Stvarni svet virtuelnih kompjutera

Grafik 1: Dual Core Pentium procesor brzine 1,6 GHz samo je za nijansu lošiji od realnog Celerona na 1,5 GHz

Svedoci smo toga da u poslednje vreme reč virtuelni postaje vrlo rasprostranjena. Tako imamo virtuelnu stvarnost, virtuelnu komunikaciju, virtuelne diskove, virtuelnu ljubav, virtuelne kancelarije, virtuelne privatne mreže (VPN) itd. U eri sveopšte virtuelizacije došao je red i na virtuelne kompjutere. Doduše, oni komercijalno postoje više od jedne decenije, ali su tek sa razvojem elektronike i hardvera došli do nivoa potpune upotrebljivosti. Danas, kada veličine hard diskova merimo u terabajtima, imamo mikroprocesore sa po četiri ili više jezgara i kada, recimo, 16 gigabajta memorije nisu više luksuz, virtuelni kompjuteri predstavljaju dobar izbor za brojne primene o kojima ćemo tek govoriti. Sada prvo da vidimo šta su to virtuelne mašine i kako one funkcionišu.

Pogled ispod haube

Pre nego što krenemo dalje, odmah da razjasnimo jednu stvar. Pod pojmom virtuelne mašine podrazumevaju se i softverska rešenja namenjena izvršavanju određenog programskog koda. Predstavnik te podgrupe virtuelnih mašina je naširoko poznata JVM (Java Virtual Machine). JVM, kao što znamo, služi za pokretanje Java programa, dok je namena virtuelnih mašina o kojima mi govorimo u ovom tekstu pokretanje različitih operativnih sistema u okviru nekog drugog (ili istog) operativnog sistema. Teško da ćemo uskoro videti neki emulator napisan na jeziku Java koji će biti toliko moćan da pokrene Windows 7. To virtuelne mašine rade bez velikih problema zahvaljujući svojoj programskoj konstrukciji.

Grafik 2: Na procesorskim testovima imamo tendenciju sasvim ujednačenih performansi gostujućih OS-ova, koje su približno za polovinu sporije od rezultata hosta

U vreme kada su se pojavile prve komercijalne VM (Virtual Machines), najjači mikroprocesori na PC tržištu bili su iz porodice Pentium III. Kako obezbediti da mikroprocesor pored svog sopstvenog operativnog sistema opsluži još najmanje jedan pokrenut kroz VM? Pogledajmo sliku na sledećoj strani. Tu vidimo uprošćenu shemu funckionisanja jednog kompjuterskog sistema. Centralno mesto pripada operativnom sistemu i njegovom kernelu. Kernel je bukvalno srce svakog operativnog sistema, zadužen je za najelementarnije funkcije i od njega najviše zavisi to koliko će OS biti brz, stabilan i kvalitetan.

S leve strane imamo prikaz klasične aplikacije koja se obraća za usluge operativnom sistemu, a ovaj opet kernelu, koji se preko drajvera obraća hardveru. S desne strane imamo aplikaciju/program (oni su na shemi uvek prikazani crvenom bojom), ali je taj program sada naša virtuelna mašina. Tajna efikasnosti VM leži u tome što je napisana tako da što neposrednije pristupa kernelu i na taj način efikasno i brzo pristupa hardverskim resursima. Na grafikonu je to prikazano sa tri strelice, što označava mnogo snažniju interakciju od one koju ima obična aplikacija.

Grafik 3: Razlika koja se ne oseća. Šteta što ovo nisu rezultati za 3D grafiku. Iako je nismo testirali zbog nekompatibilnosti platformi, rezultati su daleko iza ovde prikazanih

U virtuelnoj mašini instaliran je operativni sistem, a na vrhu opet imamo aplikaciju koja zahvaljujući VM-u pristupa resursima, maksimalno zaobilazeći kernel OS-a iz same VM (zelena strelica). Ne želimo ovde da širimo priču o teoriji operativnih sistema, već samo da dodamo da virtuelne mašine interraguju sa nultim (kernel) i prvim prstenom (prsten drajverskih aplikacija), deleći resurse mikroprocesora u zaštićenom režimu rada. Ceo koncept stručno se naziva x86 virtuelizacija. Ranije se koristila softverska virtuelizacija, da bi se posle predstavljanja procesora Athlon 64 sa tehnologijom AMD-V prešlo i na hardversku virtuelizaciju. Noviji PC kompjuteri, bilo sa Intelovim, AMD-ovim ili VIA mikroprocesorima, imaju ugrađenu podršku za hardversku virtuelizaciju.

