Šareni staklići sedmog kaleidoskopa

Najzad je došlo vreme da veliki igrači u hardverskoj industriji počnu sa postavljanjem sedmice na svoje računare. Ukoliko zanemarimo „E” i „N” edicije bez Internet Explorera i Media Playera respektivno za područje Evrope, od šest postojećih varijacija (Starter, Home Premium, Ultimate, Professional, Home Basic i Enterprise), samo se prve tri mogu naći u OEM (Original Equipment Manufacturer) formi licenciranja preinstalirane na kupljenom računaru.

Pored estetskih domena kojima se mahom diče u Microsoftu, važna funkcionalna poboljšanja, sigurnosne mere i mnogobrojne sitne ali korisne stavke našle su svoje mesto u novoj verziji OS-a. Od banalnih stvari na temu preciznijeg proračuna očekivanog vremena završetka kopiranja fajlova, preko znatno poboljšane kalibracije boja, zasićenosti i kontrasta, bolje podrške za veće displeje, sveobuhvatnijeg Windows Media Centra, lako dostupnog XP Moda, USB enkripcije i poboljšanog User Migration Toola, pa sve do pretraživanja, koje pored lokalnih diskova obuhvata i udaljene (remote) lokacije... W7 s neverovatnom lakoćom parira, a u nekim sferama i prevazilazi funkcionalnost XP-a.

Krajnje razumni minimalni sistemski zahtevi omogućuju instalaciju i na starijim mašinama, pa i slabijim netbookovima, a MultiTouch podrška prilikom zumiranja, panovanja i rotacije otvara nove horizonte na jačim računarima sa odgovarajućim hardverom. Mnogima će značiti i iTunes podrška unutar Windows Media Playera, DirectAccess sa native podrškom za IPV6 preko IPseca, olakšan koncept grupnih polisa, Windows Mobility Center, Bluetooth 2.1 čarobnjak, pa čak i podrška za detektore pokreta i svetlosti! Rad na više frontova ovog je puta doneo znatno bolje rezultate, pa krenimo redom...

Nova farba i felne

Prva stvar sa kojom se najčešće dolazi u kontakt jeste Windows Explorer. Pored promenjenog načina skladištenja dokumenata, o čemu ćemo govoriti nešto kasnije, „deljenje” fajlova otišlo je korak dalje svojom jednostavnošću. Dijalog Share With pruža izbor deljenja sa predefinisanim HomeGroup konceptom (u Read ili Read/Write režimu) ili sa određenim osobama preko Specific People. Za razliku od potonjeg, koje iziskuje minorna podešavanja, HomeGroup omogućava gotovo trenutno deljenje dokumenata i multimedijalnih sadržaja sa drugim računarima koji rade pod W7 u lokalnoj mreži. Neopisivo jednostavan postupak kreiranja ovakve mreže praćen je i deljenjem štampača po želji, ali, nažalost, dolazi i sa nekompatibilnošću sa prethodnim verzijama OS-a.

Način prikaza sadržaja foldera takođe je doživeo manje promene, te u nekim segmentima sada više podseća na Mac OS X ideologiju ikona. Pored običnih listinga i nekolicine prikaza sa detaljima i sadržajem, ikone se mogu predstaviti na više veličina putem slajdera. Među funkcionalnim poboljšanjima, Windows Explorer omogućava i prepoznavanje sadržaja i tipa fajlova u folderu. Ukoliko imate direktorijum krcat muzikom, Explorer će u saradnji sa Windows Media Playerom automatski preuzeti omote albuma i prema potrebi osvežiti tagove pesama.

U poređenju sa XP-om, glavna razlika prilikom rada sa podrazumevanim fajl menadžerom jeste koncept biblioteka. Četiri grupacije koje W7 koristi su Documents, Music, Videos i Pictures, a u odnosu na prosečan direktorijum sa slikama ili, recimo, tekstualnim dokumentima, ove biblioteke predstavljaju logičku, a ne fizičku lokaciju. Svaka od pomenutih kategorija u sebi može sadržati veliki broj direktorijuma i fajlova, koji opet nisu obavezno fizički u njoj samoj, već se linkovima pohranjuju u okviru jednog ovakvog „sabirnog centra”. Ipak, u svakoj od biblioteka moguće je kreirati i folder koji se neće kopiran pojaviti na nekoj drugoj lokaciji, već će mirno koegzistirati sa povezanim dokumentima konkretne biblioteke i, logično, predstavljati njen ravnopravan deo.

Novi, „revolucionarni” taskbar, koji smo samo pomenuli u SK 12/2008, sada je svakako integralan deo sistema. Iako većina zna o čemu se ovde govori, ukratko, Superbar predstavlja kombinaciju Quick Launcha i samog taskbara. Ikone koje su dodate na ovu površinu ujedno se ponašaju i kao prečice i kao indikacija da je određena aplikacija pokrenuta, a Peek View i jump liste dodatno proširuju funkcionalnost ovog novog interfejsa. Po defaultu, ikone aplikacija se prikazuju bez pratećeg teksta, adekvatno grupisane ukoliko koriste više prozora. Za one kojima ovaj postulat nije odgovarao ni pod XP-om, preostala dva radna režima promovišu nezavisnost prozora i naziv programa u nastavku, kao i izbor toga da li da se u takvoj formi grupišu prozori kada se taskbar prepuni.

