Modeli Amige koji su obeležili istoriju

Gledajući sa pozamašne vremenske distance, zaključak se nameće sam po sebi – kompanija Commodore je bila daleko, daleko ispred svog vremena i baš to je jedan od razloga zbog kojih je propala! Zvuči paradoksalno, ali je tako. Da su kojim slučajem opstali na sceni i danas uradili ono što su svetskoj javnosti priredili početkom i tokom osamdesetih godina prošlog veka, verovatno bi se kupali u novcu kao Baja Patak u svom trezoru. Nažalost, nakon 40 godina postojanja, Commodore je na večni počinak otišao 1994. godine ostavljajući iza sebe gomilu neverovatnih uređaja i armiju vernih korisnika kojima je ostalo da sa setom pokolenjima koja dolaze pričaju o jednom nezaboravnom IT razdoblju.

Prva Amiga

Ako na stranu stavimo VIC-20 i Commodore 64, kao vedete kompanije uz čiju pomoć su mnogi napravili svoje prve kompjuterske korake, 23. jula 1985. godine dogodio se jedan od najvećih događaja u istoriji IT-a. Svetlost dana ugledala je Amiga 1000! Mnogi tada nisu ni slutili da je to početak jedne nove ere, rađanje linije krajnje unikatnih kompjutera koji ne samo što će promeniti tržište, već će iz temelja pomeriti poimanje korisnika o tome kako moderan kompjuter treba da izgleda. A1000 (mnogi su je zvali samo Amiga) je prvi kompjuter kompanije Commodore koji se nije prodavao po tržnim centrima i prodavnicama igračaka, već je bio dostupan isključivo u pravim, kompjuterskim radnjama. Ako ste želeli Prijateljicu, morali ste iz novčanika da izvadite čak 1595 dolara, ali sama pomisao na to šta dobijate terala je krv u venama da ključa.

Amiga 1000 smatra se (nezvanično) prvim personalnim multimedijalnim računarom. Kako i ne bi, kada se „kutija” sa tastaturom koju priključujete na TV prijemnik transformisala u pravog labuda. Desktop kućište na koje se postavlja monitor, odvojena tastatura, miš... Sve je zvučalo tako nestvarno, kao nekakva bajka. Pored toga, Amiga je imala i port za priključivanje džojstika, serijski RS-232 port, paralelni Centronics priključak, kao i ugrađenu 3,5” disketnu jedinicu koja je omogućavala upis vasionskih 880 KB podataka na tvrde diskete. Znate li samo kako su ove specifikacije zvučale pre 30 godina? Nestvarno! Povrh svega, Amiga je imala i stereo izlaz za zvuk (bez problema se povezivala sa pojačalima i tada popularnim mini-linijama), a tu je bila i opcija za priključivanje na klasične TV prijemnike. Kada se sve to uporedi sa ostatkom ponude, konkurentska ostvarenja delovala su smešno i jadno. Pogotovo kada se zaviri ispod haube...

A tamo je bio pravi Ferrari – mašinčina koja je režala kao stotinu besnih lavova. Srce je predstavljao čuveni procesor Motorola 68000, koji je u PAL verziji kucao na 7,09 MHz. U razdoblju u kojem su tržištem vladale 8-bitne mašine, Commodore je odlučio da u Amigu 1000 ugradi moćan 16-bitni procesor koji je imao mogućnost 32-bitnog procesiranja prilikom izvršavanja internih komandi. Sve to propraćeno je sa 256 KB memorije, što je bilo četiri puta više nego kod Commodorea 64. Naravno, memorija se mogla proširivati naročitim karticama i tako stići do neverovatnih 9 MB. I ostatak mašine bio je podjednako impresivan, pogotovo sklop zadužen za zvuk koji je na izlazu davao stereo format i imao je četiri 8-bitna kanala sa impresivnim samplerateom od 28 kHz. Da bi tvrdnja o tome da je Amiga bila prva multimedijalna mašina bila tačna, pobrinuo se moćan grafički čip-set, koji je u nezaboravnom HAM modu mogao da prikaže slike u čak 4096 boja. U eri 8-kolornih i 16-kolornih paleta – nemamo o čemu dalje da pišemo. Inače, radne rezolucije išle su u rasponu od 320 x 256 do 320 x 512i piksela, dok je u režimu visoke rezolucije Amiga prikazivala od 640 x 256 do 640 x 512i piksela, ali i „samo” 16 boja.