Još jedna važna stvar koju treba znati kada se govori o ovoj oblasti jeste terminologija. U svetu mrežnih tehnologija postoje termini klijent i server. Klijent je korisnik usluga, dok server opslužuje zahteve korisnika (radnih stanica). Slična stvar je i kod virtuelnih mašina, samo što ovde ulogu servera igra vaš elektronski miljenik koji se naziva host (domaćin), dok je OS koji izvršavamo unutar VM-a guest.

Četiri musketara

Za ovaj test izabrali smo četiri najpoznatije i najviše korišćene virtualne mašine za platormu Windows. Treba reći to da, osim za Microsoftove operativne sisteme, postoje virtuelne mašine za Mac OS X i Linux. Štaviše, na tim platformama one su mnogo popularnije, pošto omogućavaju izvršavanje ogromne programske baze napisane za Windows. Tri od četiri ovde prikazane VM mogu da rade pod operativnim sistemom Linux (osim Microsoft Virtual PC, koji je isključivo Windows aplikacija), dok VMWare i VirtalBox mogu da rade i pod Solarisom. Da ne dužimo, prelazimo na prvog kandidata.

Microsoft Virtual PC 2007

Početkom prethodne decenije postojala je firma Connetix, koja je proizvela za to vreme vrlo kvalitetan program pod nazivom Connetix Virtual PC. Bila je to lepa VM, koja se dosta dobro snalazila sa izvršavanjem aplikacija kako za Windows tako i za OS/2 i Linux OS (tačnije za Red Hat). Kako to obično biva, dođe velika riba i proguta malu. Tako od 2004. godine imamo program koji potpisuje veliki Microsoft. U prvoj Microsoftovoj verziji (VPC 2004), ovaj program mogao je da pokreće i VM koje su pisane za MS-DOS, ali je kasnije ta podrška ukinuta (moguće je i sada pokrenuti DOS, ali on nije podržan sa dodacima). Od 2006. godine program je postao besplatan. Izlaskom na tržište Windowsa 7 prestaje razvoj programa, a njegov deo se ugrađuje u sam Windows (verzije Professional, Enterprise i Ultimate) i naziva se Windows Virtual PC. Planiran je da emulira samo Windows XP i, ako ćemo pošteno, to radi dosta traljavo. Poslednja verzija ovog (govorimo o Virtual PC-ju) programa bila je VPC 2007 (goo.gl/x6vRJ, 30,4 MB). Za to vreme nudila je prilično dobre mogućnosti onima kojima su dodatno bili potrebni OS-ovi iz linije Windows. VM je projektovana tako da emulira rad Pentium II/III platforme sa Intelovim čipsetom BX 440. Za grafički podsistem zadužena je emulacija grafičkog procesora S3 Trio 32/64. Stariji korisnici sećaju se da su to bile low-end grafičke kartice sa 2–4 megabajta memorije. Doduše, VPC postiže bolje rezultate od onih koje je postizala originalna kartica zato što je prvobitni hardverski koncept znatno proširen i pod emulacijom imamo dovoljno jake performanse da bismo mogli da izvršavamo grafički nezahtevne aplikacije. Za zvuk je zadužena emulacija legendarne kartice Sound Blaster 16 (ISA), a mrežna kartica je DEC 21140.

Jedna od najvećih prednosti programa je njegova jednostavnost. Interfejs je urađen tako da će i apsolutni početnik ubrzo shvatiti kako da ga koristi. Čak su i podešavanja svih naprednih parametara sasvim jednostavna, pa će „uštimavanje” radnog okruženja biti zaista brzo. Na vrhu prozora nalazi se linija menija, iz koje ćete brzo pristupiti uređajima kao što su CD i flopi disk, a takođe i virtuelnim diskovima i disketama. Sve u svemu, interfejs programa ne zauzima mnogo prostora i na taj način nam ostavlja veću površinu za rad. Osim pokretanja VM u prozoru, moguće je raditi i u režimu punog ekrana (full screen). Za razliku od konkurenata, VPC nema mogućnost tzv. sistemske integracije, koja omogućava da dok radimo, recimo, u Windowsu 7 kao domaćinu (host) istovremeno radimo i sa još nekim (gostujućim) operativnim sistemom kroz VM i da pritom imamo osećaj da radimo sa jednim a ne sa dva OS-a.

