Televizija u 3D Proizvođači kućnih sistema za zabavu su shvatili da, ako žele ljudima da prodaju idealnu zamenu za bioskop, moraju da ovladaju i trećom dimenzijom. Tokom godina za sve veći broj ljudi idealno okruženje za uživanje u filmovima prestaje da bude bioskopska sala u korist topline svog doma. Zahvaljujući razvoju sve naprednijih i impresivnijih kućnih bioskopskih sistema gledaoci imaju sve manje razloga da izlaze iz kuće, jer imaju sve veće ekrane, sve bolji zvuk i sve višu rezoluciju. Kada se činilo da su bioskopi osuđeni na propast pojavio se g. Kameron čiji je film Avatar postao najgledaniji u istoriji kinematografije. Bioskopi su ponovo imali prednost nad kućnim okruženjem – 3D.3D slike, film, pa i televizija nisu novost, ali da li biste verovali da se sve zasniva na tehnologiji staroj skoro dva veka? Zaista, početkom devetnaestog veka ljudi su počeli da se bave stereoskopijom – otkrivanjem načina za snimanje i reprodukciju slika na specifičan način koji stvara iluziju dubine odnosno treće dimenzije na dvodimenzionalnom prikazu. Osnova je u sledećem: ljudi posmatraju svet oko sebe sa dva oka, mozak spaja te dve slike u jednu, a na osnovu razlika između slika koje svako oko vidi nastaje percepcija dubine. Ovo znači da za stvaranje 3D prikaza gledalac mora da primi različite slike u levo i desno oko, a trenutno postoji nekoliko popularnih tehnika koje ovo postižu. 3D tehnologija Verovatno najpoznatiji je anaglifski metod koji preklapa dve slike različitih boja. Slike su ipak dovoljno razmaknute da stvore efekat treće dimenzije. Da bi se svaka slika gledala drugim okom nose se specijalne naočari, svaka sa sočivom koje filtrira sliku druge boje. Ovo su popularne „crveno plave” naočari na koje ste mogli da naiđete tokom godina. Trenutno najzastupljenija varijanta je kombinacija crvenog i cijan filtera koji omogućuje prikaz slika u boji, što crveno-plavi ne može.Drugi princip je u osnovi veoma sličan anaglifskom. U pitanju je polarizacioni 3D koji kao anaglifski prikaz koristi pasivne naočari, ali umesto sočiva različitih boja koriste se sočiva različite polarizacije. Ne samo što su za gledanje ovakvih slika potrebne naprednije naočari sa sočivima čija se polarizacija razlikuje za 90 stepeni, već je i za njihov prikaz potreban poseban ekran odnosno projekciona podloga kod koje ne dolazi do depolarizacije slike.  |
Najzastupljeniji sistem za 3D projekciju koji trenutno puni bioskope nosi zgodno ime „sekvenciranje naizmeničnih frejmova”. Opširnije rečeno, za razliku od prethodna dva sistema koja stavljaju dve slike na isti komad filma i projektuje ih istovremeno, ova tehnologija na kolut filma za prikazivanje naizmenično ređa jedan frejm za levo pa jedan za desno oko. Kako normalne slike moraju da budu prikazane učestalošću od 24 slike u sekundi, ovaj film se kreće brzinom od 48 slika u sekundi da bi se prikazale po 24 slike za svako oko. Naočari za gledanje ovakve slike nisu više pasivni filteri već aktivni sistem zatvarača. Sočivo ovakvih naočara sastoji se iz dva sloja stakla između kojih se nalazi sloj tečnih kristala koji zavisno od napona propuštaju sliku ili ne. Ovakve naočari moraju da budu neprestano u kontaktu sa projekcionim sistemom kako bi u trenutku kada se projektuje slika za levo oko zatvorili desno sočivo i obrnuto.Za kraj smo ostavili sistem pred kojim je ili svetla budućnost ili fantastična propast, zavisno od sfere u kojoj se primenjuje. Autostereoskopija se odnosi na specijalne ekrane na kojima 3D slika može da se vidi bez upotrebe naočara. Specijalna površina ovakvih displeja vrši direkciono prikazivanje slika. Ovo znači da 3D prikaz nije vidljiv iz bilo kog ugla nego samo na specijalnim mestima oko ekrana na koje su dve slike usmerene. Osnovni problem ovakvih ekrana nameće se iz samog opisa tehnologije – gledanje 3D prikaza na njima zahteva nepomičnost, do te mere da ljudi koji su gledali u ovakve ekrane po sajmovima mogu da se pohvale prilično brzo izazvanim bolovima u glavi, vratu ili ramenima. Rešenje je razvoj sistema za praćenje očiju gledalaca i aktivno usmeravanje slike. Sem što je skupo, to predstavlja dodatni problem ako više od jedne osobe treba da gleda u ekran jer bi korekcija usmeravanja za jednu osobu terala i ostale da se pomere ili izgube 3D prikaz. Ipak, ekrani ove vrste već nalaze svoju primenu – prenosna konzola Nintendo 3DS zaobilazi osnovne probleme jer je njegov displej mali, na prenosnom je uređaju i u datom trenutku ga gleda samo jedna osoba. 