Pomenute Jump liste predstavljaju novu logičku celinu koja će se možda nekima svideti. Svaka ikona u taskbaru pomoću desnog klika mišem pruža opcije koje su joj srodne – listanje skoro otvaranih fajlova u Notepadu, „privatna” pretraga bez beleženja istorije i linkovi ka posećenim stranicama u IE-u, prikaz statusa Media Playera ili čak povratak na prethodnu plejlistu...

Systray je takođe pretrpeo izmene, te ćete morati da se naviknete na sporadično „nestajanje” prozora. Naime, ukoliko drugačije ne definišete pravila sakrivanja ikona, velika je verovatnoća da će pojedine aplikacije, koje bi se rado privremeno „šćućurile” u Systray, jednostavno biti sakrivene. Da biste došli do njih potrebno je kliknuti na vertikalnu strelicu pored postojećih ikona, a pravila podešavanja toga koji će programi u budućnosti biti vidljivi ista su kao i pod XP-om.

Windows Stacking smo pominjali prilikom testiranja builda 6801, a za one koji nisu pazili, on se ogleda u maksimizaciji prozora ukoliko se on prevuče do gornje ivice ekrana, odnosno u širenju po „polovčetu” monitora u zavisnosti od toga da li je prozor dovučen do gornjeg levog ili gornjeg desnog ugla. Opcija Peek o kojoj smo govorili omogućava da se prelaskom miša preko pokrenutih aplikacija unutar taskbara iznad ikona otvaraju prozori sa live thumbnailovima jednog ili više pokrenutih prozora koji se vode pod datim programom. Pomeranje kursora na jedan od dotičnih uzrokuje privremeno uklanjanje sadržaja svih ostalih prozora i prikaz samo kontura njihovih formi, a odatle se po volji mogu i isključiti aplikacije.

Kad smo već na frontu grafičkih dostignuća, ne smemo da ne pomenemo Aero-shake. To je nova, relativno korisna opcija čija je svrha uklanjanje svih prozora osim konkretno korišćenog. Dovoljno je selektovati prozor mišem i malo ga „prodrmati”, a na isti način mogu se ponovo prikazati i svi minimizirani prozori...

Kontrolna tabla i stvari ispod haube

Jedna od stavki koja je po instalaciji Viste bila automatski isključena od strane 95 odsto korisnika jeste User Account Control. Potreba da hiljadu puta na dan kliknete na „Da, da, verujem proizvođaču i zaaaista želim da pokrenem aplikaciju” lako može prouzrokovati frustracije, te su korisnici gotovo uvek zaobilazili ovu meru predostrožnosti. Poboljšanje na ovom polju učinjeno je jednostavnim dodavanjem slajdera sa većim brojem podeljaka – od stalnog i sveobuhvatnog obaveštavanja, preko izveštavanja isključivo ako neki od programa pokušava da „napravi promene na računaru”, do apsolutne nirvane neobaveštavanja.

Device Stage predstavlja interesantan pomak na polju interakcije portabilnih uređaja i samog Windowsa. Za veliki broj multimedijalnih plejera i prenosnih uređaja dovoljno je samo priključiti ih na računar i sačekati automatsku instalaciju drajvera. Ikona sa datim uređajem potom će biti dostupna u okviru Devices and Printers panela, odakle se uz svega nekoliko klikova da sinhronizovati sa sadržajem lokalne biblioteke, mogu se pretraživati fajlovi na samom plejeru, pa čak i apdejtovati firmver uređaja. Jednostavnim prelaskom preko ikone u taskbaru možete brzo pregledati slobodan prostor, stanje baterije i, najzad, podesiti sinhronizaciju. Koncept automatskog pribavljanja drajvera ovde se ne zaustavlja, već se odnosi na celokupan računar i sve periferije. Uz samo nekoliko klikova W7 je bez dalje intervencije pronašao TV karticu i štampač na test računaru, dok su ostali drajveri u startu bili adekvatno identifikovani i pribavljeni. Činjenica da ni za jednu komponentu na novom računaru nismo morali da posežemo za drajverima proizvođača, a da pri tom sve besprekorno radi, više je nego pohvalna!