Sam rad sa ovim programom je dosta prijatan. Prelazite kursorom miša iz svog OS-a i obratno sa velikom lakoćom. Kopiranje i sve ostale operacije odražavaju se na clipboardu. Prebacivanje dokumenata između VM i računara radi odlično. VPC koristi virtuelne hard diskove u formatu VHD, a prepoznaje i ISO fajlove, kao i nekoliko osnovnih formata virtualnih flopi disketa.

Ne može se reći da VPC briljira po pitanju performansi, ali je unutar njega moguće sasvim pristojno raditi. Verovatno je od svih ovde testiranih VM programa pokazao najveću osetljivost po pitanju interapta (sistemskih prekida), pa se dosta često dešava da imamo zvuk sa zastojima, kao i prekide u reagovanju miša i tastature. Na benchmark testovima VPC pokazuje vrlo zanimljive rezultate. Uglavnom najslabije, ali se ponekad dešava da nadmaši sve svoje rivale. Na testovima sa grafikom (pogotovo sa 3D) znao je često da ne završi test do kraja pošto emulirana video kartica za to nije sposobna. Neosporno mu je najslabija strana rad sa memorijom, što se vidno odražava na ukupni utisak. Šteta što Microsoft nije nastavio sa razvojem ovog programa i što u njemu nije implementirao emulaciju savremenijeg hardvera. Ovako, pored svih nedostataka, VPC je još upotrebljiv program, posebno na mašinama koje koriste Windows XP. VPC u principu može da podrži i poneku Linux distribuciju (tačnije, RedHat i SuSe). Međutim, to je već složenija procedura, koja nam nije neophodna pošto imamo alternativu u drugim VM programima.

Oracle VirtualBox 4.1.22

Ovaj program (www.virtualbox.org, 90,1 MB) prerađena je verzija poznatog univerzalnog emulatora QEMU, tačnije njegove x86 verzije. Na svetlost dana izašao je početkom 2007. godine, a izdala ga je kompanija Innotek. Nedugo zatim tu firmu je kupio Sun Microsystems, da bi početkom 2010. Sun kupila kompanija Oracle. Danas je to najpopularniji program za VM, zbog imena kompanije koja stoji iza njega, a ponajviše zbog cene, koja je, na zadovoljstvo korisnika, jednaka nuli, mereno u svim svetskim valutama.

VirtualBox, slično kao i VPC, emulira Pentium platformu na PII bazi (čipsetovi 440BX, 440GX, 440ZX), proširenu podrškom za ICH6 (I/O Controller Hub v.6), koji je prvi doneo podršku za PCI Express magistralu, kao i za Intel High Definition Audio. Postoji i emulacija ICH8 za SATA diskove, kao i za SCSI i SAS. Moguće je u podešavanjima izabrati i novi ICH9, ali to umanjuje performanse, pa zato ipak nije preporučljivo. Program podržava emulacije čitavog niza mrežnih adaptera: AMD PCnet PCI II (Am79C970A), AMD PCnet-Fast III (Am79C973), Intel Pro/1000 MT Desktop (82540EM), Intel Pro/1000 MT Server (82545EM), Intel Pro/1000 T Server (82543GC). Za osnovu grafičke karte izabrana je nVidia GeForce 256 (početak GeForce ere), koja ovde može donekle da podrži i DirectX 9. Pored pomenutog Intelovog HD zvuka, podržani su i AC’97 i SoundBlaster 16. RAM može da se postavi maksimalno na 2 GB, dok se za grafičku karticu može rezervisati do 128 MB memorije. VirtualBox podržava kako 2D tako i 3D akceleraciju, koja je još u fazi razvoja i ne radi baš savršeno (Direct3D proizvođač zasad smatra eksperimentalnim). Ne očekujte neke vrhunske performanse u igrama (tačnije, računajte na minimalne performanse, i to samo u pojedinim igrama starijeg datuma).

