Originalni Guild Wars već nakon dve godine postojanja imao je tri velike ekspanzije (ili kampanje, kako ko voli). U slučaju Dvojke, odgovorni u ArenaNetu odlučili su se za manje, povremene apdejte kojima su dali pompezno ime living story. Nakon dve sezone LS koje su bile krcate dosadnim questovima i sa katastrofalno loše napisanim scenarijom, dijalozima i generalno nezanimljivim sadržajem (uz par retkih izuzetaka koji su, nažalost, bili u igri samo privremeno) ispraćenim sada već legendarnim bagovima od kojih mnogi nisu ispravljeni ni do dana današnjeg, konačno je došao red na pravu, punokrvnu ekspanziju. Samo učešće u prvoj fazi beta testiranja rešeno je na originalan (ali ne i dobar) način: naime, pristup HoT-u bio je osiguran za svakoga ko je tokom određenog vremenskog perioda uspeo da se dokopa predmeta čija je akvizicija stopostotno bila zasnovana na random principu. Meni lično, kao hardcore farmeru, nije predstavljao problem tih osamnaest sati koliko mi je bilo potrebno da bih konačno ugledao ikonu pomenutog itema u svom inventaru, ali je masa ljudi koji su podjednako trudili ostala kratkih rukava (koleginica iz guilda umalo nije doživela mini-nervni slom nakon nedelju dana bezuspešnog grinda). Da bi „ispravili” nepravdu, pristup narednim beta vikendima odgovorni u ANetu ograničili su isključivo za one koji su ekspanziju platili unapred, pri tom se odlučivši da u potpunosti zapostave predstavnike medija, ali nisu bili svesni mantre koju tri godine svakodnevno ponavljam u sebi – glupost ArenaNeta ne može da bude jača od mog inata.

Najkrupnija novina koju HoT donosi i koju smo imali prilike da isprobamo (doduše, u nedovršenom obliku) je uvođenje revenanta – treće, i poslednje, soldier profesije. Po mehanici kojom se služi (prizivanje duhova davno preminulih likova), na početku je delovalo kao da se radi o kontinuaciji ritualiste iz kampanje Factions prvog Guild Warsa, ali u praksi stvari su potpuno drugačije. Dok je ritualista koristio urne sa pepelom koje su davale različite buffove i prizivao statične duhove koji su se fizički manifestovali na bojnom polju, revenant opremanjem različitih „legendi” poznatih iz originalne igre dobija pristup posebnim setovima utility i elite skillova. Tokom bete, bili su mu dostupni Jalis (tank), Mallyx (condition damage) i Ventari (party-wide lečenje). U finalnoj verziji, toj grupi veseljaka pridružiće se Glint i, ako smo pravilno protumačili teaser slike, omraženi Shiro Tagachi. Od oružja koje revenant može da opremi, tu su buzdovan, sekira, čekić i štap, a spekuliše se da će u borbu moći da ponese i par mačeva. Bilo je potpuno očekivano i dobrodošlo da će igranje reva biti skroz drugačije iskustvo u odnosu na postojeće profesije, ali ne mogu da se otmem utisku da je previše ranjiv za jednog predstavnika heavy armor klase.

Sledeća krupna stavka, koja na neki način i nije isključivo deo bete, jer je jedan njen deo već implementiran u igru, odnosi se na specijalizacije koje su u penziju poslale stari traits sistem. Ranije je svaka profesija imala određeni deo poena koji se proizvoljno razmeštao u pet različitih trait linija i definisao željeni build, a sada je to svedeno na tri linije. Na prvi pogled, deluje kao odlična stvar, ali zapravo u još većoj meri smanjuje izbor buildova u igri u kojoj i onako ogroman deo populacije pribegava eksploataciji isključivo jednog stats seta (berserk). Verovatno najzanimljiviji deo ovog segmenta odnosi se na elite specijalizacije koje će naći svoje mesto u finalnoj verziji i koje za svaku klasu otključavaju oružje koje joj je do sada bilo nedostupno. Međutim, izgleda kao da je i to pravljeno štapom i kanapom pa dolazi do nelogičnosti kao što su guardian sa lukom i strelom koji koristi traps mehaniku rangera ili necromancer sa greatswordom (kao da postojeća light armor profesija koja koristi ogroman mač, mesmer, nije bila dovoljno bizarna).

Jedna jedina PvE mapa koja uslovno rečeno predstavlja novitet koristi gotovo identičnu mehaniku kao postojeći Silverwastes, što u prevodu znači: otegnuta odbrana utvrđenja, trčanje između dve tačke u nedogled uz gomilu AFK-era, pa na svakih sat vremena sve to ispočetka. Ruku na srce, dizajn nove mape je odličan, ali s obzirom na to da je engine koji pogoni Guild Wars 2 šampion neoptimizovanosti, još više utiče na pad frejmrejta. Nova world vs. world mapa, Desert Borderlands, previše podseća na Edge of the Mists koji je prvobitno zamišljen kao svojevrsna čekaonica u slučaju da je „prava” WvW mapa dostigla limit igrača, a kasnije se pretvorio u beskrajno dosadni karma train prepun noobova u kom se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Structured PvP segment, koji je do sada bio verovatno najzapostavljeniji, dobio je samo jednu novu mapu, Stronghold, a mehanika igranja, opet, samo liči na jednostavniju varijantu WvW.

Od potencijalno zanimljivih stvari koje nisu bile deo beta testa, najviše očekujemo od masteries sistema koji bi trebalo da omogući dalje napredovanje nakon što igrač dostigne maksimalni iskustveni nivo, a najinteresantnijim čine se gliding (letenje u Guild Wars svetu prvi put nije mala stvar) i legendary precursor crafting. Jedna od najvećih zamerki upućenih GW2 je to što bilo ko sa debelim novčanikom može jednostavno da kupi legendary parče oružja koje važi za ultimativni statusni simbol, dok je ostalima ili večito van domašaja (zbog nedostatka sredstava i random faktora, nakon jedanaest hiljada sati provedenih u igri imao sam samo jedan precursor drop) ili zahteva nezdrave doze farminga (ko nije farmao gold za šest precursora, ne zna šta su muke i eto razloga za pomenutih jedanaest hiljada sati).

Tokom protekle tri godine, od ArenaNeta smo uglavnom dobijali ono što nismo tražili, ono malo dobrih stvari menjano je čisto promene radi, a gorući problemi bili su (i ostali) ignorisani. Da li će još jednom prevagnuti lenjost i odsustvo sluha za vapaje sopstvene publike, videćemo u periodu između kraja avgusta i polovine novembra, kada se očekuje početak sage Heart of Thorns.

Jan ČMELIK