Zahvaljujući nemačkoj kompaniji dtp entertainment AG, žanr sportskih igara, u čijem se centru nalazi atletika, nije izumro. Momci i đevojke se trude, pa evo već drugu godinu zaredom imamo prilike da uskočimo u sprinterice multitalentovanog atlete i krenemo u lov na rekorde i zlatne medalje. Povod za ovosezonsko izdanje bio je svetski šampionat u Berlinu, koji je nedavno zarvršen.

Početak i te kako obećava, jer se pred igračem nalazi izbor gomile radnih režima. Tu je savladavanje pojedinačnih disciplina, zatim mod Competition koji donosi čak sedam različitih vrsta takmičenja (među njima i jedan koji podrazumeva co-op sistem igranja), pa karijeru i na kraju Berlin World Cup, gde imate prilike da proživite sva uzbuđenja koje svetsko prvenstvo donosi sa sobom (dovoljno je reći to da se igra po danima i da se učestvuje u kvalifikacijama). Skoro nismo videli igru ovog tipa koja je donela toliki stepen raznolikosti i igračima ponudila mogućnost da se međusobno takmiče na svim postojećim nivoima.

Možemo reći da je Career osnovni igrački mod i da će vam on najduže držati pažnju, kako zbog činjenice da imate priliku samostalnog oblikovanja atlete (muškog ili ženskog) tako i zbog podatka da se nakon završenih disciplina zarađuju iskustveni poeni. Čitav proces njihovog zasluživanja/raspoređivanja nije preterano inventivan i izgleda nam nedorađen, ali predstavlja korak napred u odnosu na podrazumevana rešenja. Ako ništa drugo, upravljanje neiskusnim takmičarem na početku biće pravi izazov, da bi kasnije kulminiralo u demoliranje protivnika u disciplinama koje vam najviše leže.

Summer Athletics 2009 nudi neverovatnih 28 disciplina i tako prevazilazi sva očekivanja. Valja reći to da su autori svesno izašli iz okvira atletskih nadmetanja (kako bi ponudili dodatnu raznovrsnost), pa se u igri nalaze i neki sportovi kojima ovde naizgled nije mesto. Tu pre svega mislimo na plivačke discipline, vožnju bicikla i streličarstvo. Inače, discipline su razvrstane u osam kategorija i mislimo da nema nikakvog smisla nabrajati ih – smatramo da će svi naći ponešto za sebe.

Najvažnija komponenta kod igara ovog tipa jeste sistem upravljanja. Mnogi će reći da je Konami svojim serijalom Hyper Olympic odredio i početak i kraj, te da ovde nema šta više da se kaže. Deluje smešno, ali igra koja postoji već četvrt veka predstavlja apsolutni standard u žanru i niko nije uspeo ni da joj se približi. Jedan ili dva tastera za nabijanje brzine/snage i taster za određivanje ugla, izgleda, predstavljaju sve što je potrebno. Nažalost, danas je moderno da se na ovom polju eksperimentiše, pa autorski timovi često toliko zakomplikuju situaciju da se izgubi esencija takmičenja. Takav je slučaj i sa Summer Athletics 2009, iako moramo da priznamo da bi primenjeni sistem upravljanja uz određene izmene mogao da dobije prelaznu ocenu. Najveća zamerka ide na njegovu nekonzistentnost, odnosno na podatak da zakonitnost upotrebe tastera strašno varira od discipline do discipline. Zbog toga ćete u trkačkim disciplinama odnositi pobede ko od šale, dok će one tehničke (skok udalj, skok uvis, bacanje kladiva...) biti prava noćna mora. Nabijanje brzine ovde nije nikakav problem, ali je izvođenje dodatnih pokreta zakomplikovano bacanjem u vatru gomile dodatnih tastera, koji se često moraju pritiskati tačno onako kako to igra „svira”. Sve bi bilo u redu da znate šta treba da uradite. Ovako, ne pomaže ni uputstvo koje vam igra ljubazno ispisuje na ekranu pred početak svake discipline. S druge strane, pojedine discipline, kao što je recimo gađanje pokretnih meta iz puške, toliko su nepredvidljive da vam ni gledanje u karte neće pomoći da napravite dobar rezultat. To ubija volju za igranjem!

Druga velika zamerka može se uputiti tehničkim karakteristikama, odnosno celokupnoj prezentaciji. U najmanju ruku, grafika je zastarela, nedovoljno detaljna i previše monotona. Atletičari se doimaju kao lutke iz izloga, pokreti su im prilično neubedljivi. Generalno, čitava atmosfera na borilištima nekako je sterilna i jednolična. Nema nikakvog uzbuđenja, nema drame... Isto važi i za zvučnu komponentu. Postoji, a opet biste teško mogli da kažete da je ima. U principu, stanje na polju prezentacije ne bi nas pogodilo previše da igra nije toliko hardverski zahtevna. Ovolika glad za resursima, a tako slabi rezultati – loša optimizacija!

Kao i mnoge igre iz ovog žanra u prethodnom periodu, Summer Athletics 2009 jednostavno ne uspeva da pogodi žicu, ne prenosi igraču na pravi način dramu sa borilišta i ne tera ga da iz sebe izvuče poslednju trunčicu snage da bi postigao što bolji rezultat. Igra je nekako beživotna i tek na momente uspeva da vas zainteresuje svojim sadržajem. Podrška za igranje do četiri ljudska igrača na jednoj mašini je u redu, ali mi bismo voleli da vidimo punu online implementaciju, hi-score liste, atletske mitinge na kojima bi ljudi sa svih strana sveta pokazivali šta umeju i znaju. Naravno, pre svega toga, mora se poraditi na audio-vizuelnoj komponenti i sistemu upravljanja, jer bez toga nema smisla upuštati se u ovu avanturu. Kamo sreće da se vrate osamdesete godine prošlog veka kada je kraljica sportova bila toliko popularna – tada bi valjda i programeri imali više sreće nego sada...

Vladimir PISODOROV