Postoje igre o kojima se toliko priča pre nego što se one pojave u prodaji, da čovek obično stekne pogrešan utisak da o njima zna praktično sve iako ih još nije ni video. Mnoge firme i po dve godine pre predviđenog roka podgrevaju igrače da će koliko sutra njihov najnoviji „senzacionalni” proizvod ugledati svetlost dana. „Epic MegaGames” i „Digital Extremes” uradili su upravo to - prve najave za Unreal pojavile su se još početkom 1996. godine. Čekanje je konačno završeno, a rezlutat je sledeći: dobili smo jednu od najkontroverznijih PC igara uopšte.

Onog momenta kada budete ugledali Unreal na ekranu vašeg monitora, pod uslovom da ste srećni vlasnik neke 3dfx Voodoo kartice, shvatićete da gledate u nešto zaista nestvarno. Lepota grafike sa kojom će se vaše čulo vida susresti ne može se meriti ni sa jednom igrom koja se do danas pojavila na PC-ju. Razume se, poređenje sa Quakeom 2 je neminovno, ali nam se čini da ono nije umesno - Unreal je u vizuelnom pogledu potukao Quake 2 do nogu. Čak se nijedan Forsaken koji je prepun prelepih svetlosnih efekata po lepoti tekstura ne može približiti Unrealu.

Pa šta onda čini ovu igru toliko lepom? Pored standardnih stvari na koje smo već navikli kod igara koje podržavaju 3D kartice, Unreal je prebogat teksturama neverovatne složenosti i detaljima koji, najblaže rečeno, oduzimaju dah. Na primer, nećemo preterati ako kažemo da vodene površine izgledaju lepše nego u stvarnosti, a da lava prosto „zrači” toplotom kada joj se približite. Maltene da ne postoji kadar u igri u kojem nešto nije animirano: u kristalima je prisutno prelivanje boja, nebo je u stalnom kretanju (sa svim nebeskim telima), ptice lete na sve strane, sitne životinje trče poljanama, a jata riba plivaju u vodi. Sve je to animirano do savršenstva. Ne možemo a da ne pomenemo i genijalno simuliranu svetlost baterijske lampe, kao i prave „muve” koje se skupljaju oko leševa (za razliku od nedefinisanih crnih tačkica u Quakeu 2). Inače, nivoi su napravljeni tako da vizuelna raskoš Unreala postepeno dolazi do izražaja, odnosno da svaki naredni nivo bude sve atraktivniji.

Cena lepote Unreala je u pravom smislu te reči previsoka. Minimalni hardverski zahtevi koje vidite u igrometru su ništa drugo do čisti marketinški trik izveden da bi se lakomi potrošači naveli da kupe igru. Iako je igranje Unreala teorijski moguće na običnom Pentiumu sa 16 MB RAM-a, stvarnost pokazuje da ni mnooooogo jača mašina ne može glatko da „svari” ovu igru. Da biste uživali u onome što su zamislili „Epicovi” programeri, morate imati barem P/200 MMX sa 32 ili još bolje 64 MB RAM-a i nekom 3dfx akceleratorskom karticom (sa 32 MB RAM-a „svapovanje” fajlova na hard disku je toliko intenzivno da igranje u nekim trenucima postaje mučno). Idealna konfiguracija podrazumeva Pentium II/266, 128 MB RAM-a, 3D zvučnu karticu (da, i tako nešto postoji) i konačno, Voodoo 2 - kao šlag na tortu. E, pa ukoliko ste zaista vlasnik takve „dream” mašine, onda ste: a) čovek koji radi daleko ozbiljnije stvari od igranja i ne pada vam na pamet da gubite vreme uz Unreal, ili b) čovek koji zaista ima višak sredstava na deviznom računu. Ispada, dakle, da je Unreal zapravo izašao pre vremena (?) uprkos tome što je toliko dugo iščekivan. Svesni smo da će sve što je rečeno u ovom pasusu kroz godinu dana delovati smešno (tada će se verovatno pričati o procesorima sa taktom koji se bliži vrednosti od 1 GHz), ali u sadašnjim uslovima retki su oni koji će moći da se pohvale da su uživali u savršenosti ove igre.

Drugi veliki minus za Unreal koji se, za razliku od prvog, neće lagano topiti kako vreme bude proticalo jeste nedovoljno izgrađen „playability” ili, kako je to na srpski jezik rogobatno prevedeno - igrivost. Zvuči prilično surovo, ali ubilačka atmosfera koja diže nivo adrenalina u krvi igrača jeste suština pucačkih 3D igara, bilo da se radi o igrama Doom ili Descent tipa. A Unreal na tom polju deluje neubedljivo, da ne kažemo mlako. Igri, naime, nedostaje onaj naboj koji imaju Duke Nukem 3D, Quake 2 ili Hexen 2, a zbog koga su pomenute igre svojevremeno bile toliko popularne. Naravno, nemojte misliti da u Unrealu nema surovih borbi i efektnih scena koje lede krv u žilama (npr. prvo pojavljivanje Skaarj ratnika u mračnom hodniku na trećem nivou ili borba za Titanom na nivou „Dark Arena”), ali se to ipak ne može uporediti sa osećajem koji čovek ima dok igra Quake 2 ili odskora Forsaken.

Budimo realni - Unreal je u tehničkom pogledu daleko prevazišao Quake 2, ali mu nažalost nedostaje onaj „feeling” i energija kojom zrači „id Softwareov” proizvod. Kako za sada stvari stoje, Unreal nema šanse da ugrozi popularnost Quakea 2, no zadržavamo pravo na to da ova procena ne mora biti tačna iz prostog razloga što ne znamo šta će doneti igre drugih firmi koje su trenutno u pripremi i u kom pravcu će se kretati razvoj kompjuterskog hardvera a time i cene. Unreal je, u svakom slučaju, zaista nešto posebno što obavezno morate videti. A kada ćete biti u situaciji da ga igrate, to zavisi od...ma, znate već i sami.

Slobodan MACEDONIĆ