Mesec mart. Ski sezona je na vrhuncu, a snežne padine vrve od ljudi, što od onih koji su na planinu došli da se bave sportom, što od onih kojima je cilj da „nabace” boju, prošetaju novi model mobilnog telefona i u kafiću popiju pićence od čije cene boli glava, bez obzira na svež vazduh i zdravu hranu. Ali, baviti se sportom na planini, pre svega znači skijati preko dana, a uveče, uz karte, jamb ili neku drugu društvenu igru, ispijati napitke na bazi C2H5OH, a sve u cilju postizanja što boljih rezultata u slalomu narednog jutra. Međutim, u poslednje tri-četiri godine, na smučarskim stazama sve češće se viđaju neki čudni tipovi koji su skije zamenili „daskom koja život znači” i tako zaplovili vodama tzv. ekstremnih sportova.

Istorija snouborda (snowboard) je relativno kratka, ali veoma burna. Počeci razvoja ovog sporta vezuju se za kraj sedamdesetih godina ovog veka kada su neki entuzijasti, među kojima se našao i Džejk Barton čije je prezime danas sinonim za najkvalitetniju bordersku opremu, došli na ideju da spoje osnovne elemente tri atraktivne discipline (skejtborda, surfovanja na talasima i skijanja) i stvore nešto novo na granici između konvencionalnog sporta i akrobatike. Popularnost snouborda polako je počela da se širi, najpre u SAD-u, a zatim i u Evropi, no pravi planetarni „bum” je nastao početkom devedesetih kada su proizvođači opreme unapredili i standardizovali svoje proizvode. Euforija je ubrzo dostigla takve razmere da Međunarodni olimpijski komitet nije imao drugog izbora nego da prizna „snowboard” kao sport i da uvrsti njegove discipline u zvanični program ZOI. Kod nas se „daska” probijala znatno teže (pre svega zahvaljujući paprenim cenama opreme), ali je očigledno da broj bordera, pogotovo onih kojima ne pada na pamet da izvode premete u vazduhu ili višestruke rotacije, iz sezone u sezonu neprestano raste.

Kompjuteri danas simuliraju sve i svašta, pa i vožnju snouborda. Ali, napraviti uspešnu simulaciju tog tipa, koja će biti dovoljno zanimljiva za igranje kako pasioniranim borderima, tako i onima koji su dasku videli samo na filmu i u video spotovima, uopšte nije lako. To se može zaključiti po srazmerno velikom broju snouborderskih simulacija za konzole, od kojih ni jedna nije postigla značajniji uspeh. Praktično je nemoguće simulirati osećaj plutanja koji nastaje prilikom surfovanja kroz duboki sneg ili tenziju koja se razvija tokom borderskog spusta, koji je, u poređenju sa skijaškim, daleko rizičniji i opasniji zbog položaja u kojem se nalazi telo i čvrste veze obe noge sa daskom. Međutim, firma „Infogrames” je ostvarila nemoguće, objavivši ubedljivo najrealističniju i najbolju simulaciju snouborda do sada.

U čemu je tajna kvaliteta Supreme Snowboardinga? Na prvi pogled to je izvanredna grafika. Sjajne teksture i inventivan dizajn terena, u igračkom smislu često veoma zahtevan i na najlakšem nivou, učinili su da bele staze po prvi put u kompjuterskom izdanju budu zanimljive i atraktivne, a ne jednolične i sterilne poput onih u Ski Racingu. Teksture neki put umeju da brljaju, ali zimski pejsaži deluju tako lepo da taj objektivni nedostatak možemo zanemariti. No, pravi razlog zbog koga ova igra pleni jeste njena realističnost u dočaravanju dinamike kretanja snouborda i pokreta koje vozač izvodi kroz akrobacije ili u toku trka. Koliko su oni autentični umeće da procene samo borderi, ali će i laici osetiti da su fizički zakoni u ovoj igri ispoštovani kao retko gde.

Postoji ukupno devet klasičnih staza, koje su svrstane u tri tematske grupe (Alpine, Forest i Village), i još šest specijalnih, koje su namenjene izvođenju akrobatskih figura slobodnim stilom u vazduhu i unutar tzv. „halfpipea” (staza u obliku polucilindra u kojoj se izvode serije skokova i okreta). Alpske staze su većinom zaleđene, karakterišu ih čas ravne čas veoma strme deonice, vijugavi useci između stena i strme provalije u kojima neoprezni snouborder lako može da završi svoju karijeru. Šumske staze su blažih nagiba, većinom sa neutabanim snegom i predviđene su za spust, samo treba paziti da se uz put ne „poljubi” neki panj ili deblo. Staze koje prolaze kroz selo su tehnički najzahtevnije jer traže stalno zaobilaženje prepreka. Trke se mogu odvijati u raznovrsnim vremenskim uslovima (vedar dan, ružno vreme, sumrak i noć), i prema različitim pravilima (šampionat sa ili bez kvalifikacija, obična trka ili tzv. „time attack” itd.). Staze su dizajnirane tako da igrač pod nogama (prstima) oseti različite tipove snega, počevši od najlepšeg dubokog pršića, preko vlažnog „šećerca” i leda, pa sve do grubih površina poput asfalta ili kamenja. Nakon odabira vozača, kao i njegovog stava na snoubordu („regular” ili „goofy”), igrač bira tip daske koja će biti korišćena u vožnji. Francuski lokal-patriotizam ovde je došao do izražaja, jer preovlađuju modeli proizvođača kao što su „Salomon” i „Rossignol”, a u čitavu priču je upala i finska „Nokia”, koja se pošteno izreklamirala. Osobine daske, kao što su savitljivost, brzina i upravljivost, u velikoj meri utiču na njeno ponašanje u toku vožnje, što odgovara realnim uslovima. Za „freeride” vožnju (slalomske discipline i spust) treba birati dasku sa maksimalnom brzinom i lakom za upravljanje, dok „freestyle” aktobatika („halfpipe” i „air”) zahteva izuzetnu fleksibilnost.

Slobodan MACEDONIĆ