Kada smo se već dotakli priče o sistemskim drajverima, jedan od jačih aduta sedmice zaista je ispod haube. ATI i nVidia prvi put su zaista radili rame uz rame sa programerima iz Redmonda, ostvarivši na taj način optimalnu kompatibilnost drajvera za svoje čipove i bolju iskorišćenost grafičkog procesora. Prelazak sa prve verzije WDDM-a (Windows Display Driver Model), koja je radila pod Vistom, na trenutnu oznaku 1.1 i ne deluje tako impozantno imajući u vidu to da obe verzije drajverske arhitekture omogućavaju kompozitne efekte i stameni poligon za Direct3D 10. Ipak, ključnu stvar čini činjenica da se u novoj verziji Desktop Windows Manager ne oslanja na CPU prilikom iscrtavanja prozora, već direktno na mahom zanemareni procesor grafičke kartice! Ranije je zauzeće računarskog procesora raslo aritmetičkom progresijom pri svakom novom pokrenutom prozoru. WDDM 1.1 uvodi koncept koji date proračune prebacuje sa CPU-a na GPU i ujedno ne rezerviše resurse proporcionalno broju otvorenih formi, već održava izrazito niske vrednosti njihovog zauzeća nezavisno od broja postojećih prozora. Činjenica da su grafičke kartice najčešće 256-bitne, nasuprot „sporim” 32-bitnim i 64-bitnih procesorima, kao i njihova apsolutna neiskorišćenost u velikom broju slučajeva kada igre nisu u pitanju logično vode ka zaključku da je ovo korak u pravom smeru.

Trajanje baterije na laptop i netbook računarima je oblast kojoj su Microsoft inženjeri posvetili zaista dosta pažnje. Temeljne proračune i statistiku na koje komponente odlazi najviše vati možete naći na zvaničnom blogu MSDN-a preko http://tinyurl.com/7fpfjv. Pametnije korišćenje resursa, pored balansiranog i Power Saver plana, omogućava temeljno beleženje pravila ponašanja USB uređaja, Wireless adaptera, hard diskova, multimedijalnih podešavanja, načina hibernacije... Jedna od stvari koje smo iskusili u praksi jeste da je sedmica u stanju privremeno da isključi hard diskove koje ne koristite. Za razliku od logike XP-a po kojoj se nakon određenog vremena mogu isključiti svi diskovi, Windows 7 uči koje programe najčešće koristite, na kojim dokumentima mahom radite, pa svakako i koje particije i hardove koristite više od drugih. Recimo da za bekap koristite zaseban hard disk koji, logično, ređe i posećujete – W7 će ga posle nekog vremena automatski isključiti, dok će ostali nesmetano raditi. U trenutku kada budete želeli da pristupite datom disku, čućete predivni „zvzvzvzvzv” zvuk uključivanja motora samog uređaja...

Srodno memorisanju korišćenih lokacija, W7 pametno skladišti i informacije o najčešće korišćenim programima. Nešto slično što je postojalo i u XP-u u vidu Prefetchera, prošireno je konceptom SuperFetcha i ReadyBoosta pod Vistom, ali pravi smisao dobija tek u poslednjem izdanju OS-a. S obzirom na to da duže korišćenje računara izvesno dovodi do većeg broja aplikacija koje se koriste na redovnoj bazi, SuperFetch, iskusno, beleži vaše navike njihovog pokretanja, te „predviđa” šta i kada treba da ubaci u memoriju. S druge strane, ako prvi put pokrenete neki program, memorija će se svakako dovoljno osloboditi za njegovo skladištenje.

Za hard-core administratore ili za one koji se teše time da će to postati PowerShell je u svojoj drugoj inkarnaciji osvanuo pod W7, ali i pod okriljem Windows Servera 2008 R2. Pod otvorenim standardom WS-Management (SOAP protokol), PowerShell omogućava olako pokretanje skripti sa udaljenih mašina, tu su asinhrono izvršavanje komandi, upotreba BITS-a (Background Intelligent Transfer Service) kada mreža nije pod opterećenjem, modularan pristup radu, novi operatori, dodavanje breakpointa prilikom izvršavanja...

Od 0 do 100 za 35 sekundi

Iako smo već objasnili koncept „pripremnog” zauzeća memorije, osnovni procesi po svežoj instalaciji zauzimaju negde oko 512 MB RAM-a. Broj servisa koji se inicijalno podižu sa sistemom je trideset i četiri, a i Boot vreme je znatno unapređeno. U sledećom broju pokazaćemo rezultate uporednih testova Windowsa 7 i XP-a sa SP3, a ovom prilikom možemo vam otkriti to da je (na našoj test-platformi) sa skoro četrdeset sekundi, potrebnih potonjem da se u potpunosti učita, sedmica spala na svega trideset pet! Prednost podizanja servisa u pozadini očigledna je, a i prioritetizacija je na nivou, jer je Start meni dostupan čim osvane Desktop, dok se, recimo, stavke u Systrayu uključuju neznatno kasnije.

• • •

Zaključujemo da je sedmica zaista logičan korak u evoluciji Windowsa, te ako ste , kao i većina iskusnijih korisnika, zaobišli Vistu, ovo je sledeća stanica za vas. Nepoverljivi mogu da sačekaju naš test performansi u sledećem broju, nostalgični mogu da preuzmu XP Mode o kojem smo pisali u SK 9/2009, a svi ostali mogu bez brige i bez mnogo razmišljanja da pređu na ovog mališana.

Miloš KNEŽEVIĆ