Sa zvukom ima manje problema nego u slučaju VPC-a, a slično se može reći i za rad miša i tastature. Dalje, program vam omogućava istovremeni rad sa četiri mrežne kartice. Svaka od njih može da radi u jednom od pet režima – NAT, Bridged adapter, Internal adapter, Host only adapter ili Generic networking. Objašnjavanje specifičnosti svakog od ovih režima prevazilazi okvire teksta, pa ćemo ovde samo reći to da je za ogromnu većinu primena najbolje rešenje modalitet rada NAT.

Od ostalih stvari koje nam pruža VirtualBox možemo pomenuti import ili eksport drugih virtualnih mašina kroz Open Virtualization Format (OVF), što baš i nije najfleksibilnije u ovom trenutku pošto format nije široko rasprostranjen (mada se očekuje da će to postati u bliskoj budućnosti). Isto tako, postoji mogućnost kloniranja virtuelne mašine, tako da od jedne instalirane instance nekog operativnog sistema možemo da dobijemo više identičnih i da ih koristimo kao potpuno nezavisne kompjutere (mada se to može postići i običnim ručnim kopiranjem). Standardna je i opcija za pravljenje tzv. snapshotova – snimanja trenutnog stanja u kojem se nalazi virtuelna mašina. To funkcioniše slično kao Windowsov System Restore, pa ćete uvek biti u stanju da vratite stanje kompjutera unazad ukoliko ste nešto zabrljali. Za one koji se budu ozbiljnije služili ovim programom, dobro će doći i ugrađena podrška za udaljeno upravljanje/administraciju. Program nudi još jednu interesantnu opciju koja se zove teleportacija, a u suštini znači transport virtuelne mašine između dva fizička kompjutera dok ova radi. Ne znamo koliko će nekome to biti od koristi, ali je bolje da opcija postoji nego da ne postoji. Odnedavno je prisutna i opcija za instalaciju dodataka za sam program, ali ona do danas ipak nije zaživela u potpunosti.

Rad sa ovim programom je prijatan kao i sa prethodnim. Meniji su jednostavni i dozvoljavaju pristup svim osnovnim opcijama. Na kompjuterima prosečnih performansi daje sasvim zadovoljavajuće rezultate po pitanju brzine. Instalacija „dodataka za gosta” (Guest additions) skoro je uvek automatska (izuzev nekih distribucija Linuxa, gde ih je potrebno instalirati ručno, uz pomoć komandne linije terminala). Posebno nam se svidela tzv. seamless mode sistemska integracija, kada radimo u okruženju Windowsa 7 a istovremeno pristupamo Linux aplikacijama, i to ostavlja utisak da se vaše Linux aplikacije izvršavaju kao da su pisane za „prozore”. Da ne zaboravimo da napomenemo i simpatičnu (više kozmetičku, ali korisnu) mogućnost da na desktop postavimo prečicu za našu VM i da joj pristupimo bez ulaska u VirtualBox.

Nažalost, ni ovog puta nije moglo sve da prođe bez problema. Autori programa su nas uskratili za divnu opciju prebacivanja fajlova sa, recimo, desktopa našeg PC-ja na desktop VM, što je i te kako korisna opcija koja uprošćava razmenu dokumenata. Ovo je moguće postići zaobilaznim putem dodajući ulogu deljenog foldera desktopu PC-ja, ali bi bilo mnogo bolje da su implementirali elegantnije rešenje. Inače, deljeni folderi prikazuju se u okviru virtuelne mašine kao mapirani mrežni diskovi. Među nedostatke možemo da ubrojimo i prilično veliki broj „fatalnih” grešaka koje obaraju virtuelni sistem. One se obično dešavaju prilikom isključivanja virtuelnog kompjutera, ali to, barem kod nas, nikada nije izazvalo bilo kakvo oštećenje podataka. Program jednostavno izbaci poruku o „nepopravljivoj greški” i završi rad.

VirtualBox je izuzetno popularan program, koji još nije dostigao vrhunac svojih mogućnosti. Sa poboljšanjem karakteristika grafičkog interfejsa i povećanjem stabilnosti, ovaj program bi svakako mogao da konkuriše kao najbolji u svojoj klasi. Međutim, i ovakav kakav jeste, on je više nego upotrebljiv. Autor ovog teksta već ga dosta dugo koristi za pokretanje Linux radnog okruženja, što on radi vrlo dobro. Kada je reč o Windows okruženju, treba reći to da program ne daje podršku za starije Windowse kao što su 95, 98, ME, a i podrška za Windows 2000 je donekle ograničena (nema podrške za Direct3D). Emulacija Windowsa 7 je dobro urađena, pa ćete moći da uživate u Aero interfejsu i da skoro ne primetite da ne radite na „pravom kompjuteru”. Dakle, ako su vam ciljna grupa Windows XP, Linux ili pak Windows Vista ili 7, VirtualBox predstavlja odličan izbor koji možete da napravite.