3D sadržaj Da bi se neko odlučio za kupovinu aparature čija cena varira od dve pa preko pet hiljada evra bolje bi bilo da ima šta da se gleda na istoj. Do skora su u ponudi bili samo bioskopski hitovi u svojim 3D verzijama na Blu-ray diskovima, ali sada je i zapad odlučio da pruži korak za dalekim istokom. Dok se u Japanu 3D TV prenosi i emisije prikazuju već skoro dve godine, ostatak sveta je tek pre nekoliko meseci krenuo sa svojim 3D programima. Od Evrope preko SAD i Brazila do Australije prvi u ponudi su sportski kanali sa specijalizovanim 3D prenosima uz najavu 3D filmskih kanala do kraja godine. Jedan od prvih velikih sportskih događaja sa 3D prenosom bilo je ovogodišnje Otvoreno prvenstvo Francuske u tenisu. U saradnji sa Panasonicom, organizatori ovogodišnjeg Roland Garrosa su na teren Filip Šatrije (Philippe Chatrier) postavili sistem 3D kamera zahvaljujući kojima je Eurosport prenosio sve mečeve pod svojim Eurosport Live 3D brendom koji od sledeće godine treba da krene kao kanal sa neprekidnim emitovanjem kao što je već Sky Sports 3D. Za 3D pokrivanje ovog događanja korišteno je pet Panasonic AG-3DA1 kamkordera koji paralelno snimaju dva full HD streama (ove kamere se mogu naći u slobodnoj prodaji za oko 16.000 evra). Širom Evrope Panasonic je organizovao gledanje ovog prenosa u specijalnim kabinama opremljenim sa TX-P50VT20 plazma televizorima. U Srbiji je projekcije organizovao SBB, a lokacije na kojima su 3D teniski mečevi mogli da se gledaju bio je SBB-ov showroom i teniski tereni kod sportskog centra „Milan Gale Muškatirović”. Takođe početkom juna, kompanija Sony organizovala je četvorodnevno interaktivno predstavljanje palete svojih novih proizvoda u galeriji Progres u Beogradu pod nazivom Sony Open Days. Tom prilikom posetioci su između ostalog mogli da pogledaju Sony Bravia KDL-40LX900, LCD 3D televizor pune HD rezolucije. Na ovom uređaju nije bilo direktnog prenosa već je prikazivan demonstracioni snimak koji je obuhvatao filmove, animacije, sportske događaje i 3D igre. 3D iskustvo Kako sve to izgleda „našem čoveku”? Na prvi pogled – impresivno, ali kad se malo zamisli i pogleda par minuta duže -onda i ne baš toliko. 3D televizija za sada predstavlja više interesantnu novotariju za koju sredstava imaju samo zagriženi entuzijasti, nego što je to nešto u šta se mora investirati radi kvalitativnog pomaka uživanja u sadržaju. Iako ima perspektivu da u dogledno vreme postane standard, trenutno 3D predstavlja skup nedovoljno usavršenih tehnologija čiji zbir jednostavno nije zadovoljavajući. Na prvom mestu pomenimo najveću zamerku, a to su naočari sa aktivnim zatvaranjem koje su koristila oba sistema koje smo pogledali. Ova sočiva, osim što omogućuju 3D prikaz, utiču na boju i pogotovo na kontrast slike, ali na oba utiču negativno. Da li ste spremni da zarad treće dimenzije gledate zatamnjenu sliku sa lošim kontrastom i ispeglanim bojama? Zatim, tu je i druga strana medalje – sekvenciranje frejmova. Prikazivanje 3D slike ovom tehnologijom rezultuje upola slabijim osvežavanjem slike. Zbog ovoga pate najviše sportski događaji gde se lopta kreće brzo: od razmrljavanja do skokovitog kretanja po ekranu čoveku brzo dojadi 3D kada isti, ne samo što ne poboljšava, nego efektivno kvari kvalitet sportskog prenosa. Delimično opravdanje ovoga može da se potraži u