Dok čekamo da regulator nametne pravila igre, imamo utisak da su se električne zujalice pojavile svuda oko nas. A infrastrukturu, zapravo – nemamo.

Kada je moj mlađi brat, pre više od godinu dana, kupio prvi električni trotinet, bio sam više nego skeptičan da će ta kupovina imati smisla. Kao bivši vozač skutera po Beogradu, dobro sam znao i prednosti i mane vožnje malog, brzog i okretnog vozila, koje možeš voziti samo u toplom delu godine. Ova nova stvar je imala značajno manje točkove i delovala je još nevinije na putu. Istina, voziće se po trotoaru, gde je navodno u većoj opasnosti pešak nego vozač električnog vozila. Prvi uređaj je zatim brat zamenio drugim, danas najpopularnijim kineskim dvotočkašem u Beogradu, i ostalo je istorija. Gde god se okrenete, u centru i na Novom Beogradu, u tamno-sivoj i belo-sivoj kombinaciji, zujalice prijatnog zvuka ćete videti u akciji.

Nakon što sam jednog vikenda u Berlinu opazio da je nekoliko kompanija krenulo u pružanje kratkoročnog najma trotineta putem aplikacije, gde je ovaj vid prevoza ubedljivo najbrži, u poređenju sa metroom, taksijem i biciklom, i često predstavlja razliku između kašnjenja i dolaska na vreme, počeo sam da aktivnije razmišljam o poslovnom modelu ovog biznisa. Nije prošlo ni dve nedelje, domaći pružalac usluga prevoza putem aplikacije („inovativne pomoći na putu”, oprostite) je objavio da ulazi u nedeljni najam ovog uređaja za svoje poslovne partnere – kompanije. U međuvremenu je jedan od telko operatera ponudio ovaj trotinet po ceni od 20 evropskih novčanica mesečno, uz ugovor na dve godine, dodavši i kacigu kao poklon. Rekoh sebi – „Krenulo je”!

No, za trenutak se vratim u realan svet ispucalih trotoara, ad hoc izrađenih traka za bicikle, kojima je mesto nađeno na uštrb pešačke staze. U mnogim delovima Novog Beograda trotoar je obesmišljen, zarastao u korov ili ispucao do beskorisnosti, što često tera roditelje sa kolicima da koriste ad hoc biciklističke trake i čitavu stvar čini nebezbednom i opasnijom no što bismo voleli da priznamo. U Berlinu se poprilično sačekalo sa uvođenjem regulacije za ove uređaje. Oni su bili zabranjeni, i na trotoaru, i na biciklističkoj stazi, i na putu, bar dok se ne uvede čista i precizna regulacija. I Nemci, poznati po besprekornoj infrastrukturi, nisu želeli iznenađenja. Nakon nekog vremena testa i pregovora, pronađen je način – trotineti su dodeljeni biciklističkim stazama i sve je rešeno.

U našem malom zbunjenom kazamatu, situacija ne deluje lako rešiva. Sa jedne strane, svima je jasno da ni u Beogradu, a kamoli u drugim gradovima naše zemlje, ne postoji dovoljno dobra infrastruktura za kretanje ovih vozila. Sa druge, bilo kakva investicija u ovu infrastrukturu će samo dodatno razljutiti Beograđane koji se jedva nose sa radovima (posebno u centru grada) koje trpe. Sa treće, zbunjeni saobraćajni policajci, komunalci i drugi pripadnici javnih službi tek ne znaju šta bi sa brzim zujalicama. Pomenutu kompaniju za pružanje prevoza putem aplikacije članovi ovih službi još uvek „vrebaju”. Podrška „novom” i „drugačijem” je u nas i dalje, na žalost, nedovoljno jasna.

Iako je jasno da nedvosmisleno idemo u korak sa brzo promenljivim svetom, još je jasnije da je to pitanje usuda, a ne izbora. Kada bismo samo mogli, kao da bismo stalno birali sveti status quo, majku sigurnosti i nerizikovanja. Ipak, ukoliko ne budemo otvorili tržište za dolazak novih i drugačijih ideja, makar one, bar u početku) dovodile do ludila pripadnike reda i zakona, neće proći puno vremena i rast privrede će pasti u recesiju. Na moju veliku žalost, proizvodnja je u ovoj državi veoma, veoma slaba. Usluge, pak, imaju svoje mesto. Rastu, iz dana u dan. Ali, ukoliko nam samo usluge budu pokretači rasta, brzo ćemo postati zavisni od partnerstava koja su nam omogućila pružanje usluge, najčešće samo prenete sa nekog drugog tržišta.

Naposletku, vidim ogroman potencijal u prilagođavanju kafića, restorana brze hrane, poslastičarnica i drugih maloprodajnih objekata novoj generaciji kupaca, onoj na električnom vozilu relativno male mase. Za njih je, verujem, mnogo lakše napraviti mali parking i time pokazati da su u vašem objektu dobrodošli. Ako im još i date nešto svoje struje, koja još uvek u našoj državi nema visoku cenu, bićete njihovi novi najbolji prijatelji. A ako nas je ovo vreme išta naučilo, to je da onaj ko reši jednačinu korisnika – ima mogućnost da od tog korisnika dobije mnogo više. U toj razmeni vrednosti svi dobijaju i niko, baš niko, nije zakinut. Ni prodavac, ni kupac, a ni – država.

Momir ĐEKIĆ