su ostali smešteni u /home. Stoga nikako ne treba koristiti računar kao root, već je neophodno napraviti jedan korisnički nalog za svakodnevnu upotrebu. To je ujedno prvi stub bezbednosti koju GNU/Linux ima. Moderne distribucije imaju vrlo dobro podešene dozvole pa obični korisnici imaju pristup hardveru uz očuvanu bezbednost.

Desktop

Nakon prijavljivanja na sistem, u zavisnosti od odabira korisnika, pojaviće se radno okruženje koje predstavlja mesto na kojem će korisnik svakodnevno obitavati. Kao što se na prvi pogled može videti, svi elementi koje grafičko okruženje treba da ima postoje. Paneli, prozori i fajl menadžer koji se brine o desktopu podrazumevano su prisutni pa nema bojazni da postoje neke velike razlike u odnosu na konvencionalnu koncepciju na koju je većina korisnika navikla. U 99% slučajeva će izbor pasti na KDE ili GNOME, a o tome šta su uopšte grafička okruženja bilo je reči u SK 4/2006. KDE po podrazumevanim postavkama više liči na Windows, pre svega zato što je jedini panel postavljen na donju ivicu ekrana, a taster koji klikom daje meni sa aplikacijama nalazi se u levom uglu panela. Nema potrebe skretati pažnju na njega jer su mu organizacija i namena više nego očigledne. KDE ima podrazumevani fajl menadžer Konqueror koji se brine i o radnoj površini pa je manipulacija fajlovima vrlo lak posao, usled kvaliteta i visokog nivoa integracije koji Konqueror ima. Na panel je moguće smeštati prečice ka aplikacijama, razne aplete i dodatke (sat, sistemska kaseta, taskbar...), a pored jednog, moguće je po radnoj površini razmeštati više panela. Desni klik na panel otkriva opcije za konfiguraciju i dodavanje elemenata pa je istraživački duh korisnika presudan kada je fino podešavanje okruženja u pitanju. Aplikacija pod nazivom Control Center služi za globalno podešavanje celog okruženja i može se naći u meniju sa aplikacijama, a omogućava podešavanje i prilagođavanje okruženja do neverovatnih granica. KDE je vrlo lak i komforan za korišćenje pa će se korisnici koji se prvi put sreću s njim vrlo brzo snaći, ukoliko prilagođavanja uopšte i bude.

GNOME je s druge strane malo drugačiji i na prvu loptu može izgledati nepoznato. Razlog tome su dva panela, po podrazumevanim postavkama postavljena na gornju i donju ivicu ekrana. Meniji sa prečicama su podeljeni na tri različita, pod nazivom Applications, Places i System. Po nazivima se lako može zaključiti kakvim aplikacijama su meniji namenjeni. Kao i kod KDE-a, moguće je dodavati različite elemente na panel, dok se podešavanje vrši pokretanjem pojedinačnih konfiguracionih alatki koje se nalaze u meniju System. GNOME fajl menadžer Nautilus je takođe veoma moćna alatka pa je manipulacija direktorijumima i fajlovima i u GNOME-u brza i laka. Pravilo desnog klika na element važi i ovde – tako se najlakše dolazi do postavki i mogućnosti za prilagođavanje.

Ono što je specifično za grafička okruženja na GNU/Linux sistemima jeste visok nivo integracije aplikacija raznih namena u okruženje. To u prevodu znači da će jedan ili dva klika na fajl automatski pokrenuti aplikaciju koja je namenjena njegovom tipu. KDE je u tom smeru otišao korak dalje: programi poput editora teksta, PDF pregledača ili pregledača slika otvaraju u prozoru fajl menadžera. Konqueror je fajl menadžer i web browser i ukoliko se on koristi za Web, korisnik će skoro sve moći da uradi njime.

Specifičnost grafičkih okruženja UNIX-olikih sistema jesu virtuelne radne površine kojih je moguće imati i više nego što je potrebno. Virtuelni desktopi u velikoj meri poboljšavaju organizaciju radne površine jer je aktivne prozore moguće raspoređivati po pomenutim radnim površinama.

GNOME, KDE i veliki broj aplikacija koje se isporučuju uz GNU/Linux lokalizovani su na srpski jezik na oba pisma.

Plug’n’play

Jedna od predrasuda koje vladaju o GNU/Linuxu jeste da je ovaj operativni sistem težak za korišćenje, naročito kada se stvar zakomplikuje uređajem poput flash memorije ili digitalnog aparata. No, svaki korisnik GNU/Linuxa će se na ovakvu konstataciju blago osmehnuti i valjanim argumentima ukloniti svaku sumnju. CD i DVD mediji se automatski prepoznaju prilikom ubacivanja u uređaj, a u zavisnosti od podataka na njima, pokreću se namenske aplikacije. Primera radi, sve što je potrebno za gledanje DVD filma jeste ubaciti medij i sesti u fotelju, dok će sistem sve obaviti sam. USB storage se tretira na isti način, uključujući i USB CD rezače na primer. Digitalni aparati i sitne spravice poput audio playera istovetno su upotrebljivi pa se nakon uključivanja kabla aparata, na primer, automatski pokreće željena aplikacija.

Specifičnost GNU/Linuxa leži u završetku rada sa ovakvim medijima. Naime, u većini slučajeva će biti potrebno kliknuti na Eject u meniju koji se dobija desnim klikom na uređaj. Uređaj se, pak, nalazi na desktopu ili na specijalnim lokacijama karakterističnim za okruženje. Kod KDE-a je to Storage Media, a kod GNOME-a Computer koji se nalazi na desktopu u meniju Places. Eject, ili ponekad Unmount, neophodno je uraditi jer u protivnom CD ili DVD neće biti moguće izvaditi, dok kod USB uređaja postoji mogućnost gubitka podataka. Drugim rečima, „Safely remove hardware”.

Zaključak

Ovog puta dotakli smo se osnovnih stvari koje mogu biti predmet bojazni korisnika koji se prvi put sreće sa GNU/Linuxom. Uz elementarno razumevanje pojmova koje smo sada pomenuli, korišćenje sistema će ići kao podmazano. Treba imati na umu i to da običan korisnik ne može načiniti ozbiljnu štetu sistemu sve dok mu ne bude zatraženo da unese root lozinku. U tom slučaju treba dobro razmisliti. Nećemo zaboraviti ni to da je GNU/Linux takoreći bezbedan od malicioznog softvera u vidu virusa, crva, trojanaca, dialera ili spywarea, na primer. Kažemo takoreći jer postoji određen broj virusa za Linux, ali nijedan ne funkcioniše, što govori samo po sebi.

Zbog svoje arhitekture i čistokrvnog višekorisničkog okruženja, GNU/Linux će uvek imati vrlo visok nivo bezbednosti, bez obzira na potencijalno visok rast popularnosti.

Setite se mistifikacije računara pomenute na početku. GNU/Linux i slobodan softver plod su filozofije i razvojnog modela koji nikada nije činio medveđe usluge korisnicima nauštrb bezbednosti i stabilnosti, već su sami korisnici u mogućnosti da u potpunosti kontrolišu svoj sistem i učine ga bezbednim i stabilnim. Stoga, dobro došli u svet u kojem računari služe korisnicima!

Ivan JELIĆ