VMware Workstation 8

Ovo je svakako najčuveniji program od svih prikazanih. Firma VMware koja ga je proizvela danas je važan igrač na polju kako softverskih tako i hardverskih VM. Profit od tri milijarde dolara dovoljno govori. VMware (www.vmware.com, 466 MB) je po stažu najstariji i može se reći da su ga uvek krasili fleksibilnost i veliki broj opcija koje nudi. Jedino je uvek postojao problem sa velikim hardverskim zahtevima, ali to je danas prošlost.

Slično ostalim programima na testu, VMware je zasnovan na Intelovom čipsetu PII 440 BX. Video adapter je u ovom slučaju VMware SVGA II, koji podržava do 128 MB memorije (na testovima je ova kartica pravila mnogo manje problema od ostalih pošto emulira više hardverskih opcija). Mrežna karta je VMware Accelerated AMD PCNet Adapter. Za zvuk je zadužen Creativeov Audio PC 13717/1373 (pre akvizicije Creativea zvale su se Ensoniq) pod XP-om i Intel HD pod Vistom i sedmicom. Samo da napomenemo to da je zvuk inicijalno isključen.

Ako počnemo sa nabrajanjem i objašnjavanjem svih opcija koje nudi ovaj program, to će trajati dugo. Zato to činimo u kratkim crtama. Slično kao VirtualBox, od verzije 8 imamo opciju za eksport naše VM u univerzalnom formatu OVF. Omogućen je direktan import mašina napravljenih sa VPC. Uz pomoć programa VMware vCenter možemo virtuelizovati host sistem sa svim programima instaliranim na njega. Ukoliko koristimo neke iz palete programa za virtuelizaciju firme VMware (ESX, ESXi, Workstation), možemo se na jednostavan način priključiti na neki od servera instaliranih na njima. Unutar programa je integrisan tzv. ACE (Assured Computing Environment), s kojim je moguće, na primer, kreirati VM koja će sadržati neki softver koji vi nameravate da distribuirate drugim ljudima kao gotovo rešenje. Nažalost, trebalo bi dosta prostora da se opiše ovaj moćni podsistem i svi njegovi potencijali.

I ovde imamo mogućnost pravljenja snapshotova, kao i mogućnost kloniranja sistema. VM možemo staviti na raspolaganje ostalim korisnicima sa udaljenim pristupom ukoliko tu mašinu označimo kao deljenu (shared). Možemo praviti VNC konekcije sa drugim sistemima, uploadovati virtuelnu mašinu na udaljeni server, praviti skrinšotove, kao i zapisivati video u AVI formatu (korisno kada želimo nekome da pokažemo kako da obavi neku operaciju). Funkcijom Suspend snimamo trenutno stanje memorije i sledeći put kada budemo koristili našu VM, ona će biti na raspolaganju kroz svega nekoliko sekundi, i to zajedno sa svim otvorenim programima u njoj – nešto slično opciji hibernacije koju koriste operativni sistemi. U pitanju je izuzetno korisna opcija koja smanjuje čekanje podizanja OS-a na minimum.

Divna je i mogućnost VMwarea da mapira virtuelni disk VM i stavi ga na raspolaganje operativnom sistemu. Nakon toga, svi fajlovi koji se nalaze u tom disku biće vam na raspolaganju čak i onda kada program nije pokrenut! Taj disk će se pojaviti na spisku sa svim ostalim diskovima koje imate na svom „pravom” kompjuteru (i to pod imenom koje ima unutar same VM). Isto tako, postoji mogućnost da neki eksterni uređaj stavimo na raspolaganje našoj VM. Na primer, da preuzmete kontrolu nad web kamerom i pričate na Skypeu do mile volje.