rečima samog proroka novog talasa 3D-a, Džejmsa Kamerona, koji kaže da učestalost slika treba da bude dva puta veća, a rezolucija četiri puta kako bi udobnost u praćenju 3D slike bila optimalna. Ovo efektivno znači da bi svi satelitski kanali morali da podignu protok svojih podataka sa 12 na 96 Mbit/s. Za kraj, tu je limit same kamere koja jeste skupa prema merilima prosečnog potrošača i pruža impresivne snimke, ali jednostavno nije prilagođena za snimanje sportskog događaja gde ljudi lansiraju malu žutu lopticu brzinom od 200 km/h. Takođe, čini se da kamera ima problem sa daljinom tj. što je kamera dalje od fokusa snimka to su „duhovi”, artefakti usled preklapanja dve slike, učestaliji. Na prenosu sa Roland Garrosa ovo je pogotovo dolazilo do izražaja kod inače najpreglednijeg snimka, totala terena iz gornjeg rakursa gde je sve sem bližeg igrača imalo jednu ili čak dve dodatne slike. Ima li nade za 3D ili je isti osuđen da se izgubi u moru naprednih tehnologija koje tržište nije prihvatilo? Naravno da ima nade, dovoljno je pogledati pažljivo pripremljene demonstracione snimke za 3D da se vidi da unapred obrađen snimak već nema mnogih problema koji su prisutni kod prenosa uživo. Ipak, da bi 3D TV zaživeo moraće mnogo toga da se promeni. Bolje kamere, brži prenos podataka, kvalitetnije naočari ili displeji koji ne traže naočari, a pružaju udobno gledanje 3D-a. Tada ćemo svi rado stati u red da nabavimo sopstveni kućni 3D bioskop. Dragan KOSOVAC | | 
|
| Čekamo da sazre | 
3D je nešto što iznova vaskrsava. Međutim, problem je u tome svaka nova iteracija ne donosi ništa suštinski novo, već samo nijanse u promenama. Najveći pomak koji je polarizacioni način prikaza 3D slike doživeo je gubljenje žice i bežična sinhronizacija sa prikazanim materijalom (setimo se samo Asusovog GeForcea V6800 DDR Deluxe opisanog u broju 6/2000). Tehnologija je i dalje suštinski ista, a to znači da ćete morati da trpite neudobne plastične naočare na nosu, a nekoga će vrlo brzo i da zaboli glava. Trodimenzionalni prenos Rolan Garosa imao je jednu prednost u odnosu na bioskopske projekcije, a to je nedostatak dubinske oštrine. Iako se dubinska oštrina u filmovima koristi kao stilsko sredstvo (nebitne stvari u kadru se zamućuju), ona je prilikom 3D prikaza nepoželjna. Razlog tome je što ćete očarani 3D-om pokušavati da fokusirate nešto što je u pozadini i, naravno, nećete uspeti u tome, a to će dovesti do glavobolje ili zamora. Kod direktnog prenosa teniskih mečeva to nismo videli. Ono što smo, međutim, videli je različit kvalitet 3D-a u različitim scenama. Na totalu teniskog terena primećivali smo duhove igrača, sudije, mrežice i linija. Na drugim kadrovima 3D efekat bio je skoro neprimetan. Međutim, jedan kadar koji prikazuje igrača iz blizine jednostavno je ostavljao bez daha. Takav je i naš utisak o 3D tehnologiji – ni tamo, ni ovamo. Jednostavno, nemamo utisak da je sve to dovoljno sazrelo, već mislimo da se radi o iznova probuđenom trenutnom hiru i eksploataciji tržišta. Uostalom, ko još želi da gleda sportski prenos sa plastičnim naočarama na licu? Čekamo polarizaciona sočiva! | | Ivan ČABRILO |
|
| Nije za svakog | | Mada prema 3D televiziji nije jednostavno zauzeti stav potpuno oslobođen predrasuda, činjenica je da ona predstavlja kvalitativan skok u doživljaju pokretnih slika u udobnosti doma. Prenos Rolan Garosa u 3D tehnici ostavio je generalno pozitivan utisak, ali više kao najava nečega što će u bliskoj budućnosti dobiti konačnu formu, svojevrstan teaser iz koga se mogu naslutiti mogućnosti nove tehnologije. Iako se sa aspekta režije prenosima teniskih mečeva ne mogu uputiti ozbiljnije kritike, položaj 3D kamera nije bio sasvim adekvatan, tako da mnogi atraktivni uglovi nisu iskorišćeni. Tokom igre pogledom smo „jurili” 3D scene koje najviše odudaraju od klasičnog HD prikaza, što je bilo prilično zamarajuće. Same scene variraju od dubinski odlično