Uključimo mlade u sistem strateškog razvoja informacionih tehnologija, kroz obrazovanje i praksu

Još jedno nedeljno jutro. Poranili smo i u laganom hodu prošetali do jednog izuzetno prijatnog kafića u neposrednoj blizini, da uz jutarnju kafu i novine započnemo pakleni dan. Odlazim do trafike i uzimam dve podebele novine. Vikend-izdanja domaćih dnevnika uvek dolaze u društvu šarenih stranica tračeva i kuvarskih predloga. Prvo me ograničeno zanima, a drugo radije konzumiram na „24kitchenu”.

Tog sam dana, kao što moj otac radi godinama, kupio „Politiku”. Solidna prednja strana novine pisala je o – politici, a o čemu bi. Od tolikih sukoba, ratova, zavera i spletki, prosečnom se čitaocu (koji nije imao priliku da čita knjige serijala „Pesma leda i vatre”) samo zavrti u glavi. Srećom, Martin je mene navikao na svirepa ubistva, izdaje i oportuniste na granicama pa sam taj prednji deo novine preleteo bez grimase na licu. Pravo uživanje je tek sledilo. Na pretposlednjoj stranici novine, tamo u delu gde se piše o uspesima sportista naše domovine na međunarodnim takmičenjima, našao se jedan relativno kratak članak interesantnog naziva – Od „prepisivanja” do dominacije.

Potpisani G.K. je u samo dva stupca napisao jedan od najinteresantnijih sportskih članaka koje sam u poslednjih ne znam koliko meseci pročitao. Tekst se, u pažljivo odabranom broju detalja, bavi evolucijom turske košarke. Naime, u poslednje tri sezone, na osam kontinentalnih prvenstava u mlađim kategorijama, reprezentacija Turske je ugrabila četiri zlata. Možda vam sve ovo ne znači mnogo, ali autor nudi uvid u jednu veoma bitnu stvar – strategiju razvoja turske košarke. Za uzor je odabran, ni manje ni više, jugoslovenski model. Za one koji prate košarku, poznato je da je do pre koju godinu glavnu reč u seniorskoj konkurenciji vodio Boža Tanjević, a da su tursku košarku još od šampionata Evrope 2001. i njihovog najvećeg uspeha do sada (srebro posle poraza od Pešićeve Jugoslavije) do danas vodili i igrači rođeni ili su poreklom iz zemalja bivše SFRJ (Jahović, Preldžić, Turkoglu). Ipak, ono što je manje poznato našoj javnosti je to da su vođe turskog saveza godinama dokumentovale u stručnim biltenima Svetske košarkaške federacije uporedne tabele fizičkih karakteristika mladih igrača. Ovaj proces selekcije se zasnivao na petorci koju su sačinjavali Jarić, Bodiroga, Gurović, Drobnjak i Tarlać. Ova postava je fizički i atletski bila znatno naprednija od prosečne, a Turci su išli do najsitnijih detalja kao što su rasponi ruku i visina odraza. Ništa neobično, reći ćete, u NBA to rade već godinama. Budimo, pak, realni – NBA je jedan vrhunski biznis, sa količinom novca koja može kupiti najbolje stručnjake za strategiju i najbolje vođe projekata i slične manipulatore napretka, a sve u cilju profita. Košarka u Evropi je nešto sasvim drugačije, a posebno kada se pozicioniramo u reprezentativne vode.

Ono što je Turska demonstrirala u košarci je izvrstan primer smera kojim treba da krene i naša košarka. No, to je smer i kojim mora da se kreću i drugi aspekti razvoja našeg društva. Na primer – razvoj informacionih tehnologija. Do pre nekoliko godina (tako negde, tik pre krize) slušali smo hvalospeve o budućem IT parku u Inđiji, koji je trebalo da bude naseljen sa preko 1200 inženjera. Ne samo da nismo imali te inženjere, nego je i čitav projekat ostao na nivou jeftine politike, one koja u prvom delu „Politike” jedva zauzme stubac. Ono što nas primer turskog pogleda na razvoj reprezentativne selekcije uči jeste da je strategija najvažniji aspekt. U paru s njom ide i kultura – način na koji se akteri ponašaju i međusobno komuniciraju u procesu ispunjavanja strateških ciljeva. Turci su doveli adekvatne menadžere, kako na visokom, tako i na srednjem nivou. Vreme je da i naša mala država shvati da je prošlo vreme kada smo delili lekcije Zapadu i Istoku i da moramo iskoračiti napred. Taj iskorak košta. Ne može se svaka grana privrede razvijati i prioriteti se moraju odrediti. U tom kontekstu, informacione tehnologije su nešto posebno. Sa relativno malo ulaganja, potencijalni razvoj je vrtoglavo velik. Takav strateški pristup je jednoj Slovačkoj i Češkoj doneo vrlo dobro plaćene IT proizvode i usluge i doprinos čitavom društvu kroz PDV i profit domaćih kompanija. Iako se srpski informatičar može podičiti zanimljivom istorijom, istorija i tradicija su u IT vodama praktično nebitne. Ovde vladaju veštine gledanja unapred. Inovacija, inovacija, inovacija! Umesto da čekamo da mladi, koji čine većinu nezaposlenih u Srbiji, postanu socijalni slučajevi na grbači svih ostalih, uključimo ih u sistem strateškog razvoja informacionih tehnologija, kroz obrazovanje i praksu. Izmerimo njihov „raspon ruku” i „visinu odraza”. Među njima se kriju pokretači naše uspavane doline.

Momir ĐEKIĆ