Što se tiče vizuelne strane programa, pored spiska instaliranih VM prikazanih u konzoli s leve strane, sada imamo i tzv. thumbnail bar s donje strane, gde možemo vizuelno da pratimo koje su VM trenutno aktivne. Sve je to OK, ali za komforno korišćenje morate imati monitor sa većom dijagonalom. Ono što nam se ne dopada u ovoj verziji je to što se toolbar sada ne može smestiti u istu ravan sa linijom menija i na taj način uštedeti nešto prostora na ekranu. Ispod toolbara nalaze se tabovi sa pokrenutim VM (ili sa onim koje su pokretane ili pak zaustavljene).

Rad unutar ovog programa zaista uliva samopouzdanje. Prebacivanje sadržaja na relaciji VM – kompjuter radi bez greške. Sve radi potpuno glatko i bez ikakvih zastoja. I ovde postoji opcija sistem integracije, koja nam omogućava da radimo sa dva OS-a kao da je u pitanju samo jedan. Taj sistem sada se naziva Unity i kada ga aktivirate, start meni gostujućeg sistema nalazi se tik iznad start menija hosta. Inače, u toku rada je sakriven i nema taskbar, kao što ga ima, recimo, VirtualBox (što ostavlja više radnog prostora, pošto se otvoreni programi prebacuju u taskbar hosta). Jedna od stvari koja nam je uvek smetala kada je u pitanju VMware jeste pomalo nezgrapan pristup virtuelnim CD i flopi diskovima.

Sve u svemu, VMware Workstation 8 je sjajan program sa veoma malo nedostataka i sa samo jednom ozbiljnom manom – nije besplatan. Kao uteha može da posluži činjenica da je moguće besplatno koristiti program VMPlayer, u kojem možete neograničeno raditi sa mašinama napravljenim u VMware Workstationu, ali ih ne možete kreirati. Ako ste profi i novac vam nije problem, onda je ovo najbolje rešenje za ozbiljnu implementaciju virtuelnih mašina. U toku pisanja teksta izašla je verzija 9. O njoj ćemo govoriti neki drugi put.

Parallels Desktop for Windows 4.0

Onima koji se duže vreme bave računarima neće biti nepoznat ovaj program (www.parallels.com, 103 MB), kojem je izgleda bilo suđeno da uvek bude u senci velikih takmaca kao što su VMware i Microsoft. Zbog pristojne brzine rada i stabilnosti omiljeni je izbor mnogih. U poslednje vreme izgleda da ova švajcarska firma nije toliko zainteresovana za Windows segment, te se okreće verziji za Mac OS X, za koji nove verzije izlaze frekventnije. Samo da napomenemo to da se ovaj program među korisnicima Macova visoko kotira i odlično parira konkurenciji. Verzija programa koju smo testirali je 4.0 i stara je skoro tri godine. Krajem 2011. godine pojavio se Parallels Workstation 6, ali ćemo njegov prikaz ostaviti za neki drugi put. Parallels Desktop 4, iako vremešan, sasvim dobro obavlja posao i nalazi se na desktopima mnogih korisnika.

Prvo što pada u oči je da je sistem izgrađen oko Intelovog čipseta i965, što je za nekoliko generacija ispred konkurencije. Grafička karta je Parallels Video Adapter (do 256 MB), zvuk je AC ’97. Potencijalno ograničenje RAM-a je više nego pristojnih 8 GB, dok je maksimalan broj procesora u sistemu osam. Mrežna karta je kompatibilna sa RTL8029 i moguće je istovremeno koristiti njenih 16 instanci. Podržava do četiri virtuelna hard diska od po 2 TB.

Neprijatno iznenađenje već na prvom koraku čeka sve vlasnike 32-bitnih sistema, pošto se ova verzija programa radi isključivo na x64 arhitekturama. Istina, vi možete instalirati program i na 32-bitnom sistemu, ali na njemu možete samo kreirati virtuelne mašine, ali ne i koristiti ih. Srećnici kod kojih kuca x64 srce primetiće da program zaista brzo reaguje. Jedan od razloga za to je što „virtuelka” preuzima više procesorskih resursa od hosta nego konkurencija (ostali VM programi uglavnom koriste resurse oko 50:50).