definisanih do onih koje su, u najmanju ruku, na nivou običnog 2D prikaza. Najveću zamerku zaslužuje oštrina slike, odnosno njen nedostatak – stalno prisustvo senki i „duhova” ometalo je praćenje objekata koji bi trebalo da budu u fokusu (teniseri), dok je uravnotežena oštrina svih delova slika ostavljala nekako neprirodan utisak, terajući oči posmatrača da po ekranu „jure” predmete koji su u fokusu. To će nekoga ko od 3D tehnologije očekuje oštar prikaz na nivou HD rezolucije ostaviti u dubokom razočaranju. Što se naočara tiče, u početku one stvaraju izvestan diskomfor koji se vremenom smanjuje, ali nikada ne prestaje (naočare bi trebale da budu barem 50% lakše). Sve u svemu, nije tako loše, ali još uvek veoma daleko od „prave stvari” koja bi prosečnog korisnika ponukala da isprazni novčanik na skup upgrade svoje video opreme. | | Gradimir JOKSIMOVIĆ |
|
| Zbuni kupca da odreši kesu | | Do nedavno smo bili bombardovani reklamnim kampanjama u kojima se tvrdilo da je apsolutno esencijalno imati veliki kontrast ekrana, ogromnu paletu boja, brz prikaz slike, oštrinu, itd. Danas, odjednom, kao da cela ta marketinška kampanja nema smisla pred željom proizvođača da stavimo smešne 3D naočare i pokvarimo sve to zarad, blago rečeno, osrednjeg utiska 3D prostora? Naravno, u prvo vreme slika izgleda jako zanimljivo, čak impresivno u nekim momentima kada unapred renderovana grafika demonstrira mogućnosti tehnologije između kadrova ili u pauzama prenosa uživo. Međutim, što vreme više prolazi oduševljenje splašnjava i zapažaju se nedostaci. Servis tenisera je momenat gde se prvi nedostaci najlakše prepoznaju. Loptica dobija isprekidan izgled i odjednom akcija na terenu postaje toliko brza da se stvara zamor očiju. Što više vremena prolazi ovaj problem postaje sve izraženiji a o tome smo već pisali u rubrici Hard/soft 4/2010. | | Možda najveći problem današnjih 3D televizora nije degradacija slike zbog tehnologije koju koriste 3D naočare, verujemo da će mnogi ljudi zanemariti tehničke mane zarad njima bitnijeg 3D efekata. Problem koji će najviše usporiti omasovljenje 3D televizije je paprena cena. Televizori od 50 inča su jednostavno mali da popune vidno polje gledaoca i pruže zadovoljavajući utisak za svako duže gledanje. Čak ni televizori od 65 inča nisu sasvim dovoljni. Dodajmo na to i cenu odgovarajućeg Blu-ray plejera, satelitskog risivera, dodatnog para naočara za ukućane... | | Zoran OLUIĆ |
|
| Osvit revolucije? | | Čini se kao prirodni nastavak u nizu (crno bela televizija, kolor televizija, HD, pa 3D), a činjenica je da mi posmatramo ovu tehnologiju u samom rađanju. Zahvaljujemo firmi SBB koja je omogućila da u Srbiji i regionu, istovremeno sa Evropom, gledamo 3D sportske prenose, ali ne možemo da zanemarimo zamućenost u osećajima koja potiče iz tri osnovne mane: nepostojanje standardizacije (svaki proizvođač ima svoju tehnologiju, recimo same naočare nisu kompatibilne sa 3D TV prijemnikom drugog proizvođača), dečje bolesti (ukoliko soba u kojoj gledate 3D TV nije zatamnjena, sve van slike 3D televizora „trepće”, ako je osvetljeno drugim izvorom svetlosti) i na kraju odnos cena/kvalitet (trenutno je preskupo za mase). Dakle, scenario gledanja 3D fudbala u kući: pozovete samo jednog do tri prijatelja na utakmicu jer imate samo toliko naočara, pre zatamnjivanja sobe celom društvu obratite pažnju na stone koordinate grickalica i pića, i obavezno upozorite da „nema naglog skakanja, lupanja glavom u zid i grljenja kod postignutog gola” zbog mogućeg loma naočara. Prirodno, a? A ono što ćete gledati imaće sliku od fenomenalne, do prosečne i nejasne. Dakle, tehnologija je još uvek u povoju, a njen razvoj treba da krene standardizacijom, ukidanjem naočara i da se kasnije cenom oprema spusti međ’ mase. Ukoliko se to ne uradi, ovo će biti samo još jedan propali pokušaj, gurnut u stranu do neke nove Ajkule ili Avatara... | | Dušan STOJIČEVIĆ |
|
|
