Just Cause 2

Moderne PC konfiguracije već duže vreme po performansama višestruko šiju pola decenije stare konzole „nove” generacije, ali ta rezerva sirove snage ostaje mahom ignorisana od strane timova koji razvijaju multiplatformske naslove. Just Cause 2 zato predstavlja prilično retku zver, igru koja se gotovo neograničeno kvalitativno skalira u skladu sa performansama mašine na kojoj je pokrenuta. Na multijezgarnom mastodontu koji je juče izašao ispod prese ovaj impresivni akcioni sandbox izgleda kao nešto što je došlo iz druge polovine 21. veka, ostavljajući Xbox 360 verziju u rangu naslova iz ranog mezozoika.

Analizirajući Just Cause 2 nećete doći ni do kakvih zaključaka ako ne počnete, nastavite i ne završite sa tehničkim aspektima i dometima igre. Ova tehnički daleko najsavršenija igra na PC-u može da se pohvali virtuelnim okruženjem koje nema ni približnog takmaca u bilo kom konkurentskom naslovu otvorene forme. Ostrvska država Palau predstavlja najuverljiviji, najlepši, najkompletniji i sadržajno najraznovrsniji virtuelni teren ikada i igde. Mesto gde uz malo mašte možete zaista otići na odmor, okruženje koje snažno motiviše na istraživanje i višesatno usmeravanje nosa na sve četiri strane sveta. Štrapac na motoru uz obalu, let iznad planina u helikopteru, offroad potucanje u džipu ili puko trčanje preko plaža, livada, proplanaka, gradova i sela... Budite sigurni u to da se prvog dana eksploatacije Just Cause 2 nećete baviti ničim do turizmom: obim okruženja i puka veličina teritorije zaista podrazumevaju ozbiljnu vremensku investiciju koju zahteva ovakav nasumični bekpeking. Igra svakako pomera granice lepog i mogućeg na PC-u i konzolama, a jedini ima razloga za ozbiljnu nervozu jeste Džon Karmak: famozni, screenshot- -spektakularni Rage sada ima razloga za jednu drugu emociju. Recimo, strah.

Cena za vizuelni splendor, začudo, i nije toliko drastična, posebno ne u poređenju sa hardverskim haračem koji je Crysis onomad zahtevao za igrivi framerate. Dvojezgarni procesor, malo više RAM-a od proseka i poštena, DirectX 10 kompatibilna grafička kartica nije setap koji zahteva da prodate bubreg ili kožu sa debelog mesa. Kao što smo napomenuli u prošlom broju, igra neće raditi na Windowsu XP već isključivo na Visti ili sedmici, ali i taj segment cene nekako ima smisla u kontekstu tehničkog čuda koji čini segment 3D enginea igre zadužen sa iscrtavanje i teksturiranje terena.

Dakle, imamo pozornicu dostojnu koncerta „Guns ’n’ Rosesa”, a šta je sa muzičarima, odnosno koncertom, odnosno idejom, izvođenjem i mehanikom igre? Sa sadržinske strane, igra funkcioniše kao svaki drugi akcioni sandbox: glavne i opcione misije u nelinearnom okruženju, čije kompletiranje dovodi do produbljivanja i ultimativnog konca linearne priče. Na ovom polju nema preteranih iznenađenja, pogotovo za igrače koji su imali prilike da odigraju prethodni nastavak. Junak dvojke, kao i keca, jeste Riko Rodrigez, operativac američke „agencije” i specijalista za violentno rušenje režima nekompatibilnih sa smernicama zacrtanim u ovalnoj kancelariji. Ostrvska država Palau, u kojoj je pučem vlast preuzeo diktatorčić, sledeća je na redu za Riko tretman, koji podrazumeva uništavanje imovine i lica na skali koja vibrira između prirodne katastrofe i genocida. Pored vojnika, vozila i borbene tehnike, gotovo svaki drugi, ljudskom rukom kreirani objekat u igri je legitimni cilj: benzinske pumpe, naftovod, skladišta goriva, pa čak i vazdušne turbine za proizvodnju struje generišu „haos” kada eksplodiraju/padnu/puknu na delove. Haos vam otključava obavezne i opcione misije, kao i oružje i vozila koje kupujete i nadograđujete na crnoj berzi.

Okvirna ideja ciljno usmerenog nasilja sa pseudopolitičkim predznakom, dakle, nije nešto što zaslužuje više od pasusa na razglednici sa Palaua, ali metod za njeno postizanje zaslužuje više od dizanja obrve. Akciona mehanika igre, koja za razliku od većine sličnih igara kretanju pridaje značaj jednak pucanju, ubijanju i demoliranju, jeste „ergonomsko” dostignuće koje stoji rame uz rame sa tehničkim dometima igre. Riko Rodrigez je opremljen MDK portabl padobranom i Bionic Commando kukom na kablu: uz pomoć ova dva rekvizita momak je u stanju da radi stvari koje su nezamislive čak i nadnaravnom Alexu Merceru iz Prototypea. Kačenje o vozila u pokretu, bez obzira na tip, ili za objekte u okruženju, građevine, drveće, tornjeve i ivicu provalije... Svaki put kada se nađete u vazduhu, pritiskom na space otvarate padobran i padate/jezdite do dodira sa tlom. Kuku možete lansirati na protivnika koji vas poliva vatrom sa visine, na helikopter, kamion ili avion (koje potom možete oteti prebijanjem pilota/vozača); jedan kraj kuke možete zakačiti, say, za protivnika, drugi za branik vozila, pa nesrećnika vozati po prašini kao kartaroškog varalicu na Divljem zapadu. Mogućnosti za sulude stuntove u igri su neiscrpne: bacite pogled na YouTube i stotine klipova u kojima se igrači nadmeću ko je veći Bata Kameni.

Just Cause 2 je bezobrazno zabavna, grafički apsolutno impresivna igra, bez realnih mana osim glupe (glupo adekvatne) priče i pomalo iritirajućeg, zatupastog i jednodimenzionalnog protagoniste. Da je Riko „Ganci” Rodrigez osmišljen i realizovan kao ličnost kalibra Nika Belića, skala sa ocenom bi snažno đipala vrlo blizu magičnog broja 99.

Miodrag KUZMANOVIĆ