Redream 1.3.1, Dolphin 5.0, PCSX2 1.4.0, RPCS3 0.0.6 Alpha

Čini se da je ulazak Sonyja na igračko tržište predstavljao prekretnicu od koje se mnogi do današnjeg dana nisu oporavili. Japanska kompanija je izdavanjem PlayStationa napravila pravi dar-mar na igračkoj sceni i u potpunosti je promenila njen izgled.

Ako su postojale i minimalne šanse da se neki stari igrači izvuku iz bule i „uđu u zeleno”, sada su svedene na nivo statističke greške, a da ne govorimo o tome da su standardi podignuti toliko visoko da su potencijalne novajlije gutale knedle. Baš zbog toga, šesta runda konzolnog rata isprofilisala je scenu i pokazala u kom će se pravcu kretati trendovi. U petoj rundi za primat najboljeg borilo se čak 11 ljutih protivnika, dok ih je u šestoj rundi bilo samo četiri. Stvari će kasnije postati još gore...

Pre nego što se upustimo u detaljno češljanje onoga što se dešavalo, valja napomenuti da je šestu generaciju obeležilo i to da je na scenu, među poslednjima, stupio Microsoft sa svojim Xboxom. Iako su mnogi predviđali da od ovog projekta nema ništa i da je krajnje nerazumna odluka ljudi iz Redmonda da ponude igračku konzolu zasnovanu na inferiornijem PC hardveru, Xbox postiže zapažen uspeh. Seginog takmaca potukao je do nogu, a na opšte iznenađenje, sa ne malom razlikom iza sebe, ostavio je i Nintendovog konkurenta. Do kraja svog životnog veka Microsoftova konzola je prodata u značajnih 24 miliona primeraka, što je odgovornim ljudima iz ove kompanije bilo dovoljno da eksperiment proglase uspešnim.

Nažalost, iako su svi mislili da će programerima najlakše biti da izrade kvalitetan i upotrebljiv emulator konzole Xbox, to se ni do današnjeg dana nije dogodilo. Postojali su pokušaji da se igre „prevode” u nativan Windows oblik, da se emuliraju najpopularniji naslovi (Halo, recimo), ali je sve ostalo samo na pokušajima. Ako ste skloni teorijama zavere, sigurno ćete reći da je sve napore programera zaustavio moćni Microsoft, ali kako to isto onda nisu učinili Sony i Nintendo?

Sega Dreamcast

Baš kao i u slučaju Mega Drivea i Saturna, Sega ništa nije želela da prepusti slučaju i dve, odnosno tri godine pre konkurenata izlazi na tržište sa svojim novim pulenom – Dreamcastom! Ovo je zapravo bio veoma hrabar potez pošto su se vremena menjala, a sa njima i standardi i poimanje igrača o tome kako jedna igračka konzola treba da se „ponaša” u praksi. Ispostaviće se kasnije da je Sega imala više srca nego pameti i da će ih ovaj potez poslati u istoriju i od njih načiniti običnog third party izdavača igara. To je bila prava šteta, naročito što je Dreamcast bio zanimljiv projekat koji i dan-danas igračima mami osmehe na licima i čini da o konzoli pričaju sa setom u glasu.

Dreamcast se isticao elegantnim kućištem koje je podsećalo na kvadratnu verziju PlayStationa. Gornjim delom dominirao je poklopac za optički drajv, a tu su bila i tri tastera: ’Power’, ’Reset’ i ’Eject’. S prednje strane nalazila su se čak četiri priključka za kontrolere koji su bili krajnje neuobičajenog oblika. Naime, naglašeni pravougaoni oblik „kvarile” su kratke ručke za držanje s donje i zaobljena ivica s gornje strane koja je bila deo otvora u koji se ubacivala memorijska kartica – famozni VMU (Virtual Memory Unit). Osim što je služila za snimanje pozicija, VMU je na prednjoj strani imala i ekran od tečnog kristala rezolucije 48 x 32 piksela koji je služio za prikaz dodatnog sadržaja za vreme igranja, ali i igranje mini-igara. VMU je mogao da prikazuje i sat, kalendar, te da se linkuje kako bi igrači razmenjivali podatke. Na sebi je imao ’D-pad’ i četiri komandna tastera. Inače, kontroler je imao analognu „pečurkicu”, postavljenu iznad ’D-pada’ i par analognih „ramenih” tastera.

