Sve što je potrebno da biste bili zadovoljni svojim životom jeste da ažurirate svoja očekivanja. Ne, nisam rekao da ih smanjite! Kada ste poslednji put apdejtovali svoja očekivanja? Nikad?!

Život je ponovo lep. Talas optimizma svoj intenzitet duguje isključivo proleću, čije su visoke temperature i količina sunca isterale ljude na ulice i naterale vlasnike uslužnog biznisa da otvore bašte. Kao što to dobro znamo, bašte su, kada god je lepo vreme, pune kao košnice mladih i užurbanih gospodara slenga. U jednom od beogradskih centralnih kafića, gde se uveče sto može rezervisati isključivo ukoliko unapred najavite količinu novca koju ćete potrošiti, dva tipa u kasnim dvadesetim, modernih frizura, razgovaraju o poslu.

„Bio sam, brate, juče tamo, na Dorćolu, u onoj fensi firmi.”, promrmljao je krupniji dečko, više posmatrajući devojke koje prolaze no sagovornika, sitnijeg momka u košulji crvene boje. „I sve to prođe, kao, dobro. Ispričamo se tu mi. Negooo... pita mene ta njihova HR-ovka da li bih ja uradio jedan zadatak, kod kuće, pa da oni vide kako ja to razmišljam. Zamisli! Kod kuće!”, ljutito i iznenađeno će krupan momak, te ne čekajući da dobije odgovor, nastavi. „Nije sad to ne znam kakvo čudo. Tražila mi da napravim aplikaciju u React Nativeu, čisto da pokažem neke funkcionalnosti koje bih mogao da razvijem – brzo, tipa u par dana. Ali, brate, da im ja radim tri dana za džabe? Nema šanse!”, ljutito je dobacio. Mladić u crvenoj košulji uze jedan dug dim elektronske cigarete, a zatim još jedan, i tek onda uzvrati prijatelju odgovor. „Aki, a kako misliš da oni skontaju da ti znaš taj React i da nisi samo napisao to u CV-ju kako bi lakše pregovarao o plati? Uostalom, zar ti nisi poslednjih godinu dana cepao PHP? Otkud sada React?”, oprezno je upitao mladić. Aki je samo slegao ramenima i pogledom počeo da traži konobara, koji je zaglavio u drugom delu bašte.

Sitniji od dvojice momaka bio je diplomac poznatog beogradskog fakulteta. Svoj je put kroz softver gradio, reklo bi se, lagano. Početnu platu praktično nije imao jer je prvih nekoliko meseci radio bez naknade, još za vreme faksa. Posle je malo pravio sajtove i sitniji softver, učeći se više kako to izgleda u realnom svetu, no što mu je novac bio primarni cilj. Olakšavajuću okolnost činila je činjenica da je bio iz Beograda, te nije morao razmišljati o najmu stana. Otkako se zaposlio, samo jednom je promenio firmu. Nije to bilo zbog novca, već zbog toga što je u firmi u kojoj je sada mogao da bira radno vreme i da radi na razvoju proizvoda, namesto da po ceo dan udara po tastaturama za naručioce iz Kanade. Zvaničnu pauzu nije imao, a kancelariju u centru grada napuštao je više puta u toku dana, i to gotovo isključivo da bi se nalazio sa društvom u lokalnim kafićima i barovima.

Njegov ortak iz kraja, Aki, bivši sportista, dugo se tražio. Pokušao je da bude profesionalni veslač, pa kada je to propalo, prebacio se na neku višu školu i počeo da programira. Brzog napretka nije bilo i prvih nekoliko godina je bilo baš teško. Ipak, Aki već tri godine radi i više nego solidno zarađuje. Promenio je tri firme, a u poslednjoj pokušava da nauči da programira za iOS uređaje. U međuvremenu je čuo da se React Native dobro plaća, pa je pokušao da to „skonta” na brzaka. Ipak, nije imao strpljenja za tutorijale na netu, pa je pokušavao na alternativne načine – da pita ortake koji to rade. Maleni u crvenoj košulji već godinu dana „žvaće” taj React i Aki je pomislio kako bi mogao sa njim u nekoliko dana rada da savlada nešto od tog čuda, pa da promeni posao i konačno pređe za njega magičnu brojku od 1500 EUR neto mesečno.

Iz priče o pomoći u učenju, vrlo brzo je sve konvergiralo ka tome da omaleni crvenokošuljaš uradi pomenuti zadatak fensi firme sa Dorćola, a da mu Aki, razume se, od prve plate u novoj firmi – plati. Videlo se da je sitniji momak razmislio pre no što je Akijevom osmehu ugasio elan. „Znaš kako? To bi jedino imalo smisla ukoliko želiš da mi svakog meseca plaćaš određeni iznos... Ti zapravo, ako se tamo zaposliš, nećeš imati vremena da uživaš u novoj plati. Tamo se mnogo radi. Klijenti su iz Holandije, a tebi bar nekoliko meseci treba dok savladaš to na nivou koji je iole prihvatljiv.”, ubedljivo je, uz smešak, rekao sitniji. Aki je nervozu zamenio blagim besom, sećajući se klinačkih dana, kada je sitnog drugara „drao” na basketu. „Tebra, koja ti je to fora? Koji će mi đavo onda veća plata ako ću tebi da dam celo povećanje?”, iscedio je Aki. „Tebreks, bojim se da, ako ti ja ne budem uradio ovaj zadatak, nećeš ni imati priliku da uživaš ni u jednoj od tih većih plata. A obojica znamo da će ti biti potrebni meseci mog rada da bi skontao kako radi React i kako da budeš samostalan.”, odgovori. „Razmisli!”, dobaci sitniji. Zatim baci hiljadarku na sto i odlazeći reče: „Vidimo se, gotova mi je pauza!”.

Momir ĐEKIĆ