Privatnost na Internetu

Ima li razloga za paniku?

Internet je tehnološki, socijalni i ekonomski fenomen čiju pravu vrednost mnogi još nisu uočili. Na primer, društvene nauke ne pridaju dovoljan značaj ovom informacionom sistemu, koji je svakako jedan od temelja modernog društva: nestanak Interneta uslovio bi apsolutnu regresiju mnogih njegovih delova, a pre svega bi pogodio kulturu i ekonomiju. S druge strane, psiholozi najčešće nisu sposobni da procene značaj i posledice Interneta na ljude. Često možemo naći u novinama ovakva ili onakva istraživanja o tome kako je Internet štetan ili nije štetan, kako pospešuje ovo ili ono kod ljudi i slično. Nažalost, da bi neko shvatio i proučavao ovaj fenomen u bilo kakvom kontekstu, mora zaista biti u korak sa vremenom, a to znači da starije generacije stručnjaka, budući da na Internet gledaju još uvek iz udaljene „roditeljske” perspektive, nisu sposobne da shvate da je on postao neizostavan deo ljudskog života u informatičkoj eri.

Funkcije Interneta su mnogobrojne, ali postoji jedna koja izmiče, a ipak se izdvaja. Ona je latentna i samim tim teško uhvatljiva, a ipak predstavlja najznačajniju svrhu njegovog postojanja: Internet stvara novo društvo, on je nosilac promena koje se ne bi nikada desile bez njegove masovne upotrebe. Pre Interneta bilo je nezamislivo da se ostvari ogroman profit bez naplaćivanja usluga ili prodaje proizvoda. Davati besplatne usluge i proizvode i ostvariti profit bile su dve nepovezive stvari. Danas su najmoćnije i najbogatije one kompanije koje inače čine srž Interneta, a čije je su usluge besplatne. Te kompanije osmislile su i stvorile novi biznis model i tako otkrile neiscrpan zlatni rudnik, koji omogućava zarađivanje na račun onih kojima je ovakav model stran i nedostižan. Pravi razlog postojanja Facebooka, na primer, nisu samo korisnici već i kompanije koje plaćaju Facebooku kako bi bar imale šansu da malo olakšaju džepove korisnika pomenutog servisa.

Zanimljivo je da se u „novoj ekonomiji” najbolje snalaze ne oni koji već imaju kapital, a pokušavaju da deo svojih zarada ostvare preko novih tehnika (npr. Microsoft), već uglavnom oni koji počinju od nule (Google, Facebook...) i koji zato ne nose breme tradicionalnog shvatanja biznisa. Ovakve kompanije, sa najčešće jednodimenzionalnim kanalom prihoda, ne ugrožavaju postojanje tradicionalnog ekonomskog odnosa proizvođač-prodavac-kupac jer, na kraju krajeva, zarađuju na reklamiranju „standardnih” firmi. One predstavljaju pravi dokaz da je moguće poslovati na drugačijim principima. Imajući to u vidu, ljudi su znatno naklonjeniji i poverljiviji prema ovim kompanijama, jer one ne sadrže one činioce u svom poslovnom ponašanju koje narod ocenjuje kao negativne i kapitalističke. Opšti utisak je, na primer, da Yahoo, Google ili Facebook postoje tu samo radi nas, da su sastavni i neizostavni deo Interneta i da ne traže ništa zauzvrat. U zavisnosti od toga kako gledamo na takve kompanije, možemo reći ili da su one u krajnjoj liniji još jedan paravan da nas tržište porobi, jer predstavljaju još jedan način da se nastavi fetišizacija novca, robe, usluga i otuđenje čoveka, pa i da se lakše stigne do toga, ili možemo reći da su one na vrhu lanca „muženja” – kapitalisti muzu nas, a one muzu njih kako bi kapitalisti nas izmuzli lakše do poslednje kapi.

Istina je, uglavnom, negde na sredini, ali šta god ona u ovom slučaju bila, činjenica je da su kompanije koje ne naplaćuju svoje usluge pozitivno ocenjene i uživaju mnogo veće poštovanje kod naroda. Kada se uzme u obzir i to što su najveće među njima zagovornici otvorenog Interneta, tj. slobodnog protoka informacija, te da stoje u prvim redovima fronta odbrane svetske mreže kakvu danas znamo, nije ni čudo što je Google nedavno od strane nekih ljudi poprimio status božanstva ili što bi se neko pre odrekao ručka nego dnevne posete Facebooku. Ali, ako su ovde jasno odsutni razlozi zbog kojih ljudi ne vole velike korporacije (a zbog kojih te korporacije i postoje), to ne znači da ne postoje razlozi zbog kojih bi možda trebalo malo obazrivije gledati na kompanije sa novim poslovnim modelom. Reč je o privatnosti. Nije slučajno što su „Don’t be evil” kompanije toliki zagovornici slobodnog Interneta. Najbolja reklama je ona koja je prikazana ciljnoj grupi, tj. ljudima koje će ona zanimati. Budući da ne postoji način da se otkriju interesovanja potpunih stranaca a da im se ne zaroni u intimu, to je upravo ono što postmoderne informatičke kompanije rade. Zanimljivo je sada to što ispada da sloboda govora i ponašanja ima svoje „totalitarne” posledice. Što je Internet otvoreniji to ima i manje tajni, a to znači da su brojne privatne informacije dostupne kompanijama ili vladama, a možda i nadohvat ruke hakerima.

Internetom kruže brojne glasine i mitovi, opravdani i neopravdani strahovi o posledicama online monitoringa korisnika različitih servisa. Logično pitanje od kog treba krenuti jeste: postoji li uopše potpuna internet privatnost? Odgovor je – verovatno ne. Koliko god neko pokušavao da sakrije svoje aktivnosti, nema načina da učinak bude stopostotan. Možemo samo govoriti o manjem ili većem nivou privatnosti. Čak i ako su neke informacije dostupne samo korisniku, one se i dalje nalaze snimljene na nekom udaljenom serveru, a šta sve može da se radi s njima je van potpune kontrole zakona ili neke institucije. A da bi, na kraju krajeva, neko motrio na odnos prema privatnim podacima čuvanih na serverima, onda bi taj morao i da ima pristup tim serverima i podacima, pa bi onda postojao par očiju više uprtih u nešto što se možda neopravdano smatra delom intime. Tada se treba zapitati da li je bolje da za nju zna privatna korporacija ili i država? I zaista, kada je Internet u pitanju, pojam privatnosti i intime mora se ponovo definisati.

Ono što se pritom mora imati u vidu jeste to da „skupljači podataka” nisu zainteresovani za pojedinca, nego za milione. Trenutno, paranoji i teorijama zavere nema mnogo mesta. Kompanije su zainteresovane za profil prosečnog korisnika i za formiranje ciljnih grupa, a ne za to da li nekog vatrogasca zanimaju „barbike”. Naravno, imajući u vidu preterano otvoren karakter Interneta, mesta za zloupotrebe ima na pretek. Jasno je da ne postoje „oni” koji znaju sve, ali je isto tako jasno da je u današnje vreme posedovanje informacije najvažniji izvor moći, i njihov pad u zle ruke može imati nesagledive posledice. Ali, to je tema za neku drugu priliku.

Ivan VESIĆ