Da razjasnimo: sloboda je bitna

Richard Stallman – RMS

Nebrojeno puta u člancima u kojima smo obrađivali GNU/Linux teme korišćeni su termini slobodni softver, GNU projekat, Fondacija za slobodni softver, pa i GNU/Linux, o čemu svedoči i ova rečenica. Neupućenost u ono što pomenuti pojmovi simbolišu može biti pogubna po celokupnu zajednicu korisnika slobodnog softvera i GNU/Linuxa jer dovodi do remećenja i obilaženja osnovnih principa koji su omogućili da danas imamo funkcionalne slobodne operativne sisteme i softver.

Istorija i filozofija

Osvrt na istoriju slobodnog softvera vraća nas u 1983. godinu kada je Richard Stallman (alias RMS), pritisnut ograničenjima koja je smatrao neetičkim, prekinuo svoj rad u laboratoriji za veštačku inteligenciju MIT-a (Massachusetts institute of technology) i posvetio se stvaranju slobodnog operativnog sistema pod nazivom GNU. Ime u stvari predstavlja rekurzivni akronim od GNU’s Not Unix jer je osnovna zamisao bila formirati slobodan operativni sistem sličan Unixu.

Linus Torvalds

Kao što se može primetiti, cela ideja se vrti oko toga da bi softver koji čini operativni sistem trebalo da bude slobodan. Po Stallmanovom viđenju, razloga za ovo bilo je nekoliko, a oni su pretočeni u četiri osnovne slobode koje i danas definišu slobodni softver. Za vreme svog rada u MIT-u, Stallman je bio deo grupe programera koja je bila potpuno otvorena u smislu da je softver koji su tada pravili slobodno cirkulisao unutar njihove zajednice i bio slobodan za nadograđivanje i korišćenje. Nažalost, u jednom trenutku su stvari počele da se menjaju, ugrožavajući koncepciju koja je do tada vladala u njihovoj zajednici. Zato je, kao što je pomenuto, RMS napustio MIT i posvetio se slobodnom softveru. Godine 1985. osnovana je Fondacija za slobodni softver kao pravna podrška GNU projektu, a slobodni softver je definisan putem četiri osnovne slobode koje su kasnije formalno definisane pomoću GNU GPL (General Public Licence).

„Nulta sloboda” se tiče upotrebe programa i govori da se softver može koristiti u bilo koje svrhe (The freedom to run the program, for any purpose). Drugim rečima, slobodnom softveru se ne sme ograničavati svrha korišćenja, poput probnih, nekomercijalnih ili edukativnih izdanja i verzija, na primer. „Prva sloboda” govori o neophodnosti obezbeđivanja uvida u način funkcionisanja programa i mogućnosti njegovog prilagođavanja (The freedom to study how the program works, and adapt it to your needs). Dostupnost izvornog kôda programa jeste preduslov za zadovoljavanje ove slobode i bilo kakvo ograničavanje pristupa izvornom kôdu softvera čini ga neslobodnim. „Druga sloboda” obezbeđuje slobodnu redistribuciju i deljenje softvera (The freedom to redistribute copies so you can help your neighbor). Drugim rečima, softver koji nije moguće kopirati i deliti ne može biti slobodan. Na kraju, „treća sloboda” skreće pažnju na mogućnost poboljšavanja softvera, objavljivanja i redistribucije nadograđenih kopija (The freedom to improve the program, and release your improvements to the public, so that the whole community benefits). Dostupnost izvornog kôda je ponovo preduslov, a ukoliko je ovo na bilo koji način onemogućeno, program nije slobodan. Citirani navodi na engleskom jeziku u zagradama potiču sa Web strane projekta GNU koja govori o definiciji slobodnog softvera (www.gnu.org/philosophy/free-sw.html).

Pored samih sloboda, projekat GNU i FSF su ustanovili koncept koji bi trebalo da osigura slobodni softver od zloupotrebe. Ovakav princip je nazvan Copyleft, predstavljajući pravilo po kojem se redistribucija softvera mora vršiti pod istim uslovima pod kojima je i dobijen. Na taj način je osujećen bilo kakav pokušaj oduzimanja slobode i zloupotrebe. Copyleft je i pravno regulisan u okviru GNU GPL-a.

Vođen ovim principima, RMS je pozvao programere da mu se priključe u radu na GNU-u. Pošto je idejna zamisao bila stvaranje operativnog sistema sličnog Unixu, bilo je potrebno iskopirati njegovu koncepciju. Delovi Unixa nisu mogli biti korišćeni jer nisu bili slobodni softver pa je sve njih (kernel, C biblioteku, kompajler, debugger i drugo) bilo potrebno napisati od nule. Dakle, posla je bilo više nego dovoljno, zajednica se širila pa je do kraja osamdesetih godina GNU bio skoro završen. Jedini deo koji je nedostajao bio je kernel, a razlog leži u činjenici da se ekipa odlučila za napredniji dizajn (mikrokernel), što je, kako se pokazalo, bio preveliki zalogaj za njih.

Početkom devedesetih, finski student računarstva Linus Torvalds počeo je da radi na projektu monolitnog kernela koji je kasnije nazvan Linux. Torvalds je bio inspirisan Minixom, čiji je autor njegov profesor koji mu nije dozvolio da ga nadogradi pa je Linus odlučio da započne sopstveni projekat. Iako je početna zamisao njegovog autora bila lična upotreba, Linux je počeo da stvara zajednicu oko sebe budući da ga je Torvalds objavio pod GNU GPL-om. Na taj način je konačno bilo moguće kompletirati GNU sistem pošto je Linux mogao da zadovolji potrebu za slobodnim kernelom. Pojedinci, programerske grupe ili kompanije počeli su da pakuju GNU i Linux u funkcionalnu celinu pa je operativni sistem GNU/Linux počeo da nastanjuje računare širom planete.

