Igrači poteznih strategija po pravilu su strpljivi i pedantni ljudi, ali čekanje na igru više od četiri godine, pa onda još skoro godinu dana da se ruski „original” prevede na engleski ipak su preterivanje. Ako već računa na naše strpljenje, razvojni tim iz .dat-a mogao je da računa i na pedantnost pri interakciji sa njihovom igrom, koja je mnogo toga, ali završena posle sveg ovog vremena, nažalost, nije. Poslednja ekspanzija za legendarni Disciples II izašla je krajem davne 2003. godine. Godinu i po dana kasnije Strategy First objavio je da se treći deo sprema u ruskoj Akelli. Poslednjih godina ruski studiji podigli su kriterijume fanovima poteznih strategija krajnje osvežavajućium dizajnom i impresivnim nivoom energije uloženim u žanr koji na Zapadu polako ali sigurno umire. Možda smo očekivali previše, možda pak treba da budemo zahvalni što neko ipak i dalje pravi ovakve naslove bez obzira na sve nedostatke, možda...

Renaissance nas vraća u mitski svet Nevendaar. Vekovima posle bitaka iz prethodnih delova ljudska Imperija srozana je na nekoliko slabašnih kraljevstava. Kada plamteća zvezda padne sa nebesa, mnogi u tome vide znamenje preokreta, te kralj šalje Lamberta, kapetana svoje garde, da otkrije ima li istine u tome. Kako su ljudi izgubili veliki deo starih znanja, moraće da se okrenu povučenim vilenjacima, ali neko zna šta se zapravo desilo. Pali anđeo Bethrezen, sada demon zatočen duboko pod zemljom, šalje svog slugu Haarhusa da mu dovede taj novi izvor moći koji je pao s neba i koji predstavlja ključ za Bethrezenovu dugo isčekivanu slobodu.

Ako ste stari ljubitelj ovog žanra, od prvog kontakta sa Disciplesom III primetićete da ova igra mnogo više liči na peti deo Heroja nego na Disciples II. Nešto se desilo tokom prelaza sa 2D na 3D prikaz, tako da je karakterističan barokno-kitnjasti stil prethodnog dela prerastao u modele sa previše detalja da bi bili upadljivi i zanimljivi. Ironično, najveća dodirna tačka sa prethodnim igrama jesu 2D ikone jedinica koje i dalje odišu onim Disciples šmekom. Da se razumemo, igra uopšte ne izgleda loše. Naprotiv, kada se potpuno zumira, vidi se zadivljujuća posvećenost detaljima, ali kada normalanu razmeru koristite za igranje, a ne za gledanje detalja, to jednostavno nije Disciples. Takođe, predivno animirani ekrani u gradovima više podsećaju na Heroje V nego što pomažu u očuvanju one autentičnosti koja je Disciples kao serijal izdvajala iz mainstreama, ali i bila odgovorna za njegovu popularnost.

Drugi veliki šok je kada prvi put vidite ekran za taktičke borbe. Karakteristične borbe iz prethodnih Disciplesa ne postoje! Minimalističke taktičke borbe, gde nema kretanja po bojnom polju već su sastav vojske i upotreba magija i veština jedini put do pobede, sada je zamenjem velikim bojnim poljem, podeljenim na heksove (ili popularno „saće”) po kom se vaše jedinice kreću, obilaze prepreke i koriste specijalna polja sa bonusima ili penalima. Izgleda da se dizajnerima Renaissancea baš svidela taktička borba u King’s Bountyju. U ovoj novoj taktičkoj borbi do izražaja dolazi inferiornost veštačke inteligencije, koja je na starom bojnom polju nešto mogla i da uradi, a sada povlači tako stupidne poteze da na momente igra gubi smisao. Zadržano je to da vaše armije čini mali broj pojedinačnih jedinica koje stiču iskustvo kroz borbe i jačaju sa vama. Zahvaljujući tome što je RPG segment igre toliko produbljen i proširen, sada niste ograničeni na šest jedinica (ili tri „velike”) u svojoj armiji već se taj broj penje na deset. Ovo otvara novu dimenziju taktike, ali Disciples je uvek stavljao naglasak na makrostrategiju, a ne na mikrotaktiku.

Jedinice, odnosno građevine po gradovima u kojima ih regrutujete, iste su kao u prethodnoj igri. Ovde niko nije menjao kombinaciju koja dobija. Patuljci, odnosno Planinski klanovi, kao i Undeadovi, nemaju svoju kampanju i nisu prisutni u igri. Prošireni RPG element jeste nešto gde se vidi da je u ovu igru uloženo mnogo truda. Heroji, odnosno vođe vaših armija mogu da pripadaju jednom od četiri arhetipa: ratnik, mag, skaut i lopov. Shodno klasi imate određene početne vrednosti osnovih atributa (snaga, izdržljivost, intelekt, okretnost, preciznost) i pasivnih bonusa koje razvijate kroz nivoe ili aktiviranjem predmeta i događaja na mapi. Jedan od znakova raspoznavanja ovog serijala ipak je i dalje tu – impresivne magije na strateškoj mapi koje imaju uticaja na taktičke borbe. Slobodno kretanje neutralnih jedinica (i mogućnost da vas napadnu ako se ne krećete pažljivo) više nije prisutno. Ipak, tu je sada AI protivnik, koji će da čisti te iste neutralne jedinice i uzima vam pred nosom predmete i resurse... ako bude imao sreće jer, kao onaj na taktičkoj mapi, ni ovaj na strateškoj nije baš najbistriji.

Vizuelna komponenta je impresivna. Bez obzira na to da li vam se sviđa smer u kom su dizajneri evoluirali, prepoznatljivi stil Disciplesa izlgeda veoma lepo. Ono što je pravi problem ove igre jeste tehnička nedovršenost. Previše izletanja u Windows, kočenja i drugih bagova koji efektivno prekidaju tok igre. Kada toga ne bi bilo, tek tada bismo mogli da razmišljamo o tome da li nam se sviđaju inovacije i odstupanje od onoga što smo prećutno smatrali kanonom serijala. Nakon godina čekanja, treba još da čekamo i patcheve koji će da isprave ovakve propuste – to zaista nije u redu. Ako, pak, kao većina ljubitelja poteznih strategija, pa još sa fantasy tematikom, loše podnosite sušu naslova u ovom žanru, okušajte svoju sreću sa Disciples III: Renaissanceom. Možda će vas iznenaditi. Doduše, nije ono što je Disciples bio nekada, ali na momente ume da bude prilično zabavna igra.

Dragan KOSOVAC