Da budemo potpuno iskreni, očekivali smo da će se do sada za PlayStation 3 pojaviti daleko više survival horor naslova. Sonyjeve konzole su prepoznatljive po igrama ovog tipa i bilo je realno da nam se na policama nađe bar nekoliko kvalitetnih izdanaka u žanru. Međutim, kao i sve što je vezano za „trojku”, jedno su očekivanja, a drugo je realna situacija na terenu. Iz tog razloga, nastavak (rimejk – nazovite ga kako hoćete) čuvenog serijala Siren predstavlja nešto što su fanovi željno iščekivali u minulom periodu.

Priča nije preterano ubedljiva, ali je dovoljno zanimljiva da privuče pažnju čak i onih kojima horor nije prvo na šta pomisle kada ujutro otvore oči. Naime, ekipa američkih „filmadžija” došla je u napušteno seoce po imenu Hanuda (nalazi se u Japanu) kako bi snimila storiju o urbanoj legendi koja govori o žrtvovanju ljudi u nekakvom okultnom obredu. Ceo događaj navodno je istinit i odigrao se krajem sedamdesetih godina, pa je želja režisera za posetom originalne lokacije više nego razumljiva. Na zaprepašćenje članova filmske ekipe, pakao kao da pred njima otvara svoja vrata puštajući najcrnje minione napolje. Počinje borba za goli život...

Igra je praktično zamišljena kao interaktivna serija sastavljena od 12 epizoda, u kojima igrač ima cilj da vodeći različite likove odmotava klupko priče. Zanimljivo je to da se epizode mogu igrati pojedinačno, a omogućeno je njihovo preuzimanje direktno sa PSN-a. Blu-ray verzija, koju smo mi imali na testu, suštinski se ne razlikuje od online komplementa, tako da se na disku nalazi jedino još gomila bonus materijala. Upravo je ta modularnost jedan od najvećih razloga zbog kojeg nam se Siren: Blood Curse (generalno) dopao. S obzirom na to da je igra na momente prilično repetativna i liči na slična ostvarenja u žanru, mogućnost vođenja sedam različitih karaktera i te kako razbija monotoniju borbe protiv Šibito pošasti.

Još jedan od važnih faktora je fenomenalna atmosfera, ali i tzv. fear faktor, kojim Siren: Blood Curse obiluje. Igra je zastrašujuća, mračna, ma, jednostavno strašna! Jezivoj atmosferi umnogome doprinose očaravajući zvučni efekti i muzička podloga, koji vas neprekidno teraju da se ježite. Bez preterivanja! Ovo je jedan od zvučno najubedljivijih naslova koji smo imali prilike da igramo u prethodnom periodu. Svaka čast onome ko je bio zadužen za ovaj segment. Nažalost, nisu svi aspekti igre na vrhunskom nivou i upravo je to razlog zašto je, prema našem mišljenju, ovo ostvarenje tek za dlaku iznad onih prosečnih. Pre svega, grafika je na prvi pogled nedovoljno detaljna, nekako zastarela. Teksture su neprecizne i često imate osećaj da na ekranu nedostaje poligona. To u principu i nije toliko bitno, ali da bi se nešto proglasilo vrhunskim, svi elementi moraju biti na istom kvalitativnom nivou. Drugo, kontrole će većini igrača zadavati prilično muka. Akcija se prati iz perspektive trećeg lica i tu ne bi bilo ničeg spornog da kameru možete pomerati po sopstvenom nahođenju. Iz nekog razloga, autori su odlučili da bi bolje bilo da se ona nakon pomeranja (čitaj: osmatranja okoliša) automatski vraća u default položaj. Dok bazate po lokaciji slobodno ovo nije toliko strašno, ali u skučenom prostoru i kada vas napadaju neprijatelji, nervoza poprima epske razmere.

Siren: Blood Curse nije pucačina, već bismo više mogli da je podvedemo pod okrilje stealth igara. Sa neprijateljima se nije pametno obračunavati otvoreno, jer imaju nezgodnu osobinu da se vraćaju u život kao kakvo čudovište na kraju filma. Zanimljivo je to da se radnja može pratiti iz više uglova (kamera) istovremeno, pa tako možete posmatrati šta vidi onaj koji vas juri. Još jedan plusić na spisku.

Definitivno, Siren: Blood Curse je neuobičajena igra, koja, kao i mnoge slične pre nje, tek što nije dotrčala prva na cilj. Njeni nedostaci ne treba da vas plaše, ali morate biti svesni da u rukama ne držite remek-delo koje se ne sme propustiti. Ipak, mi bismo joj dali šansu, jer samo priča, međuscene i zvučni efekti zaslužuju da im neko posveti pažnju. Skinite demo sa PSN-a, pa ako vam se dopadne ono što vidite, znate šta vam je činiti.

Vladimir PISODOROV