U praksi je sve to funkcionisalo sjajno i nije bilo tog korisnika koji se u Prijateljicu nije zaljubio na prvi pogled. Amiga je imala operativni sistem (AmigaOS – Workbench 1.x) koji se mogao smatrati multitasking okruženjem. Da, u pitanju je bilo pravo grafičko radno okruženje kod kojeg je čak postojala mogućnost prilagođavanja izgleda. Korisnici su mogli da menjaju kolornu šemu (pandan današnjim skinovima), pa čak i da izmene komandne ikonice. U paketu se nalazio i Amiga Basic, koji je potpisao niko drugi do Microsoft. Mogućnosti hardvera odlično su ispraćene od strane softvera, a zahvaljujući brzom flopi-drajvu, sadržaj na ekranu pojavljivao se brzinom svetlosti, tako se bar korisnicima činilo.

Nedosanjani san

Šta je posle bilo? A(miga)-bomba odjeknula je svetom uz zaglušujuću buku i neviđeno podrhtavanje tla. Na rafovima prodavnica se 1987. godine pojavljuje Amiga 2000, nedosanjani san mnogih ovdašnjih ljubitelja računara koji su u svojim domovima imali 8-bitne i 16-bitne komplemente drugih proizvođača. Amiga 2000 dolazi u robusnom desktop kućištu, ima 512 (chip) + 512 (fast) memorije, ispod haube se nalazi i Zorro II slot za proširenja, tu je i mogućnost pojačavanja procesora, slot za video-kartice, postojala je mogućnost „kačenja” dva 3,5 flopi-drajva i još jednog dodatnog 5,25” sa prednje strane kućišta, na raspolaganju je bila i baterija koja pokreće interni sat, a kao šlag na tortu došao je Workbench u verziji 2.x i podrška za povezivanje 3,5” SCSI hard-diskova. Međutim, jedna od najvećih prednosti Amige 2000 bila je to što je u svojoj ECS izvedbi mogla da pokreće aplikacije namenjene Amigi 500.

Najbolja Prijateljica

Ovaj model predstavlja zapravo najpoznatiji izdanak u liniji Amiga. Javnosti je postao dostupan iste godine kad i Amiga 2000, a zamišljen je kao niskobudžetni proizvod. Međutim, i pored svojih evidentnih nedostataka, Amiga 500 ubrzo postaje poznata pod imenom Najbolja Prijateljica, koje joj ostaje do danas. Amiga 500 je integrisan hardveski sklop, nalik na 8-bitne modele kompjutera iz prethodne ere. Tastatura je sastavni deo mobilnog kućišta na kojem se našlo mesta za sve važne priključke, pa čak i ugrađeni 3.5” flopi-drajv (jedino je napajanje eksterno). Naravno, tu je i Workbench 1.2/1.3, mogućnost priključivanja i na monitor i na običan TV prijemnik, te ugrađenih 512 MB chip memorije koju je moguće proširivati do 9 MB (za većinu igara dovoljno je bilo imati 512 chip + 512 fast memorije). Amiga 500 je bila brza, jeftina i imala je neverovatno veliku bazu softvera, prvenstveno igara od kojih su neke i dan danas hitovi u svojim kategorijama. Međutim, Najbolja Prijateljica se bez problema u koštac mogla uhvatiti sa ozbiljnim poslovnim zadacima, a sve zahvaljujući brojnim dodacima koji su postojali na tržištu. Na tržištu je suvereno vladala sve do 1991. godine kada ju je zamenio Amiga 500+ model sa 1 MB chip memorije.

AGA revolucija ili izduvani balon?

Osveženje je bilo kratkog daha pošto se već 1992. godine pojavljuje Amiga 1200 – model koji je zapravo trebalo da donese revoluciju i zameni Amigu 500 na tronu kućnih računara. Redizajnirano je kućište koje je sada mnogo kompaktnije, ali je zadržalo prepoznatljivu liniju. Srce sistema je procesor Motorola 68EC020 koji kuca na duplo većem taktu nego kod starije sestre – 14,18 MHz. Na raspolaganju je i čitavih 2 MB chip memorije uz daleko veću paletu dostupnih modula za njeno proširenje (najpopularniji su bili oni sa 4 MB fast memorije, uz mogućnost nadogradnje procesora). Umesto ECS čip-seta, Amigu 1200 pokreće AGA čip-set koji donosi 24-bitnu kolornu paletu i raspon radnih rezoluciji od 320 x 256 pa sve do 1280 x 512i piksela, a podržan je i klasičan VGA mod (640 x 480 piksela). AGA, kako su je korisnici zvali, dolazi sa Workbenchom 3.0/3.1, blago unapređenim zvučnim podsistemom (i dalje su u pitanju 4 odvojena kanala, uz nešto veći samplerate), ali i fabrički ugrađenim podnožjem za priključivanje 2,5” IDE hard-diskova. Iako se na tržištu „koprcala” do samog kraja, Amiga 1200 (pored svih predispozicija) nije uspela da postigne željeni uspeh. Čini se da je Commodore zakasnio sa njenim predstavljanjem, a sličnog mišljenja bili su i proizvođači softvera koji nisu umeli/hteli da iskoriste sve njene goodiese ispod haube. S druge strane, krenula je era PC računara koji su za nešto više novca donosili podesivije okruženje i mnogo softvera. Kraj je počeo da se nazire...