Dreamcast je pokretao 32-bitni Hitachijev SH-4 RISC procesor koji je kucao na 200 megaherca. Za grafiku je bila zadužena PowerVR2 grafička kartica klokovana na 100 megaherca, dok je zvuk „proizvodio” Yamahin AICA čip koji je bio u stanju da reprodukuje čak 64 kanala istovremeno. Na raspolaganju je bilo i 16 megabajta radne, osam megabajta video i dva megabajta audio memorije. Preko ugrađenog modema, Dreamcast je mogao da pristupa SegaNetu, online servisu koji je poživeo svega 11 meseci. Jedan od razloga zašto je konzola loše prošla na tržištu (prodato je tek nešto više od devet miliona primeraka) može da se potraži i u činjenici da su u Segi odlučili da umesto nadolazećeg DVD standarda inkorporiraju inferiorniji GD-ROM komplement, što bi bio potez vredan pažnje da je u pitanju peta generacija igračkog hardvera.

Kada pričamo o emuliranju Dreamcasta ne možemo da zaobiđemo čuveni nullDC (segaretro.org/NullDC, 5,36 MB), emulator koji nudi pregršt mogućnosti, dobru kompatibilnost i jednostavno korišćenje. Ipak, program nije osvežavan još od 2011. godine, pa ako tražite alternativu tu je projekat redream (redream.io, 8,95 MB). Osim što je portabilan, redream nudi i emulaciju originalnog BIOS-a, ali i upscale sadržaja do FullHD rezolucije. Nažalost, potonje je rezervisano za korisnike komercijalne verzije programa koja košta simboličnih pet dolara.

Nintendo GameCube

Iako izlazi sa zakašnjenjem od tri godine u odnosu na Dreamcast, GameCube boluje od istog nedostatka kao i njegov protivnik – optički nosač podataka nije standardizovan. Nintendo je u saradnji sa Panasonicom patentirao takozvane GameCube Game Discove koji se, praktično, oslanjaju na modifikovani miniDVD standard. Diskovi imaju prečnik od osam centimetara i na njih staje 1,5 gigabajta podataka.

Konzola je ekstravagantnog izgleda i podseća na kocku (otuda i naziv), a sa prednje strane postoje priključci za četiri kontrolera i ubacivanje dve memorijske kartice. Sa zadnje strane nalazi se ručka za nošenje, koja konzolu pretvara u svejevrsno koferče. I kontroler je čudnog oblika, sa dugačkim ručkama, dve asimetrično postavljene analogne pečurkice, ’D-padom’ postavljenim u donjem levom delu „kućišta” i četiri akciona tastera različitih veličina. Zanimljivo je i to što je kontroler imao i tri „ramena” tastera.

Srce sistema činio je IBM-ov PowerPC procesor – Gekko, koji je kucao na 486 megaherca, dok je za grafiku bio zadužen ATI Flipper na 162 megaherca. Konzola je imala i 24 megabajta memorije. Uzevši sve u obzir, nije nikakvo čudo što je GameCube zauzeo tek treće mesto u šestoj rundi konzolnog rata, prodavši nešto ispod 22 miliona primeraka konzole. Mašina je jednostavno bila inferiorna u odnosu na glavne konkurente i čini se da su postignuti rezultati najpre plod „stare slave”, pa tek onda svega ostalog.

Najpoznatiji emulator konzole GameCube je Dolphin (dolphin-emu.org, 40,9 MB), koji se osim verzije za Windows može preuzeti i u varijantama za Linux i macOS. Pored toga što donosi ogroman manevarski prostor na polju podešavanja rada, omogućava i emulaciju konzole Wii.

