Trenutno je jedini lifeline naše ruinirane ekonomije – Internet

Znate onu mantru sa časa geografije: Srbija (a ranije neka druga, u datom istorijskom trenutku aktuelna partokratija, tj. uvek soon to expire inkarnacija Jugoslavije) jeste zemlja sa povoljnim geopolitičkim položajem i brojnim prirodnim resursima i bogatstvima. S obzirom na to kako nam je bilo prethodnih decenija i kako nam je sada, čovek ne može da se ne zapita kakva bi Srbija tek bila sa, ne daj bože, nepovoljnim geopolitičkim položajem (šta god to značilo u hiperpovezanom globalnom društvu i ekonomiji) i bez mnogo prirodnih resursa.

Možda bismo, na primer, bili kao Šveđani, Norvežani i ostali „nesrećnici” kojima noć traje pola godine, a jedini prirodni resurs su im gole stene i korov. Gle čuda, po standardima naših udžbenika, ove sirote države nemaju povoljan blah blah položaj, resurse i prirodna bogatstva (ali imaju PayPal), pa opet nekako uspevaju da prkose geodeterminističkoj logici i da žive lepo, bez mnogo brige o sudbonosnim pitanjima i potrebe da budu stalno naoštreni i oprezni zbog vrebajućih stranih neprijatelja i domaćih indoktriniranih poturica.

Ima li ovo, naizgled random hejtovanje, poentu? Ofkors. I da sedimo na nafti i zlatu, dokle god je naša društvena klima pogodna za berićetni razvoj Segetem Corruptionem i sve dok nas partokratija sprečava da od šume vidimo drveće, neće nam svanuti. Istina, mi Srbi jesmo prirodno obdareni – zemljištem, vodom, klimom, pa zaista i možemo da hranimo celu Evropu. Ali, pošteno, problem je u tome što smo toliko pukli (bilo da je reč o poljoprivredi, stočarstvu, industriji ili uslužnim delatnostima) da se sada teško možemo pokrenuti s mrtve tačke. Posle onakvih privatizacija i ovolike korupcije i monopola, teško da će se neko ozbiljan usuditi da investira kod nas.

Međutim, ako pogledamo izbornu kampanju, od koje ne možemo pobeći koliko god se trudili, jedne te iste neuništive face ne prestaju da govore o nekakvim investicijama, pokretanju Srbije i novim radnim mestima, iako nas, da se ne lažemo, čeka grčki scenario ako budemo nastavili ovako – i to mnogo brže nego što mislimo.

Šta je onda spas za pojedinca? Nastavak masovnog egzodusa umne i fizičke radne snage? Ne mora da bude.

Možda političari i iskreno žele da poprave ovu našu Srbiju, ali ne znaju kako to da urade jer predlažu tradicionalna rešenja u vreme kada cvetaju novi poslovni modeli i kada je svet postao sasvim drugačiji. Žive u prošlosti i razmišljaju o fabrikama, proizvodnji i izvozu u vreme kada ne možemo da budemo veći Kinezi od samih Kineza, dok nam nezaustavljivi točak evolucije globalnog društva pruža poslednju šansu i daje „na izvol’te” najvažniji resurs – informaciju.

Ne postoje instant rešenja za izlazak iz krize, ali postoje koraci koji se ne smeju preskočiti, putevi koji se moraju odabrati. Trenutno je jedini lifeline naše ruinirane ekonomije Internet. Ako ovde nema para, ima ih u svetu. Ako nemamo novca da investiramo, investirajmo u sebe, u svoje znanje. Na Internetu je ono otvoreno i besplatno, dostupno svima. Danas je moguće stvoriti vrednost ni iz čega – ljudi kupuju virtuelnim valutama nepostojeće proizvode u izmišljenim svetovima video igara, dok developeri akumuliraju realan profit.

Umesto Rusije, Kine, EU ili Amerike, hajde da odaberemo virtuelno tržište koje ne zna za granice: Facebook, Android, iOS, Windows 8 Metro... Umesto bučnih mašina i dimnjaka sa crnim oblacima, odaberimo HTML5, Ajax, AdobeAIR... Za to nam nisu potrebni milioni, dovoljan je samo kompjuter od 300 evra.

Čak i da ne znate da pravite web aplikacije, igre ili sajtove i ako niste programer, dizajner, developer, sa jakom internet industrijom živnuo bi i ostatak Srbije. Uostalom, kod nas je sve više jakih internet firmi – njihovi zaposleni ovde rade za svetsko tržište i primaju dobre, ne srpske plate.

Zamislite samo da narednih godina Srbija napravi sto puta više ovakvih firmi (na Internetu uvek ima mesta!). To je sto puta više prodatih patika, posećenih restorana, kupljenog nameštaja... Uz internet industriju kao osnovu i ovakav „virtuelni izvoz” koji bi doneo stvaran i pošteno zarađeni novac procvetale bi i druge, pre svega uslužne delatnosti.

Dovoljna je jedna generacija i školstvo okrenuto IT-u, a ne nastavnicima i srednjoškolskim profesorima fizike i matematike zbrda-zdola konvertovanim u informatičare, sa računarskom logikom iz vremena PC 486. Klinci otkidaju na nove tehnologije, samo bi država trebalo da isprati ritam njihovog razvoja i da ih motiviše da krenu u pravom smeru.

Ivan VESIĆ