Još jedna moderna, antiteroristička real-time strategija u kojoj preuzimate ulogu multinacionalnog tima komandosa u misijama uklanjanja nepoželjnih režima i svrgavanja diktatora, potrage za oružjem za masovno uništavanje... Da bi igra sa ovakvom premisom mogla da podigne bilo čije umorne kapke, mora dobro da zapne na svim ostalim poljima, pre svega tehničkom. Joint Task Force će, sudeći po demo verziji, uspeti da prodre do potrošača upravo na ovom frontu.

Sa mehaničko-konceptualne strane, JTF spada u klasičnu „bezresursnu” podvrstu RTS-a, što poslednjih godina postaje dominantan trend. Umesto gradnje baze i podizanja rudarsko-topioničarske imperije usred bojišta, sveže snage kupujete novcem koji dobijate ispunjavanjem primarnih i sekundarnih ciljeva u misijama. Priliv keša koji vam leže na račun pri svakom od ovih event triggera zavisi od javnog mnjenja koje ste formirali u toku akcije, što čini prvu u nizu uspešno implementiranih novina. U velikom broju borbenih zona, pored protivnika i civila, naokolo se motaju i reporterski timovi koji će pomno pratiti način na koji ispunjavate zadatke i povremeno vas „ocenjivati” u TV prozorčiću koji simulira trenutne vesti sa ratišta. Neobaziranje na civilnu infrastrukturu i pravljenje kolaterarne štete može vam drastično smanjiti keš koji zaradite i dodatno otežati ionako prilično teške misije.

Kontrola vaših snaga na terenu rešena je pomalo nezgrapno: svaki vojnik i borbeno vozilo (u zavisnosti od klase) imaju jednu ili više specijalnih sposobnosti ili naoružanja čije aktiviranje ili upotreba znaju da budu prilično haotični zbog velike „brzine” dešavanja i mini-okršaja koji se završavaju za tren oka. Iako AI vaših jedinica u očiglednim slučajevima radi pravu stvar (vojnik sa protivtenkovskim lanserom će automatski gađati oklopno vozilo, na primer), situacije tipa uletanja u zasedu sa kolonom motornih vozila (misija br. 2 u demou) često se završavaju tragično jer protivnika sa AT raketom niko neće gađati automatski, iako će vas on za delić sekunde počastiti projektilom. Ovo podrazumeva konstantno pauziranje igre pritiskom na ’space’ i izdavanje naređenja u „smrznutoj” formi što donekle narušava tempo igre.

Grafika u igri je prvoklasna, uz bogatu produkciju, obilje smislenih dijaloga i plauzabilnu priču. Ostaje da se vidi kako će publika reagovati na težinu i potrebu za superbrzim reakcijama. Ova poslednja stavka je bila i ostala glavni problem kod DRvsAK-a i njegovih nastavaka, a ovde dobija sasvim novu dimenziju.

Miodrag KUZMANOVIĆ