Kada ljudi, zahvaljujući svojoj gluposti i bezgraničnoj sujeti, udare jedni na druge, tada ratovi postaju stvarnost. A kada bogovi učine istu stvar, onda nastaje Kataklizma, sa velikim „K”. Žitelji planete Ur na svojoj koži su osetili šta znači Kataklizma: igrajući se rata tričavih hiljadu godina, bogovi njihovu zemlju iskoristiše kao igralište. Kada je igra konačno okončana, naravno bez pobednika, bogovi odlučiše da pređu u drugu dimenziju, ostavljajući ljude na cedilu. Jedna od nezgodnih posledica toga čina bila je da ljudske duše, nakon telesne smrti, ne mogu da nađu mir. Svaki priučeni čarobnjak mogao je njima da manipuliše kako je hteo i umeo.

Za Sardoka se ne može baš reći da je priučeni čarobnjak. Zato za njega nije bio nikakav problem da iz sveta mrtvih prizove bezimenog heroja (nazovimo ga, recimo, Locke D’Averam), stvorivši tako roba koji će za potrebe lorda Tendrika, Sardokovog gospodara, izvršiti nekoliko „plemenitih” zadataka, počevši od spasavanja lordove kidnapovane kćerke, pa sve do uništenja svešteničkog kulta čiji je cilj pripremanje terena za ponovni dolazak zlih bogova na Ur. A jadni Locke, zbunjen svojim ponovnim rođenjem i potpuno izbrisanog pamćenja, nije imao kud nego da prihvati ultimatum - uzeo je mač u ruke i krenuo u avanturu sa neizvesnim ishodom.

Nestrpljivo iščekujete Diabla II, zar ne? Ja takođe. Ali, po svemu sudeći, još ćemo čekati dok se novo „Blizzardovo” čedo ne pojavi na tržištu (barem četiri meseca, ako ne i više). Ukoliko ste u međuvremenu završili Darkstone, i pod uslovom da ste još uvek gladni igara slične tematike i izvođenja, „Eidosov” Revenant je ono na šta obavezno morate obratiti pažnju. Kao klon Diabla, ali i mnogo više od toga, Revenant je jedna od onih hibridnih igara koje u sebi uspešno kombinuju avanturu, akciju i FRP elemente.

Koliko je grafička tehnologija napredovala u poslednje dve-tri godine, lepo se vidi ako se Revenant uporedi sa svojim uzorom. Iako igra nije urađena u punom 3D okruženju poput Darkstonea, nemojte misliti da to predstavlja manjkavost – ostrvo Ahkuilon i njegova okolina definitvno je najlepši izometrijski svet koji je do sada viđen na računarima. Svoju lepotu Revenant duguje Direct 3D podršci koja je pomalo neočekivano implementirana u igru koja nije „full 3D”. Nasuprot bitmapiranoj pozadini, svi likovi su trodimenzionalni i kreću se kroz prostor izuzetno realistično.

Revenant, za razliku od Diabla, sadrži mnogo više avanturističkih zagonetki. Pre svega, u komunikaciji sa drugim likovima prisutne su dijaloške opcije od čijeg izbora zavisi pravac u kome će se pojedini delovi radnje odvijati. Postoje i zagonetke koje traže kombinovanje predmeta, kao i one logičkog karaktera, mada je njihova težina na elementarnom nivou. Locke razvija svoju ličnost na način kakav je uobičajan kod FRP-ova: od osam osnovnih karakteristika, šest utiču na njegovu telesnu konstituciju (što je veoma bitno u toku borbi), dok su preostale dve vezane za bacanje magija i lopovske veštine. Pri prelasku na viši iskustveni nivo samo dve karatkeristike mogu da napreduju za jedan poen, ili, obrnuto, jedna karakteristika, za dva poena. Igrač sam donosi odluku o tome i tako usmerava razvoj lika.

Iako u sebi nosi elemente avanture i FRP-a, Revenant je u osnovi akciona igra. S obzirom da je po profesiji mešavina ratnika i čarobnjaka („Warrior Mage”), Locke podjednako dobro koristi mač, luk i strele, ali i moćne magije. Da uspeh u borbama ne bi zavisio isključivo od brzine kojom igrač kursorom klikće po neprijateljima, programeri su junačinu obučili za izvođenje čitavog niza pokreta i zahvata; od onih jednostavnih, koji podrazumevaju bazične borbene tehnike, pa sve do najsloženijih kombo udaraca i metoda za njihovo eskiviranje, koji često uključuju i akrobatske bravuroze (bočno prevrtanje, salto itd.). Specijalne tehnike se uče postepeno, najpre od lokalnog učitelja, a kasnije kroz same borbe. Svaki protivnik ima specifičan stil napada i odbrane, tako da je potrebno osmisliti strategiju kako mu najbezbolnije prići i zadati što efikasniji udarac.

Kreiranje magija u Revenantu vrši se pomoću serije talismana (nebeski, zvezdani, zemljani itd.) koje prvo treba naći, a zatim iskombinovati na način kako nalažu recepti za magije. Jednom stvorena čarolija ostaje zauvek memorisana i može se bacati neograničen broj puta, odnosno sve dok se zaliha magijskih poena na iscrpi. Nezgoda je u tome što se talismani i recepti, pogotovo u drugoj polovini igre, kriju na dobro zakamufliranim lokacijama, što znači da postoji realna mogućnost da igrač previdi njihovo postojanje i time se liši velikog zadovoljstva njihovog bacanja – magije su, naime, dočarane fantastično, daleko bolje nego u, recimo, Baldur’s Gateu. Svetlosni efekti i šarenilo koje proizvode nisu skoro viđeni u nekoj igri, ali, nažalost, to ima i adekvatnu hardversku cenu: bez obzira na relativno nisku rezoluciju (svega 640 x 480), u situaciji kada se u sceni nađe više likova, a magije počnu da vrcaju uzduž i popreko, osećaju se usporenja čak i na PII platformama sa Voodoo 3 karticama. Autorima možemo zameriti i to što su magije načinili previše moćnim. Lockea je dovoljno razviti u čarobnjačkom pravcu, nakon čega upotreba mačeva i sekira postaje skoro nepotrebna, jer magije bez većih problema mogu da izađu na kraj i sa zmajevima.

Slobodan MACEDONIĆ