Sony PlayStation 2

Mislimo da čelnici Sonyja ni u najluđim snovima nisu očekivali da će naslednik njihove konzole PlayStation – logično nazvan PlayStation 2, postati takav planetarni hit. Da, istina je, japanska kompanija je u razvoj uložila preko milijardu „zelenih novčanica”, ali da se Dvojka tokom životnog veka biti prodata u 155 miliona primeraka, to nije očekivao niko. Sony je sve uradio kako treba: centralni procesor – Emotion Engine, urađen je u saradnji sa Toshibom (radio je na taktu od 300 megaherca), grafiku je procesirao prilagođeni Graphics Synthesizer, konzola je imala 32 megabajta radne i četiri megabajta video-memorije, podržavala je Dolby Digital 5.1 i DTS 5.1 zvuk, dok su se igre učitavale preko klasičnog DVD drajva koji je podržavao dual layer medije. Kao opcija postojalo je i priključivanje hard-diska, uz konzolu je stizao i unapređeni kontroler DualShock 2, tu su bila i dva USB porta, firewire priključak... Šta tek reći za izgled konzole – podsećala je na „rebrasti” monolit iz „Odiseje u svemiru”.

PlayStation 2 se uz pomoć daljinskog upravljača, koji se dokupljivao, lako mogao „konvertovati” u multimedijalni centar, na njega ste mogli da prikačite i video-kamericu (EyeToy) koja je pratila pokrete korisnika i omogućavala mu interakciju sa igrama, mikrofone, gitare... Zanimljivo je da su neke igre dozvoljavale kontrolu preko USB miša, pa čak i korišćenje USB tastature, dok je kupovinom Linux kita bilo moguće instalirati Linux, koji je predstavljao derivat distribucije Red Hat 6.

Hitovi su se nizali kao na traci, da bi na kraju biblioteka naslova brojala skoro 4500 igara! Ako ste ih kojim slučajem propustili, postoji sjajan način da sve to nadoknadite. Magija se oživljava uz pomoć emulatora PCSX2 (pcsx2.net, 35,8 MB), koji se, pored verzije za Windows, izrađuje i u iteracijama za Linux i macOS. Program se jednostavno koristi, nudi pregršt podešavanja i, što je najvažnije, nudi odličnu kompatibilnost.

Next-gen era

Sedma runda konzolnog rata zvanično je počela 22. novembra 2005. godine, kada je Microsoft javnosti predstavio svoj Xbox 360. Jedini preostali takmaci – Nintendo i Sony, kasne godinu dana i odgovore predstavljaju u vidu konzola Wii (19. novembra 2006. godine) i PlayStation 3 (11. novembra 2006. godine). Iako ga je krasio daleko inferiorniji hardver od konkurenata (konzola čak nije imala ni HD mogućnosti), Wii je oduvao konkurenciju prodavši skoro 102 miliona primeraka! Iako nije oboren rekord PlayStationa 2, postignuti rezultat je za svako poštovanje, naročito kada se iznesu podaci o broju prodatih primeraka konkurenata. Borba za srebrnu medalju trajala je do samog kraja, ali je pobedu ipak odneo PlayStation 3 koji je prodat u nešto više od 87 miliona primeraka. Xbox 360 beleži prodaju od gotovo 85 miliona primeraka. Kada se podvuče crta, dolazimo do zaključka da next-gen era zapravo predstavlja zlatno doba igračke industrije i da je u njenoj zori prodato neverovatnih 274 miliona konzola, što je zapanjujuć rezultat.

Rat između Sonyja, Nintendoa i Microsofta nastavlja da besni i dalje i dobija još jedno poglavlje (osma generacija igračkog hardvera) u kojem Nintendo izdaje čak dve konzole (Wii U i Switch), i na taj način prividno smanjuje zaostatak za Microsoftovim Xbox Oneom. S druge strane, PlayStation 4 je, barem se tako sada čini, pobednik (i to ubedljivi) ove runde i u ovom momentu Sony je prodao oko 100 miliona Četvroki. Ipak, ovu priču ostavljamo za neku drugu priliku, kada se stvari budu slegle i kada se na tržištu budu pojavile igračke konzole (bar) devete generacije.

Što zbog ozbiljno jakog hardvera, što zbog tehnika programiranja, ljubitelji emulatora nisu se usrećili u next-gen eri i knjiga je praktično spala na dva slova: Wii i PlayStation 3, koje ćemo za sam kraj sage o konzolnom ratu obraditi.

