Assassin’s Creed 2

Assassin’s Creed 2, nastavak svakako najvećeg Ubisoftovog poster boya iz 2007. godine (odnosno 2008.), konačno je aterirao i na pisijaške monitore, spreman da još jednom ponovi veliki uspeh sa svoje bazne platforme. Ogroman, raznovrstan, prebogat lavish sadržajem i dizajnom i sa ispeglanijim tehnikalijama, jedina stvar zbog koje su igrači (sa razlogom) strepeli ticala se zloglasnog Ubisoftovog sistema zaštite (DRM), za koji su se mnogi plašili da će hašišarsku sagu odvući na dno poput sidra prekookeanskog broda zakačenog za čamac...

Umesto prepričavanja iste priče od pre nekoliko meseci, samo ćemo se nadovezati na opis kolege Kuzmanovića (12/2009), uz konstataciju da sve što je tamo rečeno važi i za kompjutersku verziju igre (jedina bitna razlika, osim nekoliko sitnica, tiče se konzolaških DLC paketa Battle for Forli i Bonfire of the Vanities, koji su sada sastavni deo PC verzije igre). Svesni toga da revolucionarni koncept free-style istorijskog parkoura po fasadama drevnih gradova od pre tri godine više neće biti dovoljan da kod publike izazove oduševljenje podjednakog inteziteta, autori su se nesvakidašnje potrudili da celu stvar maksimalno evaluiraju, zategnu i podmažu tamo gde je škripala.

Glavni junak nastavka Ecio Auditore od Firence nije ćutljivi badass srednjevekovni beli nindža koji malo priča i bez pogovora odrađuje atentatorske contracte naručene od svojih nadređenih. Simpatični Italijan počinje kao bezbrižni plemićki vagabund koji vreme provodi na ulicama Firence u tučama sa drugim klanovima iz kvarta ili u jurenju napupelih sojki i izbegavanju njihovih izbezumljenih očeva. Od trenutka kada bude prisustvovao pogubljenju oca i braće, nespremni Ecio naći će se pred dugim i izazovnim putem transformacije u zlokobnu ubilačku mašinu i noćnu moru svakog nobles-konspiratora koji mu se nađe na putu. Ubitačno monotone i stupidne mini-misije kojima ste otključavali minimalni prag dobijanja dozvole za upokojavanje primarne mete sada su izbačene u korist daleko suvislije i uverljivije naracije i spleta linearnih misija, sa tonom sporednih aktivnosti usmerenih pre svega na popunjavanje Eciovog novčanika i dublje uranjanje u sve lepote i čari renesansne Italije.

Igračka mehanika ostala je u dlaku ista kao u prvom delu, što se pre svega odnosi na nestandardne kontrole sa stalnim držanjem desnog dugmeta miša kada god želite da Ecio odradi neke agresivnije pokrete (na primer jurcanje ulicom, kao i automatizovano pentranje po skelama, gredama i izbočinama zgrada). Sam koncept zahteva mnogo vežbe, ali se ipak pokazao kao prilično praktičan, jer ćete često imati potrebe da brzo „smirite” lika u njegovim piruetama po krovovima zgrada kako biste odradili neke preciznije zahvate. Borbe s protivnicima tek su blago unapređene u odnosu na prvi deo i ponovo se svode na pažljivo kontriranje protivniku (nakon čega će Ecio zadati smrtonosni udarac) ili pravovremene finte i pokušaje oduzimanja oružja jačim neprijateljima (ma kako loš sistem izgledao, bilo kakva druga alternativa podrazumevala bi hard core fajtanje nalik na ono iz Thief igara, gde je susret sa dva protivnika u isto vreme podrazumevao i ekspresno branje kože na šiljak). Mnogo veća zamerka od ove tiče se previše razigrane kamere, koja zbog kompleksnog sistema referentnih tačaka na koje Ecio može da se zakači ili doskoči zna često konfuzno da kadrira glavnog junaka i zahteva zamorno korigovanje (na sreću, u manjoj meri nego ranije). Manja zamerka može se pribeležiti i loše baždarenom ekonomskom modelu, jer ćete novčana sredstva vrlo lako i brzo vraćati konstantnim ulaganjem u pomenutu porodičnu vilu i pripadajuće naselje, mimo zarađivanja novca drugačijim aktivnostima po gradovima i provinciji.

I taman kada neupućeni čitalac krene zadovoljno da trlja ruke planirajući nabavku igre, iz zasede će ga dočekati skrivena oštrica pravo u slabine. Zloglasni DRM (Digital Rights Management) sistem zaštite igre, koji je predmet oštre i jednoglasne osude na Ubisoftovim forumima i širom Interneta, predstavlja Ubijevu odluku da ode korak dalje u ekstrem od puke online autentifikacije kupljene igre. Pomenuta zaštita zahteva ne samo internet vezu radi snimanja trenutne pozicije na kompanijine servere, već i konstantnu konekciju kako biste igru uopšte mogli da igrate. Ovo je pokrenulo pravu lavinu nezadovoljnih kupaca igre, koji su naletali na najrazličitije probleme ovako drastične „zaštite” igre: pucanje igre u random intervalima, trenutni prekid igranja kad god dođe do gubitka veze, nemogućnost ulaska u igru korišćenjem šifre i lozinke koje su funkcionisale do pre deset minuta, izletanja iz igre i gubitak snimljenog statusa jer je igra „fejlovala” sinhronizaciju sa serverom firme i buljuk drugih. U našim uslovima (2 Mbit/s ADL konekcija) autor teksta nije iskusio prevelike neprijatnosti tokom igranja – od pomenutih problema jedino je prisustvovao jednosatnoj nemogućnosti ulaska u igru zbog pomenute nalog/šifra blokade... S druge strane, AC2 je poput Forest Gampove kutije čokolada – čovek nikada ne može da zna šta će da izvuče svojom kopijom igre...

Na kraju balade, fijasko sa DRM zaštitom ipak nećemo uračunati u finalnu ocenu igre. Pre ili kasnije, Ubijevim kravatama i odelima doći će iz nečega u nešto, što će neminovno rezultovati nekom vrstom patcha za offline igranje i snimanje pozicija, a i nema smisla zbog ovoga kažnjavati kreativni tim koji je nadmašio sva očekivanja i podario nam jedno od retkih kompletnih igračkih iskustava, za koje zaista nije šteta izbrojati nekoliko črvenih iz novčanika.

Aleksandar DINIĆ