Đavolju cenzuru nalazim na svakom koraku

Nedavno su me likovi sa jedne beogradske televizije ljubazno zamolili da u kameru prokomentarišem „nasilne video igrice – šta činiti po tom pitanju?”, sa posebnim osvrtom na ESRB rejting Manhunta 2 i turmoil koji se podigao oko zabrane dotične igre. Zanimljivo, nisam čak ni trepnuo na „igricu” u postavljenom pitanju... Am I getting old and soft? Umesto da razapnem vatrena krila, devourujem very soul mladog ignoranta i da od kože snimatelja napravim bubnjeve, potanko sam izblebetao tiradicu za najšire narodne mase. Možda je trebalo da zapenim i gledalište ubedim da sam lud, da sam egzemplarni proizvod te ruinirajuće interaktivne supkulture; da iscepam košulju ispred kamere, flešujem dlakava prsa kao finalni dokaz da igrice uništavaju moralnu strukturu duše i tela? Rekoše mi da su za opozitni „stav” snimili Antonija Pušića, koji je plakao jer je video sina kako igra Hitmena, koga nasilje u igrama potresa toliko da je to za nevjerovat! Ispustio sam duboki i glasni sigh i izvadio imaginarni metak iz zamišljene cevi.

No, rasplinjujem se... S obzirom na to da publiku „Sveta kompjutera” ne čine Dušanka-sa-viklerima-nad-šporetom i Dragoljubu-atlet-majici-ispred-televizora, možda nije loša ideja da priču produbim ofanzivnijim mislima. Mislima o cenzuri, opštem beznadežnom nepoznavanju materije i gluposti koja ima snagu zakona.

Cenzura... Da li iko može da navede istorijski primer cenzure koja je nekome donela išta dobro? Da li je neki narod postao bolji kada mu je vlast limitirala pristup informacijama ili ograničavala kreativni potencijal? Živeli smo 50 godina pod komunističkim staklenim zvonom, što nas nije sprečilo da se pohvatamo za vratove kao majmuni ispred monolita. Deca koja su odrastala u idiličnom okruženju socijalističkog raja, deca koja nisu znala za eksplicitno nasilne sadržaje u medijima, činila su nezamislive stvari deci sa drugačijim naglaskom. Meni je ovaj primer dovoljan za formiranje stava o cenzuri medija u najširem smislu, a pogotovo filmova i igara. Naprosto, nikakva cenzura nema efekta na ljudsku prirodu, a čim nema efekta, nema ni smisla, zar ne? Osim ako je smisao komitentsko-komisijski običaj uzimanja love i korporativnog pranja ruku, za šta je ESRB daleko najpoznatiji primer. Manhunt 2 je od ESRB-a dobio rejting AO (Adults Only), na šta su Nintendo, Sony i Microsoft reagovali banovanjem igre za njihove igračke konzole. Čak i da su dozvolili objavljivanje, najveći distributivni centri, nalik na lanac supermarketa WallMart (u kojem se, btw, proda gro tiraža), igru nikada ne bi stavili na rafove. Ovakav tip cenzure ne razlikuje se mnogo od kožnih mantila koji drže nagan na potiljku novinara, sugerišući mu da o predsedniku ima pisati samo u superlativima, or else... Efekat je isti: plod nečijeg rada, ma šta iko mislio o njemu, neće biti objavljen „zato što ja tako kažem”. Ko si ti, demonu cenzure, koji ljudski rod pratiš kao kuga već eonima? Da li na zemlji postoji dovoljno svete vodice za tvoj permanentni banish?

Manhunt 2 je nasilna igra, naslov koji nema drugu poentu osim slavljenja rezova na utrobi i vratovima. To je igra koju verovatno ne bih igrao, ne zato što se bojim za svoju osetljivu psiho-ravnotežu, nego zato što me prizemno-degutantni sadržaji jednostavno ne privlače. Da imam dete, pokazao bih mu igru i dao mu da samo odluči da li je ovo vredno vremena ili ne. Ali nikada, apsolutno nikada ne bih dopustio da mi neko soli pamet i da umesto mene donosi tu odluku. Naređenja su gora od fizičkog nasilja, bar po meni. Mislim da bi gospodinu cenzoru, nadlakćenom nad PC/konzolu, rekreativno, baštenskim makazama odsekao upozoravajući kažiprst, pustio ga da krvari i cvili, dajući detetu visceralnu lekciju o razlici između pravog i fiktivnog nasilja.

Cenzura... Đavolju cenzuru nalazim na svakom koraku. Najsvežiji primer vezan je za beta test Tabule Rase, novog MMORPG-a Ričarda Geriota. Igra koja pretenduje na transcendiranje poimanja iskustva u multikorisničkom igranju, igra koja „postavlja grippin’ etička pitanja” i igra koja boldly goes where no MMORPG has ever gone before, poseduje menadžment koji ne dozvoljava da se u časopisu upotrebe screenshotovi koje je novinar (tj. ja) sam izgrebovao. Da li su ta gospoda kolektivno školovana u biznis centru KGB-a u strogom centru Moskve? Da li na zidovima imaju slike Mao Ce Tunga ili Aleksandra Rankovića? Razočaran sam, i boli me uvo za floskule o „non-disclosure agreementu” i sličnim company bullshitovima. Po stepenu razočaranja ovo podseća na saznanje da moja ex-srednjoškolska female simpatija, tako tanana, alternativna, svoja i vanvremenski nedostižna, ima oca policajca koji peče rakiju i nosi slip gaće. Nebo i slanina nisu spojivi. Magija je nestala, miris kiselog kupusa sa terase probio se kroz auru divljenja, a na Tabulu sada gledam potpuno drugim očima. Sada je zaista Rasa... Šteta što je tekst prvog utiska otišao u štampu pre nego što sam ovo saznao.

Miodrag „Nebeski plan” KUZMANOVIĆ