Interfejs programa veoma podseća na VMware. Čak je i modus sistemske integracije sa desktopom hosta (koji se ovde zove Coherence mode) urađen na isti način. Na prvi pogled su i mogućnosti dosta slične. Ako imate već funkcionalnu virtuelnu mašinu za neku drugu platformu, možete je prebaciti u Parallels Desktop pomoću tzv. Parallels transportera, koji se nalazi u meniju File. Direktno je moguće uvesti konfiguracije rađene u VPC i VMware, dok je iz VirtualBoxa moguće uvesti hard disk i na osnovu njega napraviti novu konfiguraciju. Iz istog menija možete pristupiti lokaciji na internetu i otuda skinuti neku od već gotovih VM. Kao i kod njegovog vizuelnog brata blizanca, moguće je praviti snapshotove, klonirati VM i snimati sadržaj ekrana. Ako ne želimo da sačuvamo sadržaj sesije, koristimo se opcijom Safe Mode. Iako nam je ostavljena mogućnost podešavanja brojnih detalja konfiguracije naše mašine, razočaravajuće je odsustvo NAT modusa povezivanja u mrežu. Većini ovo neće smetati, ali za pojedine namene to je veliki nedostatak. Isto je tako razočaravajuća mogućnost deljenja foldera sa samo četiri lokacije – Desktop, Documents, Pictures i Music. I pored ovih nedostataka, Parallels Desktop ima svoje vrline, koje ćemo videti u nastavku teksta. Sve u svemu, Parallels Desktop nema mnoštvo opcija kao VMware, ali ima više nego dovoljno potencijala za upotrebu. Da je kojim slučajem besplatan, bio bi favorit po mnogim parametrima, a ovako ostaje u senci VMware Workstationa.

Testiranje

Da bismo se uverili u stvarne brzine koje nude savremene virtuelne mašine, izveli smo testove na dve platforme. Jedna je sada već malo zastareli laptop Acer 4720z (sa Intelovim dual core procesorom na 1,6 GHz, Intelovim čipsetom 965, 2 GB DDR2 RAM-a i 500 GB hard diskom), dok je druga platforma profesionalni stariji low-end server HP Proliant 320 (Intelov Xeon 1,87 GHz, 4 GB DDR3 RAM-a, 4x 500 GB SATA-2 HDD 7200RPM, RAID). Prvi sistem je bez podrške za hardversku virtuelizaciju, dok na HP serveru ona postoji.

Kao mnogo veći problem pokazao se izbor benchmark testa sa kojim treba izmeriti performanse. Prvobitno je bilo planirano da to bude stari, dobri PC Mark 2004, ali je iskrsao problem kada virtuelne mašine nisu htele da završe testove do kraja i program je blokirao. Zbog toga je izbor pao na Passmarkov test Performance. I sa njim je bilo problema u 3D delu testa, pošto nijedan od takmičara nije mogao da završi složenije 3D testove. Na kraju je odluka ipak pala na test Performance, s tim što je izbačen deo vezan za 3D grafiku. Isto tako smo rešili da izvršimo testiranje pod Linuxom, pa da krenemo od njega.

Radi ekonomije prostora, testirali smo samo mašine koje podržavaju 32-bitne procesore, ali bez VPC 2007, koji nije mogao da pokrene Linux Mint 11. Za poređenje performansi koristili smo referentni kompjuter na bazi Intelovog mikroprocesora Celeron 1,5 GHz iz samog testa.

Već smo rekli da je za merenje performansi korišćen program Passmark Performance Test. Na dijagramima su rezultati za 32-bitne verzije VM programa, pošto se podaci u suštini samo ponavljaju. Kao što se vidi na grafikonu performansi CPU, virtuelne mašine u proseku zaostaju za hostom nekih 40 do 50 procenata. Pri tom su karateristike svih testiranih programa veoma približne. Nijedan od njih ne zaslužuje da bude nazvan ni favoritom niti pak autsajderom.

Rezultati testova grafičkog podsistema vrlo lako mogu da iznenade neupućene, pošto smo u nekoliko testova dobili bolje rezultate VM nego što ih postiže sam host! Sve će biti mnogo jasnije kada kažemo da je na hostu instaliran Windows 7 sa svojim grafički zahtevnim interfejsom Aero, dok su VM testirane sa Windowsom XP SP3. Eto dobre prilike da se uverimo koliko „koštaju” razna ulepšavanje radnog okruženja. U prva dva testa sve VM su opet pokazale približno jednake rezultate koji su za 10 do 15 procenata slabiji od rezultata hosta. Čak je i vremešni VPC uspeo u dva testa da izađe kao pobednik nad konkurentima. Možemo zaključiti da se u ovom segmentu razlika u performansama između realnog hardvera i virtuelnih mašina neće mnogo osećati u radu.