Amiga sa ukusom PC-ja

Treća velika revizija Amiginog hardvera počela je sredinom 1990. godine kada je javnosti predstavljena ultra-skupa Amiga 3000. Ovaj model zamišljen je kao high-end radna stanica spakovana u manje-više klasično desktop kućište sa otvorima za dva 3,5” flopi-drajva.

Međutim, ono što je bilo mnogo bitnije nalazilo se, kao i uvek, ispod metalnog poklopca. Mašinu je pokretao sasvim novi procesor – Motorola 68030, brzine neverovatnih 16 ili 25 MHz. Pridodat je i matematički koprocesor 68881/68882, što je u kombinacija sa 2 MB memorije činilo da A3000 bude prava zverka. Memorija se mogla proširiti do maksimalnih 18 MB (2+16), a ako je neko hteo da iskoristi prednost novougrađenog Zorro III slota RAM je mogao da se podigne na neverovatnih 128 MB. Ovaj model Amige dolazio je i sa ugrađenim 3,5” SCSI hard-diskovima veličine 40, 50 i 100 MB, a imao je i naročit slot za apgrejdovanje procesora. Čak je i disketna jedinica poboljšana, pa su korisnici mogli da biraju između klasičnog double density drajva kapaciteta 880 KB ili njegovog high density komplementa koji je na jednu disketu skladištio duplo više podataka. Amiga 3000 isporučivala se sa starim Kickastartom/Workbenchom 1.3, odnosno novom verzijom 2.04 namenjenoj ECS mašinama.

Commodore se ovde nije zaustavio kada je linija A3000 u pitanju. Svetlost dana ugledala je i verzija 3000UX, koja ne predstavlja ništa drugo nego varijaciju istog hardvera koju opslužuje operativni sistem UNIX. Javnost je videla i model 3000T koji predstavlja prvu Amigu u uspravnom, tower kućištu. Dolazila je sa 5 MB memorije, a na raspolaganju je bio i procesor Motorola 68040, pa čak i opcija ugradnje PowerPC procesora. A da li znate šta je to Amiga 3000+? To je trebalo da bude još jedna varijacija Amige 3000 bazirana na AGA čip-setu. Njen razvoj zaustavljen je u prototip fazi, kada je rešeno da se platforma izgradi na novim osnovama.

Ultimativna Amiga

Zanimljivo je i to da Amiga 1200 nije bila prva AGA mašina, već ta čast pripada moćnoj Amigi 4000 u koju su se ugrađivali i čipovi Motorola 68040 (u tower verziji mogli su se naći i procesori iz serije 68060). Ako je Amiga 2000 predstavljala nedosanjani san, onda je Amiga 4000 bila ekvivalent puta na Mars radi osnivanja prve kolonije ljudi. Sa moćnim procesorom na 25 MHz, mogućnošću proširenja memorije do 512 MB, podržanim standardnim rezolucijama ekrana 640 x 480, 800 x 600 i 1024 x 768 piksela, ugrađenim klasičnim IDE 3,5” hard-diskom kapaciteta 120 MB i high density flopi-drajvom od 1,76 MB stvarno je bila goruća želja svih ljubitelja Amige. Povrh toga, A4000 je pokretao Kickstart 3.0 u kombinaciji sa Workbenchom 3.0, a tada niste mogli da zamislite bolju kombinaciju.

Ova Amiga nije bila namenjena igranju, iako je taj posao obavljala više nego dobro, ali isto tako nije bila dostupna običnim smrtnicima. Proizvodila se i u tower varijanti gde se nalazio procesor na ubitačnih 50 MHz, novi Kickstart/Workbench 3.1 i koštala je kao prosečan automobil. U opticaju se nalazila sve do 1997. godine, do kada je uspešno odolevala najezdi jeftinih PC klonova.

• • •

Bolji poznavaoci istorije Amiga računara, ali i kompanije Commodore, znaju da ovo nije sve, već predstavlja samo delić Amigine zaostavštine. Vredan pomena je i model Amiga 600HD, odnosno igračka konzola Amiga CD32 koju je pogonio baš AGA čip-set. Istorija je svedočila pojavi čak 16 modela Amiga računara koje je potpisala kompanija Commodore i 5 modela koji su došli nakon njenog raspada. Bogata kolekcija, bogata zaostavština, zbog koje svi ljubitelji Amige mogu da budu samo ponosni.

Vladimir PISODOROV