Pragmatični idealizam

Pored toga što slobodni softver predstavlja drugačiji koncept razvoja, on je i društveno angažovan. Razlog tome je činjenica da prednosti slobodnog softvera osećaju svi njegovi korisnici, bez obzira na nivo tehničkog znanja. Drugim rečima, slobodni softver poštuje slobodu korisnika, postavljajući ga na centralno mesto lestvice prioriteta. Mogućnost slobodne upotrebe, kopiranja i deljenja softvera jeste esencijalni razlog stvaranja korisničkih zajednica koje postoje širom planete na raznim osnovama. S druge strane, javnost razvoja slobodnog softvera korisnike i njihovu slobodu stavlja u prvi plan ispred bilo kakvih ograničenja i mogućih zloupotreba.

Sam koncept slobodnog razvoja softvera u zajednici programera i korisnika između ostalog pruža nekoliko vrlo bitnih prednosti. Na prvom mestu, razvoj slobodnog softvera je javan, što omogućava neograničen priliv ideja sa jedne i mogućnost slobodne provere sa druge strane, a direktna posledica ovakve situacije je veoma dinamičan razvoj. Pošto zajednicu korisnika slobodnog softvera između ostalih čine i programeri, ispravljanje propusta u softveru omogućeno je svima koji imaju znanje za to. Na kraju, ono što je možda najbitnije, ne postoji mogućnost skrivanja propusta.

Još jedna vrlo bitna posledica koncepcije slobodnog softvera jeste mogućnost slobode u pružanju i odabiru tehničke podrške. Dostupnost izvornog kôda pruža podjednaku mogućnost za proučavanje softvera i pružanje podrške za njega, dok je jedini kriterijum selekcije kvalitet. Na taj način se stvara otvoreno tržište, dok korisnici imaju mogućnost slobodnog izbora podrške na osnovu kvaliteta ponude.

U krajnjoj instanci se vraćamo na korisnika koji svakodnevno obavlja obične poslove na svom računaru. Zastupnici i poštovaoci ideje slobodnog softvera njegove slobode shvataju kao ljudska prava, što je još jedan pokazatelj njegovog društvenog značaja. Ovakav stav jeste legitiman ukoliko informatičke tehnologije shvatimo kao sredstvo za učešće u društvenim tokovima, što se dalje dotiče slobode govora i prava na mišljenje. Računari i softver svakako jesu alat u ostvarivanju ovih prava, dok su pravo na izbor i jednake mogućnosti za sve nešto što ne bi trebalo da bude predmet polemike.

OpenSource

Termin koji se vrlo često koristi kao sinonim za slobodni softver nastao je 1998. godine kao reakcija na odluku Netscapea koja se ticala otvaranja kôda Navigatora. OpenSource inicijativa (OSI) u stvari predstavlja marketinški program za slobodni softver u cilju njegovog širenja u poslovnom okruženju. OSI kao glavnu karakteristiku ističe tehnološke prednosti slobodnog softvera bez prevelikog osvrtanja na njegov etički aspekt. Ta činjenica je dovela do odvajanja FSF-a i GNU projekta od OpenSource inicijative pa je korišćenje termina open source umesto termina slobodni softver (free software) u stvari pogrešno.

Osnovna razlika leži u činjenici da FSF smatra da korišćenje i podrška neslobodnom softveru na bilo koji način nije etički dobra, što je prilično dobar argument budući da takva rešenja uistinu ne poštuju slobode korisnika. Iako stav OSI-a na papiru može biti konstruktivniji i u određenom smislu manje ekstreman ili, bolje rečeno, dosledan od stava FSF-a, poslednji postupci open source glasnogovornika pokazuju da osetne razlike ipak postoje. Naime, Eric Raymond, jedan od osnivača OSI-ja, nedavno je počeo da radi za kontroverzni Freespire, obrazlažući svoju odluku potrebom da slobodni softver što bolje funkcioniše i sarađuje sa neslobodnim, sa naročitim akcentom na Windows media audio i video formate.

Suština

Situacija na GNU/Linux sceni danas je veoma šarolika. Među korisnicima slobodnih sistema mogu se čuti najrazličitiji stavovi, počevši od onih nalik izreci „Što je džabe, i Bogu je drago”, do korisnika koji su potpuno svesni značaja slobodnog softvera i svega što on obezbeđuje. Ukoliko se pogleda iz ugla ovih drugih, postoje razlozi za verovanje da je takav stav ipak pravilan.

Glavni motiv za ovakvu tvrdnju može biti upravo GNU/Linux koji je u potpunosti uspeo razvijajući se prema koncepciji koja je zacrtana pre više od dve decenije. Podrška vlasničkim rešenjima iz bilo kojih pobuda može predstavljati sečenje grane na kojoj se stoji, svesno ili ne.

Tu se, naravno, postavlja i pitanje neophodnosti korišćenja neslobodnog softvera, najčešće u slučaju vlasničkih drajvera. Nažalost, zajednica slobodnog softvera se još uvek nalazi u nezavidnoj situaciji jer u nekim situacijama kompletna funkcionalnost nije moguća u potpuno slobodnom okruženju. Pravi izbor se ipak može napraviti, ali je stav u tom slučaju vrlo bitan. Korišćenje neslobodnog softvera u nekim slučajevima može biti neophodno, ali u svakom slučaju nije stvar kojom se treba ponositi. Sloboda je ipak bitna i lako se može izgubiti.

Ivan JELIĆ