Kada se nakon nesrećnog slučaja sudara sa ledenim bregom u bespućima Severnog pola izgubi svaka komunikacija sa Severnim vetrom, starim, atomskim ledolomcem spremnim za rashodovanje, nadležni u misiji uspostavljanja kontakta sa odsečenom posadom šalju mladog meterologa Aleksandra Nesterova. Nesrećni brod, zarobljen ledom, obavijen mrakom i išiban ledenim vetrovima daleko od bilo kakve civilizacije, zaposešće misteriozna sila koja će nastradalo osoblje transformisati u gomilu degenerisanih i mutiranih frikova, u čijim grudima kuca ledeno srce, ljubomorno na svako obližnje stvorenje kome još u žilama teče topla krv. Šta je zadesilo nasukani ledolomac, zašto je Aleksandar naprasno stekao čudnovate psiho-moći i kakve se simbolične paralele kriju između sudbine Vetra i bajkovite priče o Danku, predvodniku malog plemena koje je spas od propasti potražilo u dubinama mračne šume, pitanja su na koje će naš nevoljni heroj potražiti odgovore u utrobi tužne, metalne grdosije.

Najvažniji aspekt jedne horor igre (FPS provijencije) svakako je atmosfera, što je domaći zadatak koji je Cryostasis odradio sa žarom odlikaša. Osim samog settinga smeštenog u umirući, zaleđeni brod u središtu Polarnog kruga, i ostali aspekti igračke mehanike odrađeni su bez greške. Sporo i inertno teturanje vašeg lika, mukotrpno punjenje nekoliko vrsta pušaka (uz signalni pištolj i automatsku pušku PPSH-41) i nepreciznost prilikom pucanja koja gotovo da izaziva bol i iscrpljenost, perfektno stvaraju utisak da zaista vodite usamljenog, promrzlog i očajnog čoveka koga jedino debela krznena bunda deli od sudbine ostatka posade broda. U prilog ovome, a u skladu sa hladnoćom kao lajt motivom cele priče, ide i sistem obnavljanja energije (odnosno telesne temperature), koju regenerišete grejanjem na malobrojnim izvorima svetlosti i toplote (lampe, reflektori, usijani delovi mašina i ventila...), ali samo u dostupnim granicama koje ti izvori emituju.

Zarđalo-smrznuti hodnici Severnog vetra sa upečatljivim fotorealističnim ledenim naborima i brazdama, slivanje vode kod otkravljenih zidova, uverljiva ledena pokorica koja se hvata po ekranu i smanjuje vidno polje, brzinsko smrzavanje i taloženje snega na otvorenim deonicama kao i zastrašujuća mećava koja vas tera da potražite prva nezaglavljena vrata, uz standarno dobru igru senki, svetlosnih izvora i realne fizike svega i svačega na ekranu (favorit je način na koji svetlost emituje rešetkasta kaciga jednog od protivnika), zajedno sa svim što je ranije navedeno, stvaraju upečatljiv utisak teskobe i konstantne jeze dok se budete probijali kroz nasukani mrtvački kovčeg. Zvukovi su malobrojni, ali perfektno odrađeni (režanje i krkljanje protivnika, punjenje i otvaranje vatre iz oružja, zastrašujuće zavijanje sirene kada se u prostoriji pojavi klasa neprijatelja sa automatima PPSH-41 prišivenim za rukave, uz standardno potmulo „disanje” brodske konstrukcije koje se podrazumeva). Ne treba ni pominjati to da intezitet atmosfere dodatno podižu i dijalozi na bazičnom ruskom jeziku (opciono – sa engleskim titlovima, naravno).

Nažalost, ovako perfektno dizajnirana pozornica i kulise ostaće u senci nekoliko nespretnih aspekata samog gameplaya. Dizajn nivoa je bolno linearan, sa jednom jedinom konstantnom rutom kojom ste obavezni da se krećete, uz generičan i jednoličan dizajn celog broda koji ćete upoznati u prvih petnaest minuta igranja. Bilo kakvo taktičko manevrisanje prilikom borbi anulirano je činjenicom da protivnici kidišu na vas pravolinijski, što, u sprezi sa uskim hodnicima i prolazima, ne ostavlja nikakvu drugu opciju osim tupog stajanja i otvaranja vatre. Ovome treba dodati i nemogućnost povratka na ranije pređene deonice, kao i odsustvo bilo kakvih avanturističko-questolikih problema, što Cryostasis suštinski čini jednim velikim, pravolinijskim, zaleđenim lavirintom.

Sve ovo bilo bi i više nego dovoljan razlog da se cela igra, nakon kratkog isprobavanja, kompletno batali da nije jednog perfektno odrađenog aspekta u segmentu priče, nešto što će sa lakoćom postideti audio zapise nastradalih stanovnika Rapturea iz Bioshocka, odnosno Von Braun-Rikenbeker simbioze iz System Shocka 2. S jedne strane nalaze se pasivni blic-flešbekovi, koji vas povremeno vraćaju na događaje iz prošlosti, u kojima ćete lično prisustvovati razgovorima i akcijama likova koji nisu svesni vašeg prisustva (favorit je sablasni obilazak medicinskog paviljona), dok drugi vid retrospektivnog pripovedanja i ekspozicije predstavlja glavnu atrakciju igre, a kršten je kao „mentalni eho”. Elem, nailazićete na smrznute leševe članova posade koji u poslednjim trenucima svog života nisu uspeli da na datoj lokaciji odrade određenu operaciju, što ih je i načinilo delom smrznute brodske garniture. Koristeći svoje psi-moći, Aleksandar može da prodre u žrtvin nemirni duh i iz njegove perspektive (vodeći sam lik) da pokuša da predupredi ili izbegne fatalnu situaciju. Sistem funkcioniše besprekorno, jer osim toga što predstavlja moćnu pripovedačku alatku (informacije o prošlosti broda i posade ne primate pasivno), ovakvom intervencijom u prošlosti otvara se i put za dalje, koji je do tada bio blokiran iz nekog razloga (ili se čak menja i struktura samog nivoa). Mental echo sekvence su odlično osmišljene i perfektno implementirane (na primer, jedna od boljih je ona u kojoj naizmenično „uskačete” u sećanja dva napadnuta lika, koji samo zajedničkim delanjem mogu da spasu jedan drugog) i predstavljaju snažan razlog za nastavak igranja a, bez preterivanja, zaslužne su i za najmanje polovinu Cryostasisove konačne ocene.

Uostalom, u kojoj ste igri do sada imali prilike da kroz flešbek proživite poslednje trenutke jedne krave u klanici?

Aleksandar DINIĆ