Britansko zakonodavstvo i IT

Kako se britanski zakonodavci ne snalaze sa novim tehnologijama na štetu građana Britanije

Britansko održavanje reda i mira je prisutno u našoj popularnoj imaginaciji kroz zanimljive fakte da bobiji ne nose utoke i da Ujedinjeno Kraljevstvo po kvadratnom metru i glavi stanovnika ima nerealan broj bezbednosnih kamera, što se nikako ne bi svidelo slavnom sinu te države, Orvel Džordžu. U zadnje vreme, Britanci se trude da nas zabave i zaplaše serijom zakona koji mogu da vas nasmeju dok ne shvatite da i nas nešto tako može da snađe u bliskoj budućnosti.

Obijanje i odbijanje

Vrtoglavi porast kriminala u Ujedinjenom Kraljevstvu, odrazio se i na vrtoglavo visoku stopu provala. Pošto je provala mnogo, a bobija bez pištolja je malo, tamošnji MUP se odlučio na revolucionarnu primenu cutting edge tehnologija kako bi olakšao breme natovareno na pozornike.

Kada se uviđaj provale obavi, podaci se ubace u kompjuter i na osnovu tih podataka, prethodne statistike i kriminalističke teorije, veštačko inteligentni partner proceni uspešnost rasvetljavanja slučaja i odluči da li će se slučaj uopšte istraživati. Žrtve provale nikad ne saznaju da policija počinioce neće ni početi da traži jer im je kompjuter rekao da se ne isplati. Ipak je tako bolje, da se ne ruši već poljuljano poverenje građana u policiju, rezonovale su glavešine.

Ovo je tragikomično, za ovako brutalan utilitarizam nema mesta u isterivanju pravde. To je ekvivalentno prekidanju lečenja bolesnika, jer mu kompjuter daje male šanse da preživi (ako je verovati kritičarima britanskog državnog zdravstva NHS, ovaj scenario se već odvija i bez AI upliva). Provala je jako ozbiljan zločin, ne običan zločin protiv imovine poput džeparenja ili šopliftinga. U stara dobra vremena, Hamurabijev zakonik je i za pokušaj provale propisivao smrtnu kaznu. Moderno američko zakonodavstvo provalu uglavnom uvrštava u nasilne zločine koji se daleko drugačije kažnjavaju od nenasilnih (gde spada čak i dilovanje heroina).

Iz organa uprave kažu da policajci mogu da preuzmu slučaj čak i ako ga kompjuter odbaci, ali će se policajci preopterećeni poslom retko odlučiti na tako nešto.

Ali ako gledaš desničare na netu...

Pošto provalnike više neće ni juriti, a neko mora da popuni zatvorski kapacitet, tu su uvek oni koji se ogreše o političku korektnost. Parlament je prilikom izmena zakona o terorizmu u odredbu koja uključuje kažnjavanje gledanja terorističkog sadržaja ili propagande uveo i delo gledanja ekstremno desničarske propagande. Za razliku od terorističke propagande koja otvoreno poziva, demonstrira i podučava nasilne zločine, desničarska propaganda je slabo definisana, a ako uzmemo u obzir konstantu halabuku liberalnih pressure grupa, može uključivati gotovo sve. Da je precizno određena kao neonacistička ili ograničena na sadržaj koji zagovara nasilne zločine, stvari bi bile bolje, ali sa trenutnom političkom klimom i stanjem sudstva u Velikoj Britaniji – ovakva definicija prosto poziva na politikantske zloupotrebe. Bode oči izostanak ekstremno levičarske propagande, koja je u bližoj prošlosti podstakla na više nasilja. Zločini iz mržnje koji se pripisuju desničarima su verovatno najmanji problem britanskih organa. Politika pogoduje tome da se brojni incidenti pripišu mržnji, a ne slomu sistema imigracije, zapošljavanja i socijalnih službi neodrživog i zastarelog državnog sistema. Etnički sukobi se pripisuju rasizmu pojedinaca, a ne mreži etničkih bandi koje policija ne može da iskoreni, jer je tako lakše.

U proceduri je i predlog koji bi govor mržnje na internetu kažnjavao sa šest godina zatvora, što će oduševiti svakog ko je ispratio pritvaranje škotskog komičara zbog slike psa sa podignutom šapom. U zemlji gde je medijsko-politički koncenzus da je govor mržnje pominjati pakistanske bande koje su silovale i eksploatisale hiljade devojčica ili bilo kakvo povezivanje imigracije sa rastom stope kriminala, ovakav zakon nema smisla. Iako pravi govor mržnje postoji, apsurdno je primenjivati ovako rigorozne kazne (teže nego za provalu) za verbalni delikt. Ovo može voditi samo zatvaranju nedužnih ljudi pod apsurdnim optužbama, posebno otkad je iz jedne policijske stanice stigla izjava da i nedruželjubivost prema manjinama predstavlja govor mržnje.

Knife control

Najčešće pominjan aspekt kriminalnog talasa je nasilje noževima, koje je u Londonu doseglo neverovatne razmere. Već se čuju predlozi da se noževi ne prodaju osim pod jasnim pravilima, da se obavezno zatupi vrh i građanima konfiskuju svi noževi sa oštrim vrhom. Doneta su i mnoga (loša) zakonska rešenja, a mi ćemo se osvrnuti na odredbu koja zabranjuje dostavu bilo kakvih sečiva preko interneta. Em što je mera neefikasna, em što se brojni profesionalci i proizvođači sečiva bune jer im Parlament otežava obavljanje delatnosti. Gazda firme za proizvodnju alata za rezbarenje je otvoreno isprozivao zakonodavce jer njegov posao opstaje zahvaljujući hobistima koji kupuju preko neta, rekavši i da je alat za rezbarenje preskup i nepraktičan za ulični kriminal. Apsurdno je što sa jedne strane hoće da tupe noževe (jer je vrh opasan, a ne oštrica), a sa druge strane sputavaju alat sa sečivom. Očekujemo rast popularnosti šrafcigera, kao kod nas devedesetih.

Slučaj velike i razvijene zemlje koja se batrga da nagomilane probleme kriminala pripiše internetu, iako su uzroci verovatno druge stvari (nekontrolisana imigracija, slom društvenih vrednosti i strukturalno-finansijski problemi policijskih snaga itd.) treba da nas alarmira. Nerazumevanje koje vlada, londonske vlasti i Parlament prema inovacijama kakve su AI, nadzor, online trgovina, internet kultura i komunikacija, pokazuju koliko neadekvatna uprava može naškoditi i pravdi i tehnološkom razvoju.

Srđan BRDAR