Sony PlayStation 3

Sonyjeva Trojka hardverski je bila ubedljivo najjača igračka konzola sedme generacije. Međutim, baš taj podatak koštao je Sony trona, jer se autorski timovi inicijalno nisu snašli sa PowerPC procesorom urađenim u Cell tehnologiji (imao je osam jezgara koja su „kucala” na 3,2 megaherca). Ovo je sa sobom povuklo još jednu stvar – nekompatibilnost sa naslovima pisanim za PlayStation 2, a kada se zna o kolikom broju naslova je reč, jasno je bilo da Trojka neće ponoviti uspeh prethodnika. Na svu sreću, nisu svi modeli PlayStationa 3 bili nekompatibilni sa starom konzolom, što je dodatno pokazalo koliko je Sony idejno bauljao kada je Trojka u pitanju – mahom tražeći način da smanji troškove proizvodnje koji su probijali sve granice. Konzola je imala i 256 megabajta radne memorije i grafičku karticu zasnovanu na Nvidijinom G70 (NV47) modelu, klokovanu na 500 megaherca. Tu je bilo i 256 megabajta GDDR 3 memorije. PlayStation 3 je na početku dolazio sa ugrađenim 2,5” hard-diskovima veličine 20 i 60 gigabajta (kasnije i modelima većeg kapaciteta), ali je omogućavao svojim vlasnicima da jednostavno zamene hard-disk i povećaju skladišni prostor.

Međutim, osnovne hardverske specifikacije predstavljale su samo vrh ledenog brega. Naime, konzola je imala ugrađen Blu-ray čitač, što je Trojku „pretvaralo” u moćan multimedijalni sistem i slično za te pare niste mogli da kupite. Sledeća važna stvar je Sixaxis kontroler, koji je izgledom neodoljivo podsećao na DualShock 2, ali je u pitanju bila sasvim drugačija tehnologija. Veza sa konzolom ostvarivala se putem Bluetooth signala i omogućavala je priključivanje do sedam kontrolera istovremeno. Na raspolaganju je bila i integrisana punjiva baterija, te mogućnost da se upravljanje obavi koristeći motion kontrole (ovo, nažalost, nikada u potpunosti nije zaživelo). Tasteri ’L2’ i ’R2’ zamenjeni su triggerima, a razočarenje je bilo što Sixaxis nije imao vibracione motore. Potonje je ubrzo ispravljeno, pa je svetlost dana ugledao DualShock 3, koji je postao deo standardne opreme.

PlayStation 3 je dolazio i sa famoznom OtherOS podrškom koja je vlasnicima omogućavala da na ugrađenom hard-disku instaliraju Yellow Dog Linux (kasnije i neke druge distribucije) i sa XMB-om ga koriste u svojevrsnom dual boot režimu. Mahom zbog male količine radne memorije, ali i problema sa drajverima za grafičku karticu, Sony ubrzo odustaje od ovog featuresa. Konačno, konzole sedme generacije na velika vrata kročile su u online svet, pa je tako Sony kupcima ponudio besplatan servis PlayStation Network, koji ubrzo postaje komercijalna platforma za distribuciju igara, online igranje, ali i pristup multimedijalnom sadržaju.

Kada je emulacija Trojke u pitanju, iz ponude se izdvojio open source projekat – RPCS3 (rpcs3.net, 326,54 MB), koji se nalazi u fazi razvoja još od maja 2011. godine. Ne očekujte čuda, pogotovo što je emulacija PS3 naslova izuzetno hardverski zahtevna, a program se trenutno nalazi tek u 0.0.6 Alpha stadijumu. Ipak, i kao takav pokreće preko 1300 naslova, što je za svaku pohvalu. Pre nego što se upustite u avanturu emuliranja PlayStationa 3, treba da znate da autori programa preporučuju da to obavite sa četvorojezgarnim procesorom kompanije Intel (iz Haswell familije) ili AMD-ovim Ryzen osmojezgrašem, da obezbedite osam gigabajta radne memorije i što potentniju grafičku karticu koja podržava Vulkan tehnologiju. Inače, o projektu RPCS3 (tačnije, o njegovoj verziji 0.0.5) pisali smo nedavno, u SK 4/2018, pa više informacija potražite tamo.