Jedna od veoma bitnih stvari u radu virtuelnih mašina jeste brzina njihovog rada sa memorijom. Možemo primetiti da su VM u svim testovima postigle prilično dobre rezultate (10 do 20 procenata zaostatka), osim u testu sa velikim memorijskim blokovima. Tu su se naše VM pokazale prosto mizernim. Ovde već imamo izraženog favorita u liku i delu VMware Workstationa. VPC se na tri od pet testova pokazao boljim od VirtualBoxa.

Sledeće što nas interesuje jeste to koliko se ubrzanje postiže putem hardverske virtuelizacije. Idealno bi bilo da imamo procesore koji rade na istoj frekvenciji. Pošto to nije tako, uporedili smo rezultate Passkmark testa za jedan i drugi mikroprocesor. Po njima je Xeon na 1,87 GHz brži za celih 87 procenata od DualCore Pentiuma na 1,6 GHz. Kao „zamorče” uzeli smo VirtualBox i proverili razlike u brzinama sa hardverom za virtuelizaciju i bez njega. Prvo što pada u oči je da na dva testa mikroprocesor koji generalno ima 87 procenata bolje performanse, minimalno zaostaje za sporijim takmacom. Nismo imali racionalno objašnjenje za ovakav rezultat, pa smo ponovili test više puta i rezultati su uvek bili u istom opsegu. Ukoliko zanemarimo ova dva čudna slučaja, ostali rezultati su više nego uverljivi. Tako na primeru prethodnog testa sa velikim blokovima memorije, gde je VirtualBox imao mizeran rezultat, sada imamo poboljšanje za celih 479 procenata!

Na kraju ovog pregleda napravićemo jedan tabelarni prikaz performansi za dva najpopularnija programa (Virtual PC 2007 se više oficijalno ne nalazi na Microsoftovom sajtu), i to kako na 32-bitnom tako i na 64-bitnom hostu. Kao dodatak navodimo i rezultate za Parallels Desktop 4 na 64-bitnom hostu (pošto smo već rekli da on odbija da radi na čisto 32-bitnim mikroprocesorima). Vidimo da u slučaju 32-bitnog hosta VMware 8 postiže bolje rezultate od VirtualBoxa. Te razlike uglavnom nisu velike, a s obzirom na to da je VirtualBox sada besplatan program, možemo mu oprostiti njegove „grehe”. Na 64-bitnoj platformi sa hardverskom virtuelizacijom, kao što vidimo, u procesorskim testovima Parallels Desktop „bije” svoje protivnike za fantastičnih 100 do 150 procenata! Ovi rezultati znatno su bolji od onih koje postiže naš referentni dual core laptop na 1,6 GHz. Ostatak testova protiče u prilično izjednačenoj borbi sva tri rivala. Zanimljivo je primetiti to da u testovima sa RAM-om Parallels i VirtualBox postižu skoro indentične rezultate. Jedino u testu sa velikim blokovima memorija Parallels za 30 procenata nadmašuje svog konkurenta.

• • •

Kakav zaključak možemo da izvedemo na kraju? Virtual PC se preporučuje nezahtevnim korisnicima kojima je virtuelna mašina potrebna za pokretanje nekog od Windowsa (recimo, servera ili XP-a). Ukoliko nameravate više vremena da provodite radeći s nekim programom unutar VM, onda je izbor na ostala tri programa. Na starijim procesorima bez virtuelizacije izbor je između besplatnog VirtualBoxa i komercijalnog VMware Workstationa. Ovaj drugi pokazuje bolje rezultate i funkcionalnost, ali VirtualBox samo za pola koraka zaostaje za njim. Na 64-bitnoj platformi (sa virtuelizacijom) imamo novog šampiona – Parallels Desktop 4. Ni on nema funkcionalnost koju nudi VMware, ali po pitanju čistih performansi izbija na čelo kolone. Stvarno je šteta ako se ovaj proizvod ne bude dalje razvijao pošto je pokazao zaista divne rezultate. Za one koji rade sa mnoštvom servera i bave se sistemskom administracijom, Workstation 8 se odlično naslanja na gamu proizvoda koje profesionalcima nudi kompanija VMware.

Igor S. RUŽIĆ