Nintendo Wii

U poređenju sa Xboxom 360 i PlayStationom 3, Wii je izgledao kao nekakva jeftina igračka. Tu ne mislimo samo na hardverske karakteristike, već i sam izgled i veličinu konzole koja može da se poredi sa modernijim kablovskim modemima. Međutim, ono što je Wii lansiralo među zvezde je fantastična biblioteka igara i neobični kontroleri (Wii Mote + Nunchuk) koji su pomoću akcelerometra i infracrvenog svetla detektovali korisnikove pokrete i određivali njegov položaj u prostoru. To je dovelo do prave poplave naslova koji su ovu tehnologiju koristili nemilice – igrali smo tenis, kuglali se, vežbali u teretani... Zahvaljujući tome, Wii je bio pogodan za celu porodicu i upravo tako se i koristio („ozbiljni” igrači su ga se gnušali). Mama, tata, bata i seka sedeli su iz večeri u veče okupljeni oko malene Nintendove konzole, „mlatarajući” rukama kroz vazduh i zabavljajući se kao nikad do tada. Delovaće zastrašujuće, ali najprodavanija igra za Wii – Wii Sports, prodata je u preko 87 miliona primeraka! Naravno, Wii je u biblioteci imao i gomilu „normalnih” igara, uglavnom ekskluziva, tako da su se na tržištu hitovi ređali kao na traci.

Koliko je hardver ove konzole bio slabašan, pokazuje i podatak da ona uopšte nije imala mogućnost prikaza HD signala, čak ni HDMI priključak za moderne televizore. Srce sistema bio je PowerPC procesor kodnog imena Boradway koji je kucao na 729 megaherca. Za grafiku je bila zadužena ATI-jeva Hollywood kartica koja je, baš kao i procesor, izrađena u 90 nanometarskoj tehnologiji, fercerala je na 243 megaherca i na raspolaganju je imala 64 + 3 megabajta GDDR3 memorije. Što se tiče radne memorije, na raspolaganju je bilo svega 88 megabajta, ali to programerima kao da nije smetalo... Inače, konzola je imala DVD čitač prilično ograničenih mogućnosti, pa je i na tom polju zaostajala za konkurencijom, naročito za PlayStationom 3. Ipak, Wii je bio kompatibilan sa igrama pisanim za GameCube, čak je sa gornje strane imao konektore za priključivanje originalnih kontrolera i dva slota za memorijske kartice.

Kao što smo već naveli, emulacija konzole Wii obavlja se iz programa Dolphin, a ukoliko imate originalni Wii Mote, i njega ćete moći da koristite tokom igranja.

• • •

Da rekapituliramo... Nakon dve, relativno, neuspešne epizode, sa Super Nintendom 64 i GameCubeom, Nintendo se vratio u igru sa Wiijem i preoteo tron od Sonyja. S druge strane, Sega je nestala sa scene i nakon fantastičnog uspeha sa Mega Driveom, tržištu više nije imala šta da ponudi. Tonuli su sve dublje (Saturn) i dublje (Dreamcast) i na kraju se udavili. Njihov najveći problem bio je što su gledali šta radi Nintendo umesto da su se fokusirali na osluškivanje potreba tržišta.

Sony u celu priču sa igračkim hardverom kao da je pao sa neba i sa dva smrtonosna udarca (PS1 i PS2) uništio je konkurenciju. Analitičari tvrde da je PlayStation 3 bio neuspeh, ali 87 miliona prodatih konzola govore da je stanje na terenu sasvim drugačije. Za sve to vreme Microsoft iz prikrajka gleda šta se događa i zadovoljno trlja ruke, iako su i Xbox Classic i Xbox 360 više bili dostojni protivnici nego šampioni. Zapravo, koga je to uopšte briga, kada se govori o desetinama i desetinama miliona prodatih konzola u svakom „krugu” – svi su pobednici, a naročito igrači.

Vladimir PISODOROV